Sljepilo Srbije i Josea Saramage: U potrazi za građaninom

Da je jedini nobelovac za književnost na portugalskom jeziku doživeo stotu, svakako bi danas bio razočaran što su građani postali “agresivna skupina građanske orijentacije”, umesto da izrastu u svetsku supersilu, kako je to očekivao Jose Saramago. “Danas postoje samo dve velesile. Jedna je Amerika. A druga je građanin. Svako od nas je supersila. Čovek može sve, samo ako hoće i ako toga postane svestan”, govorio je Saramogo. Njegove ideje, reči i dela naglašeno danas odzvanjaju u liberoameričkom svetu, gde se uveliko obeležava vek od rođenja Saramaga (1922-2010)m čija je književnost nagrađena Nobelom (1998) i do danas je to jedina literatura na portugalskom jeziku koju  je Akademija u Stokholmu ovenčala najprestižnijim priznanjem.

Malo se u Srbiji pominje ovaj veliki pisac i neposustali levičar. Iako su gotovo svi njegovi romani, i većina ostalih dela, još od ranih dvehiljaditih, u odličnom prevodu (Jasmina Nešković, Dejan Stanković, Tanja Štrbac, Tatjana Manojlović) čitana kod nas, političari i uticajni aparati oko njih više se druže sa kriminalcima nego sa piscima. Pogotovo im nije ni na kraj pameti neki Saramago, Portugalac, humanista, koji poziva građane da progledaju. Na ideju da opet pišem o Saramagu, njegovom Slepilu i potonjem Ogledu o pronicljivosti, te dve romaneskne parabole o obnevidelom društvu, došla sam upravo zbog progresivne verbalne represije i zlostavljanja građana od političkog aparata u Srbiji.

Predsjednikova floskula o ‘građanskom ekstremizmu’

Teško da igde u Evropi ili u Amerikama (Južnoj, Srednjoj i Severnoj) postoji šef države koji će grupu ljudi okupljenu pred novosadskom Gradskom većnicom, u protestima zbog namere vlasti da poseku šume, kako bi raščistili okoliš za investitorski urbanizam, nazvati “ekstremistima građanske orijentacije” kao što je to učinio Aleksandar Vučić pre mesec dana. Dokaz da su dotični aktivisti “ekstremni” u građanskom opredeljenju predsednik države vidi u njihovoj navodnoj želji da se odmah “uvedu sankcije Rusiji i da se prizna nezavisno Kosovo”. Ali mu, pre svega, smeta što nisu spremni da obalu reke prepuste bahatim urbanistima i njihovim ličnim interesima.

Kako je uopšte predsednik uspeo da dođe na tu originalnu floskulu o “građanskom ekstremizmu” nasuprot “naprednoj ideji” da se ozakoni uništavanje novosadske reke, prepoznatljiv simbol i izvor svakojakih životnih lepota, evropske prestonice kulture.

Kosovo, to je drugo ime i izgovor za suzbijanje svih onih građanskih inicijativa i novinarskih istraživanja koji ukazuju na zloupotrebu javnih resursa. Lažiranje doktorata i fakultetskih diploma, obezvređivanje stručnih kadrova, uzdizanje partijskih poslušnika, veličanje ratnih zločina, oslobađanje kriminalaca, odugovlačenje sudskih procesa, ponižavanje zdravstvenih radnika, ugrađivanje u megalomanske investicije, progon uzbunjivača, prikrivanje seksualnih nasilnika… bezbrojne su anomalije ovog društva na čiju toksičnost pokušavaju da ukažu nejaki građanski pokreti. Po pravilu, na svaki društveni pokret sruči se lavina prorežimskih tabloida, predsednika i njegovih čauša. I građani se optužuju da mrze Srbiju, da su izdajnici, da letuju u Rovinju (kakav greh!), umesto da idu u Jasenovac… Krunski argument za diskvalifikaciju je ipak da oni žele nezavisno Kosovo.

Može li druga Srbija pobijediti prvu Srbiju?

Da u našoj zemlji postoje dve republike, nebeska i zemaljska, to primećuje i kolumnista Danasa Aleksej Kišjuhas. Prvu Srbiju, dodaje Kišjuhas, čini jedan fundamentalno antidemokratski nacionalistički pokret, koji je akumulirao golemu društvenu moć i, uz pomoć prorežimskih medija i delovanja popova, izgradio čvrstu bazu masovne podrške. Ova prva Srbija finansirana je novcem najnovijih bogataša sa koruptivnim vezama u državi. Republiku drugu Srbiju čini jedan razuđeni demokratski, antinacionalistički front, građanski aktivisti, nevladine organizacije. Osnovne vrednosti druge Srbije su individualističke, prosvetiteljske, moderna, ljudski život i blagostanje su svetinje zemaljske Srbije, kaže kolumnista.

Građani su, međutim, pritisnuti propagandnom mašinerijom vlasti, stalnim pozivom da budu potrošači (koliko li se samo struje i energetskih resursa troši za ogromne tržne centre izgrađene usred karantinske faze pandemije COVID-19) – klonuli i praktično oslepeli. U romanu Slepilo Saramaga, koji je, povodom stogodišnjice njegovog rođenja, postavljen na pozorišnu scenu mnogih gradova Latinske Amerike, upravo se ukazuje na obnevidelost društva.

U neimenovanom gradu, u neimenovanoj zemlji, bez vidljivog medicinskog objašnjenja, zavladala je epidemija slepila. Prvi takav slučaj desio se vozaču na semaforu baš kada se upalilo zeleno svetlo. I dok automobili iza njega frenetično trube (jer ometanje saobraćaja je neoprostiva nemarnost), vozač mlatara rukama i viče: “Slep sam, slep sam…”

Vozač koji je na 300 stranica postao sljepac

“Onoliko koliko je običnom posmatraču moguće da sagleda u tom trenutku, dakle letimice, oči vozača deluju zdravo, dužica je bistra, jasna, beonjača kompaktna, kao od porcelana…”, piše Saramago. Jedna slučajna prolaznica teši očajnog vozača, govori mu da je “sve to na nervnoj bazi” i da će ubrzo progledati. Dijagnostičari na licu mesta primećuju i neobičnost u vozačevoj iznenadnoj bolesti. Jer, novopečeni slepac ne vidi ništa, “kao da sam usred magle, kao da sam zaronio u more mleka”. Čude se ljudi oko njega. Kažu da oslepeli čovek vidi samo crno. A ne belu maglu.

I, eto tako, vozač će na potonjih 300 stranica postati “prvi slepac”. A priča teče kao triler, jednako uzbudljivo i uverljivo, do samog kraja. Saramagova hiperbola nimalo nije dosadna, lišena je svakog teoretisanja, radnja se odvija kao u “normalnom” životu. Jedino je jasno da su svi protagonisti ovog romana – slepci.

U potonjem Zapisu o lucidnosti (objavljena je u Španiji i Portugaliji 2004. godine, a kod nas u izdanju Lagune 2015. godine, prevod Tatjane Manojlović) priča teče četiri godine posle epidemije Slepila. U istom neimenovanom gradu zavladala je opet jedna bela epidemija. Ovoga puta pogodila je sam izborni proces, gde je velika većina građana glasala belim listićima. Vlast šalje svoje agente na lice mesta, sprovodi istragu i represiju, povezuje subverzivni događaj, sa masovnim slepilom koje je obuzelo grad četiri godine pre ovog “napada lucidnosti”.

I dalje vladaju radikali, preobučeni u naprednjake

Upravo mi je na ovu knjigu ukazala Pilar del Rio, udovica Josea Saramaga, kada smo dugo razgovarale u obnovljenoj lisabonskoj trospratnici staroj četiri veka, čija je fasada od podnožja do vrha izrezbarena kamenim kljunovima i čiji prozori gledaju na fantastičnu panoramu plave reke Tajo, koja potpuno liči na more. Zašto baš sada razmišljam o tom višesatnom razgovoru u tek oformljenoj fondaciji Josea Saramaga, čija je predsednica Pilar del Rio bila u prilici da Saramagova dela prevodi na španski jezik, gotovo simultano sa njihovim nastajanjem?

U Srbiji je malo pre tog lisabonskog razgovora izabrana nova – stara vlast. Bivši radikali, preobučeni u naprednjake, tek su počinjali sa rehabilitacijom svojih heroja iz ratnih devedesetih, koji su državu I region zavili u crno. Bilo je simbolike i u tome što je za novo portugalsko izdanje Eseja o lucidnosti Fondacija izradila dizajn korica na kojima piše i sledeće upozorenje: “Ako vas ovih dana ponovo pozovu da izađete na glasanje, nemojte ići pre nego što pročitate ovu knjigu.”

Zapis o pronicljivosti još nije bio preveden kod nas, Saramago je tri godine pre toga preminuo. Ali, izgledalo je da su i po njegovom umetničkom receptu nikli pokreti nezadovoljnika koji su u to vreme punili trgove i ulice širom sveta, od Egipta do Čilea, od Madrida do New Yorka, od Turske do Brazila. U Riju je nacija zaljubljena u fudbal tražila dostupnost bolnicama, umesto da se bacaju milijarde za stadione, a brazilski politički filozof svetskog glasa Roberto Mangabeira Ungar očekivao je da se svet promeni tek kad se sruši “diktatura ideja bez alternative”.

Ljudi su počeli razmišljati svojom glavom

U Čileu su već tada prokuljali protesti zbog školstva, čiji kvalitet je garantovan samo đacima sa bogatim roditeljima. Po Španiji su nikle otvorene skupštine pod vedrim nebom, gde su konkretnim predlozima gradila nova demokratija, lišena okova “partijskih kasti”… Postojala je vera u šire razmere i zamah građanskih pokreta koji će dovesti do istinskih promena.

Tog sunčanog dana Pilar del Rio objašnjavala je da je Saramago “pozvao građane da ne daju više legitimitet onome što se politikantski zove demokratija”. Pitala sam, da li zaista veruje da građani mogu da budu toliko jaki? Ona je verovala u isto ono u što je kreirala Saramagova umetnost – da “građanska supersila nema ravnopravnog protivnika i da definitivno pobeđuje”. Jer, kako kaže, “ljudi su počeli da razmišljaju svojom glavom, ne povlače se više pred silom vlasti, ne prihvataju više da budu glasači”.

Jubilej Josea Saramaga ne obeležava se u veselom duhu. Virus COVID-19 nadigrao je zdravstvo mnogih zemalja, ono je posustalo od premorenosti, nema više mesta ni za obolele od drugih bolesti, leče se i operišu bogati, siromašni umiru, nejednakost je povećana, agresija na Ukrajinu, rušenje i paljenje naziva se u jednom delu sveta naopako kao vojna intervencija za spasavanje… Strahuje se od zime, nema energenata, preti glad… A opet, Saramagov koncept o građaninu kao velesili oživeo je baš u dalekim svetovima gde je najviše obespravljenih i zaboravljenih.

I Emmanuel Macron citira Saramagu

Demokratija traži stalnu angažovanost, zajedno potvrđuju kolumbijski politički i književni analitičari, koji danas s pažnjom analiziraju umetnička ostvarenja portugalskog nobelovca. Njegove poruke kao da su prihvaćene u južnoameričkoj zemlji gde je prvi put u novijoj istoriji te države izabrana levičarska vlada, koju čine predstavnici do sada nevidljivih grupa. Upravo je u toku deblokada čoveka, kako je i Saramago govorio, tvrdi jedan tamošnji analitičar.

Čileanci opet citiraju nekadašnje razgovore sa Saramagom i traže od njega da obrazloži zašto veruje da postoji potreba za komunizmom, iako taj sistem od pada Berlinskog zida “više nije u modi”. Pritom podsećaju kako je i njihov zemljak nobelovac Pablo Neruda bio komunista. Socijalizam je propao jer je partija u socijalističkom bloku monopolski nametala svoje rešenje, ne mareći za građane, čije je učešće u procesu amputirano, objašnjava Saramago. Kapitalizam, s druge strane, koristi ljudsku sebičnost, manipuliše ljudima i okreće ih jedne protiv drugih.

Da je sadašnji sistem u krizi to je izgleda jasno i predsedniku Francuske Emmanuelu Macronu, koji je pre neki dan citirao jednu Saramagovu sentencu iz Slepila i preporučio ljudima da gledaju i primećuju ukoliko imaju oči. Odlučniji poziv da se zagledamo i uronimo u literaturu portugalskog nobelovca upućuje i španski književni kritičar Fernando Gomez Aguilera: “Saramago nas nagovara da se okanemo klonulosti duha, da se vratimo etičkom smislu postojanja i da postanemo glavni junaci pobune vrline nad zlom.”

Naoružaj se moralom i kreni u boj

Ima li pametnijeg saveta za državljane ove zemlje nego da postanu građani? To u Saramagovom svetu znači da se naoružamo moralom (a ne bombama, topovima, granatama, projektilima i otrovnim rečima), da se tako opremljeni suprotstavimo sopstvenoj apatiji. Pravo je i dužnost građanina, kako ističe Saramago (u započetoj knjizi o radnicima i šefovima u fabrici oružja, koju nije završio, jer ga je smrt preduhitrila), da ne sarađuje u onome za šta smatra da je pogrešno i štetno.

Pa hoćeš li, Srbine, da postaneš građanin i suprostaviš se širenju ratnohuškačkih poruka, mržnje prema drugačijima, uništenju javnog dobra, samovolji autokratije… Naoružaj se moralom, za to ti nije potreban novac, i kreni u boj.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.