Beograd je nekada bacao svjetla daleko

Beograd se 21. septembra na dostojan način dužio svojim velikanima, umjetnicima i antiratnim aktivistima Bogdanu Bogdanoviću i Milanu Mladenoviću.

Može se o svemu ovome i u stihu; razmere sunovrata jednog kolektiviteta stihovao je i rifovao Milan Mladenović, ne štedeći sebe, ni svoju generaciju, piše autor (Tanjug)

Beograd se 21. septembra na dostojan način, dvema državnim svečanostima, uz prisustvo najviših domaćih zvanica i predstavnika diplomatskog kora, odužio svojim velikanima, umetnicima i antiratnim aktivistima Bogdanu Bogdanoviću, profesoru Arhitektonskog fakulteta, svetski priznatom graditelju memorijala, i Milanu Mladenoviću, rok muzičaru čiji su tekstovi i muzika obeležili sazrevanje brojnih generacija, ljudi kojima su pomogli da budu bolji.

Zvuči kao jednostvna protokolarna vest, moglo bi i bolje, da ne sitničarimo, nešto je važnije. Nikad ništa slično ovoj očiglednoj laži neće – kao istina – biti objavljeno u srbijanskoj štampi, ni u elektronskim medijima.

U Atrijumu Biblioteke grada Beograda otvorena je izložba “Večito” (autorka Mare Janakova Grujić, organizator Centar za graditeljsko nasleđe VAM) fotografija i skica spomenika koje je širom bivše Jugoslavije podigao Bogdan Bogdanović, a u Kulturnom centru Dorćol Platz dodeljena je Nagrada Milan Mladenović (organizaciju potpisuju Zadužbina Milana Mladenovića i predsednica Maja Maričić), ove godine Dini Jašari iz Severne Makedonije za pesmu Doma koja na najbolji način odražava autorski rukopis, kreativnost i energiju svojstvene nekadašnjem frontmenu Ekaterine Velike (nagrada se ne dodeljuje po sličnosti sa nasleđem EKV, naprotiv).

Na oba događaja zabeleženo je prisustvo skromnog broja posvećenika. Impozantan je bio broj televizijskih, možda i privatnih, kamera (ukupno dve).

Bogdan Bogdanović bio je veliki, u najmanju ruku dovoljno dobar da ga većinska Srbija anatemiše (te poslastice za tabloide, partizan, komunista, napravio bezlični cvet u Jasenovcu, bez kostiju/moštiju), pokuša da ga ubije u njegovom stanu (1992), uspe da ga progna. Da ga, godinama nakon smrti (umro je 2010), ignoriše i smešta na marginu, tamo odakle se njegove dvadeset godina stare, savršeno aktuelne analize, neće čuti, da uznemire anestezirani živalj. Daleko bilo: “Bojim se da raste nešto gore od svega, raste jedan model mraka, raste jedan model nelaičke Srbije, klerikalne Srbije, mraka nad mrakovima, mislim na juriš teokratije na sekularnost srpske kulture (intervju nedeljniku Vreme, avgust 1992).

Posljednja nacija u Evropi

Zabeležio je i angažman nedodirljivog stuba srpstva, ideološkog štaba velikosrpskog hegemonizma, Srpske akademije nauka i umetnosti koju je napustio 1981.: “Jednoga dana, kad dođe taj teški momenat, a on dolazi, kad ćemo govoriti o srpskoj nacionalnoj katastrofi, kad se budemo pitali ko je odgovoran i kako je došlo do toga da smo postali poslednja nacija u Evropi koja je okružena tolikim neprijateljima i toliko omrznuta, onda će se mnogi veliki mozgovi iz Akademije naći na optuženičkoj klupi, ako to dožive (…) Govorili su da je Akademija samo jednom potrebna svojoj naciji. Eto, sad je bila potrebna i evo šta su uradili. Neki kažu da su čak planirali, a to mi je krajnje verovatno, da su imali neke odbore za demografiju i da su čak izračunavali koliko Srba može da pogine za oslobođenje zapadnih krajina, a da ne bude ugroženo biološko biće srpskog naroda”.

Istinski zaprepašćen, emotivno vezan za memorijale rasute diljem bivše Jugoslavije, Ukleti Neimar komentariše generalsko objašnjenje temeljnog rušenja Vukovara po kojem Šumadinci, eto, nisu hteli u rat, nije bilo dovoljno pešadije, pa je u opsadi grada korišćeno teško oružje. “To objašnjenje je strašno. Onda je pitanje zašto Šumadinci nisu hteli u rat i u koji još rat nisu hteli Šumadinci. Nisu hteli još na Slivnicu. Dva puta je taj narod odbio da ide u rat. I bio u pravu. Strašno je to što mi ne znamo da li će se u nastavku priče Šumadinci uzdržati, ili će krenuti na Kosovo.”

Rat za nas nema smisla

Dao je Vukovarskoj tragediji i lični pečat: “Kad sam pravio spomenik u Vukovaru, (Spomen kompleks Dudik,1980) crtao sam grad propadanja. Što je najgore, bojim se da ni sam ne vidim koliko je to strašno.”

Može se o svemu ovome i u stihu; razmere sunovrata jednog kolektiviteta stihovao je i rifovao Milan Mladenović, ne štedeći sebe, ni svoju generaciju: “Mi smo dozvolili da stvari odu predaleko/Ova je borba bila ispod časti/Protiv razuma.” U pesmi Idemo sa albuma Dum-dum iz 1991. ukazaće na patriotske laži: “Nismo znali da je kocka bačena/Nismo da je srušen most/Reka blista ispod čizama/Čista voda, malo krvava. Idemo!”

Nije mogao da se pomiri sa stradanjem, mržnjom, lažima, odlaskom prijatelja. Na Koncertu za mir Yutela otpevaće “Ovo je zemlja za nas, ovo je zemlja za sve naše ljude/Ovo je kuća za nas, ovo je kuća za svu našu decu”.

Ekaterina Velika proglašena je grupom godine na nečemu što je neko te 1992. nazvao Beogradsko proleće. Milan je iskoristio priliku da poruči milionskom auditorijumu: “Ovo je nagrada za grupu godine. Nama je bilo olakšano da je osvojimo, pošto su mnogi naši drugovi, naši prijatelji, morali da napuste ovu zemlju (ja ih pozdravljam ovom prilikom), a neki od njih, ovog trenutka, možda su živi, možda i nisu. U Zagrebu, Sarajevu, Dubrovniku, Rijeci… Molim vas, možemo li jedan minut ćutanja za one koji su poginuli u ratu koji za nas nema smisla.”

Angažovao se svirajući, ali i ćuteći; nakon rušenja Ferhadije u Banjaluci 7. maja 1993., otkazao je u tom gradu koncert na kojem je, uz članove EKV trebalo da nastupe i muzičari iz projekta Rimtutituki, jednostavnim rečima: “Neću da sviram u gradu u kome je srušena džamija”.

Tih godina ispisivana je novija istorija jedne države, ali i neoficijelna, paralelna, emotivna; za Milana su to bila imena prijatelja emigranata i dezertera, u pesmi Zajedno, sa albuma Neko nas posmatra: “Ivan i Bojan/ Mitar, Saša, Orhan/ Nenad i Zoran/ Dušan, Vojkan, Ljuba/(…) Ostajem sam/U ovom gradu strahom zatrpan/Ovaj grad je nekad bacao svetla daleko/Ovaj grad bi mogao bolje.”

Nova historija grada

Bogdan Bogdanović se, gledajući gradske ulice, slušajući neku novu istoriju, nove istine, bojao za budućnost Beograda, mogućnosti da više nikada neće biti ono što je bio. Može li, uz ovo podsećanje, jedan grad bolje, kako je optimistički pevao Milan:

“On je moralno podbacio i to mora da se zna. Beograd nije bio na visini, na onoj na kojoj je postojao mit o njemu. On je, ipak, u staroj Jugoslaviji, između dva rata, bio neka oaza slobodnih misli. Nažalost, sve je to uništeno. Beograd se promenio i demografski. Prepun je ljudi koje mi ne poznajemo, koji su došli iz raznih zapadnih delova zemlje, prepun je ljudi u maskirnim uniformama, pun je junaka, heroja ratišta. A među njima je svaki drugi zlotvor, ubica. Mi ne znamo ko je ko, mi smo, u suštini, na neki način i okupirani. Čini mi se da je za razliku od one okupacije od strane Nemaca, ovo nešto gore, mnogo mračnije. Tada smo imali jasnu situaciju, i oni i mi, a sada su nas okupirali ljudi koji se predstavljaju kao Srbi, daju nam lekcije o srpstvu koje mi, stvarni intelektualci, beogradski kosmopoliti, ne razumemo. Oni nam objašnjavaju šta je srpska tradicija, šta je srpska budućnost – jadna budućnost. Objašnjavaju nam da su oni bolji Srbi od nas i da su bolja rasa.”

Pošteno proživljene godine

Beograd nema muzej Bogdana Bogdanovića, između ostalog, svog nekadašnjeg gradonačelnika (1982-1986). A ne bi ni valjalo, ne bi bilo u skladu sa faktičkim stanjem, jer je današnji gradonačelnik i u gradsku upravu (nakon opštine Novi Beograd) doveo utemeljitelja logora Sušica i zapovednika zloglasne Birčanske brigade, angažovane u srebreničkom genocidu. Zamislite da njih dvojica uđu u prostoriju sa ovim citatom: “Imate razjarenu nacionalističku komponentu, a isto tako postoji spontanitet primitivca koji ruši što god ne razume. Siđe čovek sa planine i ugleda neke čudne znake i simbole, koje ne razume i on to ruši. Mi smo u Beogradu na TV gledali kako na prilazima Sarajeva ljudi sa crnim maskama vade cedulje iz džepova da vide da li su došli na pravu adresu, pa ne mogu da pročitaju ili ne mogu da se snađu, ali dođu u grad sa ciljem da ga sruše. Onda idu dalje i naprave Srebrenicu. To je bila mržnja radi mržnje (intervju Bogdana Bogdanovića BH Danima)”.

Uz njegovo delo ostaju Orden za hrabrost iz Narodnooslobodilačke borbe koji je dobio za zasluge na Sremskom frontu, gde je i ranjen. Ostaju Legija časti, Herderova i Piranezijeva nagrada, Zlatni orden grada Beča, ali i zvanje Počasni građanin Mostara. “Jedan od mojih najlepših doživljaja u životu je bio kada mi je u Beču prišla jedna mlada žena i počela nešto tiho da govori. Pitao sam je o čemu je reč, a ona je kazala: “Znate, ja sam Mostarka i mene su roditelji napravili na vašem spomeniku”.

Kako li je kada ti unište mesto začeća…

U Narodnoj biblioteci Srbije obećali su još avgusta 2020. da će Milan Mladenović dobiti spomen-sobu. Ničeg ne bi od ta posla, iako je bibliotečka građa, rukopisi pesama pre svega, pripremljena. Trebalo je da, nakon Miloša Crnjanskog, Ljubice Cuce Sokić i Milana Rakića (brojni umetnici i naučnici imaju postavke u drugim ustanovama), lične stvari, rukopisi, celokupna zaostavština Milana Mladenovića dobiju stalnu postavku u ovoj nacionalnoj instituciji.

U međuvremenu, Zadužbina je javno zamolila fanove i poznanike da joj ustupe predmete vezane za frontmena EKV, ulaznice sa koncerata, fotografije, autograme, kako bi ih izložola u svojevrsnoj muzejskoj postavci.

Iza Milana su ostale pesme, ljubavne, refleksivne, angažovane, snimci nastupa, intervjui. I jedna rečenica kojom je jako davno prokomentarisao svoj angažman i posao kojim se bavio “Poštenije nisam mogao da potrošim godine”.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera