Autoputevi kao gorivo za Vučićev perpetuum mobile

Pored imaginarne borbe protiv kriminala, predsjednik Srbije je kompletnu svoju vlast ozidao upravo na bajkama o autoputevima, prugama i novootvorenim fabrikama.

Svako bi se hvalio, ali da li je normalno svjesno lagati o nečemu za šta sigurno znate da je neizvodljivo, piše autor (Foto: Tanjug)

Primedbu novinara da je nije tačna njegova tvrdnja da je izgradio više autoputeva nego što je u Srbiji izgrađeno za vreme Josipa Broza Tita, Slobodana Miloševića i vladavine DOS, predsjednik Srbije Aleksandar Vučić je shvatio kao ozbiljnu provokaciju i sam sebi zakazao gostovanje na jednoj od televizija, na kojoj je opširno govorio o tome. Danima je pripremao narod za tu emisiju, a u studio je doneo sav mogući prateći materijal kako bi dokazao ono što on tvrdi. Istina, kada je on pitanju, uvek je negde između i retko kada prati njegove smernice. Kako mu to polazi za rukom, to je drugi par rukavica i tiče se, pre svega, njegovog autokratskog načina vladavine.

Elem, tačno je da za vreme vlasti Srpske napredne stranke u proteklih deset i kusur godina urađeno dosta novih kilometara autoputeva, ali bi taj ukupan broj iz perioda svih vlasti pre njega trebalo da bude nadmašen tek krajem 2024. godine. To je, uostalom, sam Vučić i priznao u pomenutom tv gostovanju. I nije sramota hvaliti se postignutim rezultatima, sramota je lagati, a Vučić to konstantno radi. Godinama unazad govori o tome kako je izgradio više autoputeva od Tita nije to od juče. Narod, lakoveran, kao što je uvek i bio, veruje u sve što čuje. To što ne veruje svojim očima, i to je deo već pomenutog problema načina Vučićeve vladavine.

Nikmo ne spominje Tomislava Nikolića i Anu Brnabić

Neko bi rekao – politika je to, svako koristi onako kako njemu to odgovara… Ovakav stav je naročito opasan za državu mlade i slabe demokratije, kao što Srbija jeste. Pored imaginarne borbe protiv kriminala, Vučić je kompletnu svoju vlast ozidao upravo na bajkama o autoputevima, prugama i novootvorenim fabrikama. Pred svake izbore, obećavao već naredne godine “ovo ili ono”. Kada ga podsetite da se to, ipak, nije desilo, džaba. Na vas se sruči sav njegov bes, uz naivnu konstataciju – dobro, kasnimo malo, pa šta, drugi nisu uradili ni toliko. I opet, politika je to, ali on dobija izbore 2017. godine i na osnovu priče da će se građani Srbije do kraja 2018. godine voziti sat i pet minuta od Beograda do Subotice brzom železnicom. Ove, 2023. godine, pre neki dan, posetio je radove na izgradnji te pruge. To je problem.

Druga stvar je cena koštanja svih tih puteva. Zanimljivo je da nijedan od tih puteva nije završen sa cenom koja je prvobitno najavljena. Tako je narasla i cena autoputa Šabac – Ruma (22 kilometra) i brza deonica Šabac – Loznica (55 kilometara) na skoro 500 miliona evra. To praktično znači da kilometar tog puta košta 6,5 miliona evra, uključujući novi mosta na reci Savi. Informacije radi, potez od Rume do Loznice je kompletan u ravnici, nema brdašca, a kamoli planine. Izuzev tog mosta, nema ozbiljnijeg zahvata na deonici koji bi zahtevao veću količinu novca od uobičajene.

Jednoga dana, ko zna, možda će neke buduće vlasti uspeti da ispetljaju sve te cene i da utvrde da li se stvarno radilo o realnim cenama, ili je tu bilo koruptivnih stvari. Ako se i bude nešto otkrilo, teško da će Vučić biti upamćen po dobrom u istoriji, a kako stvari stoje, sve je manje nade da će ga bilo ko pamtiti onako kako bi on to voleo. Šta je bitno u ovoj priči? Nije Vučić taj koji gradi puteve, već politika. Ti putevi su građeni i dok je Vučić bio premijer, a Tomislav Nikolić predsednik. Nikolića niko ne pominje, samo Vučića. Kao što ni danas niko ne pominje aktuelnu premijerku Anu Brnabić da ona gradi puteve, iako je to pre njen posao, nego predsednika države.

Kad su fudbalski stadioni važniji od mlijeka

Da se ne lažemo, svako bi se hvalio, ali da li je normalno svesno lagati o nečemu za šta sigurno znate da je neizvodljivo. U mnogim državama tako nešto biva kažnjavano na izborima, ali u Srbiji ne. Drugačije i ne može da bude kada je vlast konstantno 11 godina 24 sata u kampanji. Sat koji otkucava u tom projektu nijednom nije stao. Te velike Vučićeve laži su perpetuum mobile ove vlasti. Hipotetička mašina koji nikada ne staje.

Svi su svesni da Vučić to radi zbog opstanka na vlasti. Zašto, primera radi, građani Ovče i Borče nisu dobili obećanu kanalizaciju? To se ne vrednuje i ne vidi kao auto-put. Nekako nije opipljivo. U ovu priču se uklapa i ona o izgradnji fudbalskih stadiona. Srbija ima para da gradi te stadione, od koji će tri biti završeni u aprilu – u Loznici, Zaječaru i Leskovcu, ali nema za isplaćivanje premija proizvođačima mleka. Pa, naravno da su građanima Srbije važniji stadioni od mleka.

Vrijeme devedesetih sve više se osjeća

I ne samo to, već kompletan budžet za srpsku poljoprivredu je manji od onog koji je planiran za izgradnju srpskog nacionalnog stadiona u Surčinu. Neki putnik namernik će proći pored nekog od tih stadiona i reći će: “Kako ih je Vučić lepo izgradio…”, a to što bi mleko eventualno bilo jeftinije u prodavnicama za običan svet niko ne bi primetio. I to je sva filozofija vlasti predsednika Srbije. Ukapirao na vreme i sada vozi na tim talasima.

Sasvim je nevažno pitanje da li će neko dolaziti na te stadione, odnosno da li će se neko voziti tim auto-putevima. Realno, i vreme je da se Srbija umreži novim asfaltom, kada već od Titovog doba nije. Problem je što su Vučić i neki od njegovih vernih koalicionih partnera ovu zemlju posle tragičnih 90-tih godina ostavili u amanet onima koji nisu stigli da se bave izgradnjom novih puteva i pruga, jer je valjalo obezbediti ljudima plate i penzije koje su izjeli upravo isti ljudi koji su maltene i danas na vlasti. Toga se danas retko ko seća, ali se, na žalost, to vreme devedesetih sve više oseća.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera