Vučićevo ‘kuhanje’ dok Srbiju čekaju dani neizvjesnosti

Prošlo je već neko vreme od kada je predsednik Srbije Aleksandar Vučić obavestio javnost da je petorici predstavnika najvažnijih zapadnih država i Evropske unije rekao da je Srbija spremna da prihvati francusko-nemački predlog o Kosovu, ali i da ga primeni. U srpskoj javnosti to i je i dalje tema o kojoj se najviše priča, što je i očekivano. Dešavaju se pokušaji vlasti da se težište pomeri ka Vučićevim protivnicima, što je uobičajeno, ali daleko neuspešnije nego u ranijim situacijama.

Ono što je najčudnije u ovom trenutku jeste to da srpska javnost i dalje ne zna šta je to Vučić prihvatio u ime Srbije, pa samim tim je i nejasno kakvu podršku traži od Srbije. Kako podržati nešto što se realno i dalje ne zna. Umesto da se narodu objasni o čemu se radi, šta ga čeka, šta se nudi, sa medija koji podržavaju Vučića unazad deset godina sipa se opasan otrov usmeren prema svakome ko na bilo koji način pokušava da ospori predsednika Srbije po bilo kojem pitanju.

Otkud hrvatski ledeni čaj na stolu?

Kao najveći greh predstavnicima parlamentarne desnice se spočitava to što se za stolom, oko kojeg su se okupili da bi kritikovali prihvatanje pomenutog predloga, našla flaša sa hladnim čajem hrvatskog brenda. Danima je to glavna kritika, i to u trenucima kada se Srbija suočava sa jednom od najtežih odluka u novijoj istoriji. Zamerke idu čak dotle da su se akteri sa tog sastanka optužili da korišćenjem tog hladnog čaja finansiraju isplatu penzija hrvatskih generala koje neki u Srbiji smatraju ratnim zločincima.

Ovo govori, pre svega, u koliko se ozbiljnom problemu nalazi vlast srpskog predsednika, i to prvi put od 2012. godine, kada su naprednjaci zagospodarili Srbijom. Srpska opozicija je napadnuta i zbog toga što njen dobar deo nije bio zainteresovan da sa Vučićem razgovora u četiri oka, već su insistirali da se taj razgovor obavi u Skupštini Srbije, na posebnoj sednici, uz direktan televizijski prenos. I zašto bi razgovarali sa Vučićem bez prisustva javnosti? Čitavu deceniju Vučić pravi predstavu šireći sliku o sebi kao jednom jedinom.

S punim pravom opozicija traži da se o nečemu tako bitnom razgovara u Skupštini. Zašto i ona ne bi profitirala u toj predstavi, makar njen desni deo? Od opozicije se zahteva državno jedinstvo, ali i dalje ne znamo oko čega. Zato su “stranački megafoni” dobili jasno uputstva o tome kako nastupati u javnosti. Listom, svi oni koji su do pre neki dan pozivali čak i na oružane sukobe, ne sa kosovskim Albancima, već sa NATO-om, okrenuli su ćurak za 360 stepeni i govore o tome da je mir najpotrebniji i da je, naravno, Vučić jedini koji to može da obezbedi.

Državno jedinstvo, ali ako čega?

Predsednik Srbije se danas kuva u sosu koji je sam pripremao čitavu deceniju. Sada ima ozbiljan problem da ubedi, pre svega, svoje pristalice i simpatizere da je u pravu kada kaže da je Srbija spremna da prihvati ponuđeni predlog sporazuma i da ga primeni. Ovo što oni ovih dana rade sigurno im neće pomoći, jer je svakome jasno da on krivicu za svoje postupke neće moći tako lako da prebaci na druge. Jedna od karata na koju će sigurno igrati jeste zajednica srpskih opština, koja bi, kako stvari stoje, mogla da bude formirana.Čak i da on ne bude taj koji će nešto da potpiše, što je i sam najavio na nedavno održanoj konferenciji za medije, ogromna je samoća po pitanju odlučivanja u Srbiji i teško da će ga odgovornost mimoići.

U nastojanjima da se i ovoga puta izvuče imaće nesebičnu pomoć najbližih saradnika, ali ostaje upitno da li će uspeti da ubedi sve one koje treba. Mnogo je nepoznanica. Građanima je prikazao da ga je pomenuta petorka jasno upozorila šta čeka Srbiju ako odbije predlog. Ambasadori četiri države čiji su zvaničnici bili na tom sastanku demantovali su da je bilo ikakvih pretnji Srbiji. I kome sada verovati? Da li je Vučić, lično, suočen sa nekim stvarima o kojima javnost nema predstavu takođe je logično pitanje. A, možda i najvažnije jeste to da li Vučiću treba pomoći u ovoj situaciji, ili ga pustiti da se sam vadi iz mreže u koju se pleo.

Nikada se ni oko čega ni sa kim nije konsultovao, a najmanje sa parlamentom. Odluke je donosio sam, pa makar i u sopstvenom okruženju bio preglasan. Više puta je to ponavljao prethodnih dana. U Srbiji je izražen stav da mu ne treba pomoći i da ne treba biti konstruktivan po ovom pitanju. Ima i onih koji su spremni da pomognu, dok nije zanemarljiv deo javnosti koji je spreman i na proteste u slučaju da Srbija prihvati taj sporazum.

Kukavičko pozivanje na referendum

Vučić ne isključuje mogućnost da narod na referendumu odluči da li će da prihvati francusko-nemački predlog, što je kukavički sa njegove strane i predstavlja izbegavanje odgovornosti. Ako se bude donela odluka da se narod izjasni, koji se ni po jednom pitanju tokom pregovaračkog procesa nije izjašnjavao, onda je sigurno da i sam Vučić ne želi da prihvati taj sporazum.

Pred Srbijom su dani neizvesnosti. U sve to treba uključiti i strani faktor, naročito ruski, jer je sasvim jasno da Moskvi ne odgovara da se do sporazuma između Srbije i Kosova dođe. Bilo bi, međutim, dobro po sve da se polako privodi kraju ova priča. Isuviše dugo traje i sada je dobar trenutak, jer su i najveće sile na Zapadu shvatile da je kompromis, koliko god bio težak, jedino moguć. A, Vučiću niko nije kriv što je godina unazad gajio nacionalističke snage koje će se teško pomiriti sa iskazanom spremnošću za prihvatanjem i primenom sporazuma sa Kosovom.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.