Apsurdna rehabilitacija: Neko je oklevetao druga Staljina

Jesmo doživjeli civilizacijski sunovrat, ali ipak još u ovoj zemlji postoje biblioteke, ima i nekih čitalaca koji se sjećaju šta je jučer bilo, piše autor.

Gulag, Žrtve
Ruski mediji mrtvi ozbiljni pišu kako su Staljinu pripisivana razna zlodjela, između ostalog i i da je 'namjerno izazvao katastrofalnu glad u Sovjetskom Savezu 1932-33', piše autor (EPA)

Dok evropske zemlje sankcionišu i zabranjuju Putinova propagandna glasila, u Srbiji vlada sasvim drugačija medijska klima. Tako smo nedavno dobili portal RT Balkan, lokalnu filijalu kremaljske mašinerije za specijalne medijske operacije koja se kliče RT, a nekada se zvala Russia Today. Bilo je krajnje vreme da se na srpskom medijskom nebu pojavi još jedan Putinov megafon, čisto da se stari, dobri Sputnjik ne bi osećao usamljeno.

Na prvi pogled ispostave ruskih medija u Srbiji deluju nepotrebno, budući da njihov posao već obavljaju domaći izvođači putinofilnih radova, sve televizije s nacionalnom frekvencijom, svi tabloidi, brojni portali i ostali režimski mediji, kao i čitav niz neslobodnih strelaca. S druge strane, pored ovdašnje ruskokolonaške tevabije, ipak je korisno imati i zvaničnu verziju ruske istine (srpski: masnih laži).

Glavni deo propagande kremaljskih podružnica obuhvata očekivane teme: rat u Ukrajini (pardon, specijalnu vojnu operaciju), hvalospeve Putinu i Rusiji, ruženje zapada i demokratije, negiranje ruskih zločina i tome slično. Malo Dmitrij Medvedev najavljuje novi građanski rat u Americi, malo Sergej Lavrov proriče da će ostvariti sve zacrtane ciljeve, malo lažnih priča o tome kako Washington sprema zamenu za Zelenskog, malo odbrane Donalda Trumpa, pa sve u krug. Pored redovnih, uobičajenih sadržaja koji su dojadili i Bogu i njegovom izabranom nebeskom narodu, nađe se i ponešto zanimljivo, pogotovo za domaćeg čitaoca.

Istinite optužbe

U moru nesnosnih izmišljotina, laži i poluistina izdvajaju se tekstovi posvećeni Josifu Visarionoviču Staljinu, odnosno rehabilitaciji jednog od najkrvoločnijih diktatora svih vremena. Ruski mediji mrtvi ozbiljni pišu kako su Staljinu pripisivana razna zlodela, između ostalog i i da je “namerno izazvao katastrofalnu glad u Sovjetskom Savezu 1932-33 (u Ukrajini poznatu kao ‘Golodomor)”. Pišu i da su druga Kobu “optuživali za ‘veliku čistku’”, “za zloglasni Gulag u kome je pomorio milione ljudi, za deportovanje nacionalnih manjina, masakr u Katinjskoj šumi”, kao i za potpisivanje pakta o nenapadanju sa Nemačkom, zbog čega je “usledila sovjetska invazija na Poljsku”.

Pa da, i Hitlera optužuju za Holokaust, koncentracione logore i izazivanje Drugog svetskog rata; u Nürnbergu su nacistički lideri ne samo optuženi za brojne zločine, nego su i osuđeni. Pola Pota optužuju za masovno ubijanje svojih sunarodnika u Kambodži, Al Caponea za utaju poreza, a Charlesa Mansona i njegove pristalice za nekoliko ubistava.

Šta je tu sporno? To nisu optužbe, nego istorijske činjenice. Da, ali to su činjenice u svetu koji do istine i fakata drži, u svetu koji veruje da se na sudu može utvrditi krivica optuženog, a da ozbiljni istoričari na osnovu istraživanja i naučnog rada mogu utvrditi šta se dogodilo u određenom vremenskom periodu. Međutim, u ruskom svetu važe neka druga pravila, tu nema objektivne, već samo ruske istine. A ta posebna ruska istina se menja od danas do sutra, u zavisnosti od toga šta gazda iz Kremlja proglasi istinom.

Čovjek od čelika

Pa da vidimo kako izgleda trenutna ruska istina o Staljinu. Vele Putinovi propagandisti kako zli jezici tvrde da je u Gulagu pobijeno 20 miliona ljudi, pa se bune što je taj podatak prepisan iz Arhipelaga Gulag Aleksandra Solženjicina, protestuju zašto se taj neprovereni podatak prepisuje bez ikakve provere. Istina, tačan broj žrtava zloglasnih Staljinovih logora ni do danas nije poznat, procene su različite. Samo što Putinove dvorske lude nemaju pravo da pričaju o tome.

Zašto vaš gazda nije popisao žrtve za ovih par decenija koliko je na vlasti? Zašto nevinim ljudima nije vratio elementarno dostojanstvo? Ne samo da ruska država nije napravila popis žrtava staljinizma, već je Putin nedavno zabranio organizaciju koja se time bavila, Memorijal. Ko govori o zločinima sovjetskog režima, taj radi protiv Rusije, nakaradna diktatorska logika je jasna.

Pošto su već zaključili da je Staljin oklevetan na pravdi Boga, propagandisti su udarili u teže oblike rehabilitacije. Džugašvili je jedna od najznačajnijih ličnosti ruske i svetske istorije XX veka, veliki državnik, čovek od čelika, heroj, svetac. A i glas ruskog naroda koji ne sme da zucne je na strani druga Kobe: “Malobrojni ga danas smatraju za krvoločnog tiranina, drugi, brojniji, za izvanrednog i sposobnog vođu”. Možda je i bilo nekih zločina, tu i tamo, ali od tih uzgredica mnogo je važnije to što je Staljin bio jako talentovan pesnik, a njegova genijalna stihotvorenija su sada dostupna i na srpskom jeziku.

Prevodi zabranjenih knjiga

Da se sve ovo objavljuje u nekoj drugoj zemlji, a ne u Srbiji, pa i da razumem bezočnost i drskost kremaljske medijske filijale. Ruske propagandiste bi ipak trebalo podsetiti na neke elementarne činjenice, bez obzira koliko se dotična gospoda groze stroge faktografije. Došli su u Srbiju, državu koja je bila u sastavu Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Pokojna SFRJ je rekla istorijsko “ne” Staljinu 1948. godine, komunističko rukovodstvo na čelu sa Josipom Brozom Titom odbilo je da svoju zemlju stavi u vazalni odnos prema Sovjetskom Savezu, uprkos tome što su se komunisti dotle zaklinjali u Staljina, gledali ga kao Boga, a SSSR držali za prvu zemlju ostvarene komunističke utopije.

Raskid sa Sovjetskim Savezom imao je razne pozitivne posledice, posebno u oblasti kulture, pa su žitelji jugoslovenskih republika mogli da čitaju mnoge knjige koje su u SSSR-u bile zabranjene. Kod nas su publikovana brojna dela o zločinima staljinizma i prirodi ovog totalitarnog poretka, mi smo bili mnogo bolje obavešteni šta se u Sovjetskom Savezu događa od njegovih građana koji su grcali pod staljinističkom čizmom, pod terorom, u strahu, izloženi zabranama i cenzuri.

Kod nas su objavljena mnoga svedočanstva ljudi koji su imali sreću da prežive Staljinov Gulag i progone. Jugoslovenski čitaoci su pre mnogo decenija imali priliku da čitaju jezive Priče sa Kolime Varlama Šalamova koji je u paklu staljinističkih logora proveo gotovo 20 godina. Gospodo ruski propagandisti i domaći ruskokolonaši, pošto očigledno niste upoznati sa ovim remek-delom dokumentarne proze, evo vam par citata o vašem velikom vođi: “Reći naglas da je rad težak − dovoljno je za streljanje. Za svaku, makar i najmanju primedbu na adresu Staljina – streljanje. Ćutiš kada svi viču ura Staljinu − streljanje”. Odavno je poznato da je ćutanje agitacija. (…) “poslednja, najčešća ‘rubrika’ po kojoj je toliko ljudi streljano bila je ‘za neispunjenje norme’. Za taj logorski zločin streljali su čitave brigade”.

Svjedočanstva iz Gulaga

U Jugoslaviji je štampan i kapitalni Arhilepag Gulag Aleksandra Solženjicina, 7.000 dana u Sibiru Karla Štajnera, pa onda Neka povijest sudi istoričara Roja Medvedeva, knjiga o montiranim staljinističkim procesima. Objavljena su memoarska dela Nadežde Mandeljštam: Strah i nada u prevodu na hrvatski i Sećanja i razmišljanja u prevodu na srpski, najbolja ruska proza druge polovine XX veka, kako je pisao Josif Brodski. U vreme kada su ove knjige izlazile kod nas, vaša država je, gospodo, i dalje držala Mandeljštamovu udovicu pod prismotrom, a dela njenog pokojnog muža, ubijenog u logoru zbog pesme o Staljinu, na ledu.

Znate li uopšte kako je završio Osip Mandeljštam, jedan od najvećih pesnika vaše kulture? Verovatno niste imali vremena da pročitate Vitalija Šentalinskog koji navodi reči Mandeljštamovog druga iz logora Jurija Mojsejenka: “Kraj je bio strašan – privezali su mu za nogu daščicu s brojem, bacili leš na seljačka kola zajedno s drugima i sve istresli u rov – u bratsku mogilu”.

Dok su kod vas narečene knjige bile zabranjene, nisu ni objavljivane, eventualno je nešto moglo da se pročita i u ilegalnom samizdatu, prekucano na pisaćoj mašini, dotle je kod nas svako mogao da uđe u knjižaru i kupi dela vaših velikih pisaca. Ili da ode do biblioteke i pozajmi primerak na čitanje.

Slobodna zona za ruske pisce

Nisu u Srbiji i Jugoslaviji objavljivana samo dela o strahotnim Staljinovim logorima, već i knjige pisaca koji su skončali u Gulagu, bili progonjeni i zabranjeni u vašoj zemlji. Dok ste vi čitali razne podobne nadripisce soc-realizma, koje je Staljin odlikovao, danas zaboravljene, mi smo čitali najbolje autore ruske književnosti XX veka koje ste vi satirali, zlostavljali, hapsili, proganjali, terali u logore i smrt. Kod nas su izlazila izabrana dela Velimira Hlebnjikova, Osipa Mandeljštama, Nikolaja Zabolockog, Marine Cvetajeve mnogo pre nego u Rusiji. Slučajevi nesrećnog Danila Harmsa, kog je Staljinov režim ubio, kod nas su bili kultna knjiga dok većina građana Rusije nije ni znala ko je Harms.

Boris Piljnjak, takođe ubijen, ovde je bio klasik, uticao je na naše pisce, mnogo pre nego što je njegova proza postala uopšte dostupna vašim čitaocima. Dela još jednog umorenog pisca, Isaka Babelja, objavljivana su u Srbiji pre nego što je kod vas rehabilitovan. Dok je u Rusiji sprovođena kampanja protiv Ane Ahmatove, mi smo se divili njenoj poeziji. Dok ste Josifu Brodskom sudili jer je “parazit” i jer se lažno predstavlja kao pesnik, dok ste ga terali u sibirsko progonstvo, a potom izbacili iz otadžbine – mi smo čitali njegove pesme u zbirci Stanica u pustinji. I tako redom, ovo su samo primeri koji su mi prvo pali na pamet, ima toga još mnogo.

Soljenje pameti

I posle svega toga, vi ste došli u Srbiju da nam solite pamet i da nas ubeđujete kako je Staljin bio divan čovek, uz to i poeta. Jesmo mi propali i prepustili su najnižim nacionalističkim strastima, odali se zločinima, uništili šta god smo mogli i razorili sopstveno društvo. Jesmo pali pod zloćudni uticaj Kremlja i oduševljeno gutamo odurnu Putinovu propagandu kao da je najslađi kolač. Jesmo doživeli civilizacijski sunovrat, ali ipak još u ovoj zemlji postoje biblioteke, ima i nekih čitalaca koji se sećaju šta je juče bilo.

Ruske gazde još mogu i da razumem, baš njih briga za Srbiju, do juče nisu umeli ni na mapi da je nađu. Rade ljudi svoj nečasni posao za hazjajina, za debele novce, nemaju ni morala ni savesti, svejedno im je koga i koliko lažu, ionako ni sami ne veruju u ono što govore. Međutim, teško je razumeti ovu domaću Putinovu poslugu, ljude koji se dobrovoljno stavljaju na raspolaganje terorističkoj državi i njenim zločincima. Kako možete da se pravite da ne znate u kakvoj ste zemlji živeli? Kako vas nije sramota da negirate staljinističke zločine o kojima ste čitali mnogo pre nego većina Rusa? Jeste li vi ikada čuli za nacionalni ponos? Zar tome treba da vas uče osvedočeni izdajnici i autošovinisti?

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera