Spomenike umjetnicima uništavamo, murale zločincima čuvamo

Pre desetak dana pojavila se vest da je uništena spomen-tabla posvećena Mileni Dravić i Draganu Nikoliću, na beogradskom skveru koji nosi ime popularnog glumačkog para. Nepoznati počinilac se baš potrudio, pa je razvalio tablu tako da se na njoj više ne vide imena onih kojima su posvećena. Vandalsko tretiranje spomenika kulture postalo je redovna pojava, uskoro će biti vest da neko podsećanje na značajne umetnike stoji neoštećeno. A zlostavljanje spomenika čekićem ili nekim sličnim kreativnim sredstvom nije čak ni najgora vrsta vandalizma.

Par nedelja pre ovog incidenta javnost je saznala da je iz centra Beograda nestala spomen ploča još jednog velikog glumca, Slobodana Cice Perovića. Ploča je postavljena pre pet godina u Ulici Kneza Miloša broj sedam, na zgradi gde je glumac živeo. Gde je završila spomen-ploča niko živi ne zna, mediji su objavili nezvaničnu priču kako su  izvesni biznismeni „uzeli lokal pod zakup, renovirali ga i sami sklonili ploču“. Zvuči sasvim logično i verovatno, tipičan primer bagatelisanja slavne prošlosti i izuzetnih pojedinaca koji su imali nesreću da stvaraju u sredini koja zazire od svakog stvaralaštva kao đavo od krsta.

Kako god bilo, spomen-ploče više nema, nestala je netragom. Ovakve misteriozne pojave nisu retkost na našem prostoru, bilo je još zagonetnijih iščezavanja, bar kad su u pitanju spomen obeležja legendarnim umetnicima. Nisu se samo glumci našli na udaru vandalskih činova, kad je u pitanju umetnost naši rušitelji svega iole vrednog nisu skloni diskriminaciji. Pre nekoliko meseci nepoznat neko je gotovo svakog dana autolakom precrtavao oči na spomeniku Branku Ćopiću u Beogradu. Valjda mu se nije svidelo kako ga gleda autor “Orlova rano lete” i “Doživljaji Nikoletine Bursaća”.

Mržnja prema socijalizmu

Iz nekoliko navedenih primera bi se moglo zaključiti da su današnji umetnički kritičari koji svoje nemušte kritike ispisuju macolom, autolakom i sličnim izražajnim sredstvima posebno kivni na kulturno nasleđe socijalizma. Averzija prema ovom periodu naše istorije je odavno postala opšte mesto, o čemu najbolje svedoče oskrnavljeni, zapušteni i devastirani spomenici podignuti u čast antifašističke borbe. Socijalizam je zaista bio zlatno doba naše kulture i zvezdani trenutak našeg društva, takoreći naš civilizacijski maksimum, tako da nije ni čudo što je danas ozloglašen, oklevetan i naružen.

Mnogima bi lakše bilo kad bi nekako mogli da izbrišu tih pola veka postojanja, pa da učine kao da socijalizam nikad nije postojao. Lakše bi bilo našim savremenicima kad bismo svi zaboravili na najblistaviji deo istorije, tada bismo verovali da nikada nismo znali za bolje od ove propasti koju živimo, pa bismo se možda i pomirili sa sudbinom koju nam već decenijama kroje najgori među nama. Nažalost, u toj odbačenoj epohi filmovi su snimani da bi trajali, prosto je nemoguće zaboraviti “Paviljon broj šest”, “Ulogu moje porodice u svjetskoj revoluciji” ili “Mlad i zdrav kao ruža”.

Danas je situacija potpuno drugačija – filmovi i serije se snimaju da bi što pre bili zaboravljeni, što njihovim autorima polazi za rukom i preko očekivanja. O glumcima kakvi su bili Dragan Nikolić, Milena Dravić, Slobodan Perović i mnogi drugi danas možemo samo da sanjamo. Razlog tome nije to što nema talentovanih ljudi, već što je uništen sistem u kojem su glumci mogli da razvijaju i usavršavaju svoj dar.

Umesto toga stvorili smo sistem u kojem je svaki talenat smetnja, ne samo u kinematografiji i pozorištu, već u svim oblastima kulture i društva. Tu mašinu za mlevenje mesa, duše i duha preživljavaju samo retki, najotporniji izuzeci. Tako da je svaki pokušaj nametnutog zaborava socijalističke prošlosti unapred osuđen na propast, džaba skrnavljenje i uništavanje spomenika, ono što je živo ne može se ubiti. Baš kao što nikakvo čudo ne može da oživi umetničku mrtvorođenčad našeg oskudnog doba.

Na udaru vandala

U društvu koje se davi u nacionalističkoj žabokrečini sasvim je prirodno što velikani iz socijalističke epohe bivaju meta napada. Tako su, na primer, spomeniku Draganu Nikoliću u Vrnjačkoj Banji tri puta lomljene naočari.

Međutim, ništa bolje ne prolaze ni spomenici podignuti u čast umetnicima iz ranijih perioda istorije. Tako je pre par godina oskrnavljen spomenik Jovanu Steriji Popoviću u Vršcu, anonimni ulični umetnici su po njemu sprejevima i vodootpornim flomasterima pisali pogrdne reči i poruke.

Dobro, to bi se možda moglo i razumeti, ipak je Sterija napisao komediju “Rodoljupci” u kojoj je izložio razornoj poruzi lažne patriote svog vremena, taj krimen mu ne opraštaju  današnji naslednici Lepršića, Žutilova i Zelenićke. A pisao je i ubojite stihove protiv svetog rata za naciju, na primer u pesmi “Godina 1848.”: “I krv rekom teče, za narodnost kolju se ljudi,/Ah, zbog narodnosti gnjavi se čovečestvo”.

Ako bi atak na Steriju i mogao da se razume, posve je nerazumljivo zlostavljanje spomenika Milici Stojadinović Srpkinji u Požarevcu. Tamo je bista ove pesnikinje preko noći odvaljena od postamenta i bačena u žbunje. Ne pomaže ni pisanje rodoljubive poezije, nema tog spomenika koji se ne može naći na udaru agresivnih pojedinaca. Potpuno isto je svojevremeno prošao i spomenik Jovanu Dučiću na Kalemegdanu, pesnikovu glavu su odlomili, pronađena je u parku tek nakon nekoliko dana. Ništa mu rodoljublje nije pomoglo, potomstvo to ne priznaje.

U niškoj Tvrđavi na meti vandala našao se spomenik prvoj niškoj pesnikinji Jeleni Dimitrijević. Počinioci su odvalili mermernu ploču i odneli je u nepoznatom pravcu, a imali su i jednu jezičku intervenciju: prebojili su nekoliko slova u reči “pesnikinja”, pa je sad ostalo samo “pesnik”. Ovu intervenciju bi podržali naši vrli čuvari tradicije, srpstva, ćirilice i zakleti protivnici rodno senzitivnog jezika.

Nepodobni Đura Jakšić

Uništavanje spomenika umetnicima ima dugogodišnji kontinuitet, a najbizarniji je slučaj biste Đure Jakšića. Spomenik pesniku stajao je čitavih 70 godina u porti manastira Sveti Đorđe na Liparu, ali je nervirao starešinstvo manastira, pogotovo igumana Savu, koji je tvrdio da “pijancu, rarzvratniku i bezbožniku Đuri Jakšiću, koji je razgovarao sa pticama, umesto da ide u crkvu“, nije mesto u crkvenoj porti.

Renoviranje porte je iskorišćeno kao izgovor da se bista privremeno ukloni u avgustu 2004. godine. Kad je renoviranje završeno, ispostavilo se da od Jakšićeve biste nema ni traga ni glasa, kao da je u zemlju propala. Policija je uspela da reši tu zagonetku posle nekoliko godina, tri godine kasnije našla je pesnikovu bistu na gradskoj deponiji.

Iguman nije dozvolio da bista za koju pojma nema kako je završila na smetlištu – bude vraćena na mesto gde je stajala sedam decenija. Tako je bista završila u seoskoj kafani. Patrijarh Pavle je u međuvremenu naložio da se bista vrati u portu, ali se ispostavilo da je ovog puta ponovo nestala. I nikada nije pronađena. Nekoliko godina, kasnije, 2015, u manastirskoj porti podignuta je spomen-ploča pesniku, kao zamena za iščezlu bistu.

Ubice pod zaštitom

Dok su spomenici pesnicima, piscima i glumcima prepušteni na milost i nemilost kojekakvim destruktivcima, dotle se neki drugi neformalni spomenici nalaze pod zaštitom države i raznih sumnjivih grupa koje su s njom povezane.

Spomenici velikanima se oštećuju i uništavaju, ali zato muralima Ratka Mladića, Draže Mihailovića i Vladimira Putina ne sme da fali ni dlaka sa naslikane glave. Eno ih, šepure se u centru Beograda, a svaki pokušaj da budu uklonjeni biva osujećen od strane državnih organa. Čuvaju ih ministar policije Aleksandar Vulin, gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić i huliganske ekipe koje obožavaju ratne zločince.

Naše ulice su rezervisane samo za zlikovce i ukoljice, a uspomenu na umetnike i jedno bolje vreme, na one koji su stvarali čudesna dela uništavamo bez imalo zazora. Svemu što nas podseća na epohe i ljude koji su stvarali nešto vredno slede zaborav, nebriga, prepuštanje zubu vremena i zaboravu. Dovoljno je videti na šta liči kuća Rastka i Nadežde Petrović, zapuštena, devastirana; ništa bolje ne prolaze ni arheološka nalazišta, legati ili Kalemegdanska tvrđava na koju bi naprednjaci da nakarikaju nekakvu gondolu, razumu i kulturi sećanja uprkos.

Ništa tu nije ni nelogično ni neprirodno. Nacionalistička ideologija koja dominira našim društvom već decenijama neminovno proizvodi kulturu smrti, pa je onda red da udarnici takve kulture budu zaštićeni kao beli medvedi. Čovek koji je osuđen za nepojmljive ratne zločine i genocid, čovek koji je bio saradnik nacističkog okupatora i vođa razbojničke bande, predsednik države koja razara i ubija po Ukrajini – to su heroji našeg doba, njima sleduje zaštita, njihove slike su nove ikone i freske, svetinje u koje se ne sme dirati. Istinski stvaraoci, umetnici, ljudi kulture – zapravo su prirodni neprijatelji poretka koji se klanja destrukciji, razaranju, patnji i smrti. Nema u ovoj nesrećnoj zemlji mesta za stvaraoce, ni žive ni mrtve. Mi na pijedestalu držimo samo rušitelje, uništitelje, dželate i masovne ubice.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.