Preživjesmo još jedan početak rata

Preživeli smo još jedan početak rata na Kosovu. Primirje je zagarantovano do kraja avgusta, jer je američka ambasada uspela da ubedi kosovskog premijera Albina Kurtija da prolongira za 30 dana priču o registracijama i ličnim dokumentima kosovskih Srba sa severa Kosova.

Iako je sve to što se dešavalo na Kosovu poslednjeg dana jula i prvog dan avgusta delovalo poprilično dramatično, svi smo se nadali da postoji dovoljno mudrosti i političke zrelosti da do novog sukoba ipak ne dođe.

Svejedno je da li se radi o još jednoj dobro izrežiranoj predstavi sa dobro poznatim učesnicima, ili o realnoj opasnost, potpuno je svejedno. Usijane glave su ponovo došle do izražaja i u centar pažnje, a vatru su nekako uspeli da ugase, pore svega, Amerikanci.

Scenario je bio već viđen. Kosovske jedinice su krenule ka Severu, začule su se sirene, a Srbi su brže bolje postavili malo jače barikade. Malo se pripucalo, srećom bez posledica, političari su održali vatrene govore, predsednik Srbije se sastao sa načelnikom Generalštaba, a televizija Pink je organizovala specijalnu emisiju u kojoj je upumpana dodatna doza lažnog patriotizma uz bojne pokliče. U Srbiji su najratoborniji bili upravo oni koji nikada nisu ni služili vojsku, tako da Srbijom kruži šala: Gde si branio Srbiju? U specijalnoj emisiji!

Impotentnost međunarodne zajednice

Situacija je stvarno bila nategnuta. Dok se Priština iz petnih žila trudi da zaokruži svoju “državnost”, Beograd uz nadčovečanske napore pokušava da sačuva barem mali privid da je i dalje Srbija prisutna na Kosovu. Ono što brine u celoj ovoj priči to je impotentnost međunarodne zajednice, pre svega Evropske unije, bez obzira na to da je sprečen ozbiljniji sukob.

Osnovna greška međunarodne zajednice, uključujući EU i Ujedinjene nacije, jeste to što nema snage, želje, volje, a izgleda ni kapaciteta da se primeni ono što je pod njihovim svodom potpisano kao međunarodni sporazum. Ako je neko potpisao Sporazum u kojem piše da je obaveza Prištine formiranje Zajednice srpskih opština na Kosovu, zašto se toleriše to što taj deo međunarodnog dokumenta nije ispoštovan godina i godinama unazad. To su potpisali i Beograd, i Priština, i Brisel. Ako je potpisan bilo kakav dokument kojim se reguliše pitanje ličnih dokumenata i saobraćajnih tablica, onda to mora da se poštuje. Svidelo se to nekome ili ne. EU je i to garantovala svojim autoritetom i potpisom.

Čim se nešto ne poštuje, nastane problem i tako godinama. Ovoga puta, možda i po prvi put, Priština nije imala stoprocentni “amin” za svoju akciju. Neko je, međutim, i Srbiji pružio lažnu nadu da razmišlja o vojnom ulasku na severni deo Kosova. Svako je, ponovo, iz svojeg ugla komentarisao smirivanje situacije. Beograd je još jednom proglasio pobedu, ne zna se čega, dok je Priština uverena da će silom uspeti da nametne Srbima na severu Kosova lična dokumenta i saobraćajne tablice.

Valja napomenuti još jednom da zvanični Beograd okom nije trepnuo kada su Srbi južno od Ibra prešli sa srpskih na RSK tablice. Niko nije pominjao nove “Oluje”, kao ni to da će Srbija da pobedi. U južno delu, i to treba znati, živi više Srba nego u severnom. Ovoga puta, namera Prištine da celo Kosovo stavi pod RSK tablice dovelo je skoro do ratnog sukoba.

‘Treba ohladiti usijane glave’

Trenutna situacija liči na pata karte. Priština udara u klin namerom da i na silu sprovede svoje namere, a Beograd u ploču time da je Kosovo sastavni deo Srbije, jer tako piše u Ustavu. Kosovski premijer Albin Kurti mora da shvati da Sever nije samo teritorija i da tamo žive Srbi kojima neće moći da komanduje kako on hoće, a predsednik Srbije da apsolutno van Severa nema nikakvog uticaja na život Kosova. Međunarodna zajednica bi trebalo da konačno postane svesna da Srbiji mora nešto da ponudi kako bi mogla da dođe do konačnog razrešenja kosovskog problema, ali i da spreči svaku jednostranu akciju Prištine koja bi za cilj imala nove sukobe.

Posle ove krize postalo je sasvim jasno da Srbija ne može ni da sanja o tome da sa vojskom uđe na Kosovo. Može da pokuša, ali to bi dovelo do, gotovo sigurno, nove NATO intervencije, jer ulazak na Kosovo bi mogao da se protumači i kao napad na NATO. Neverovatno je da bi Beograd za tako nešto dobio, makar i prećutnu saglasnost najvažnijih centara moći u svetu, čak i da iznenadno okrenu leđa Kurtiju i Prištini.

S tim u vezi, treba ohladiti usijane glave po kojima bi srpska vojska ušla na Kosovo, zauzela severni deo i onda, sa te pozicije, krenula u kraj pregovora sa Prištinom. S druge strane, međunarodna zajednica je, valjda, jasno stavila do znanja Prištini da jednostrani potezi nisu nešto što će podržati. Zbog svega navedenog, ovo je dobar trenutak za nastavak pregovora, koji su i najavljeni za 18. avgust.

Moralo bi, takođe, da bude jasno da sukob na relaciji Beograd – Priština, ne može da se poistoveti sa sukob Rusija – Ukrajina. Niti je Vučić balkanski Putin, niti je Kurti balkanski Zelenski. To su opasna poređenja koja ugrožavaju mir u regionu šta god i ko god mislio o Vučiću i Kurtiju.

Predstojeći pregovori su jedinstvena prilika da se, za početak, barem reši problem sa tablicama i dokumentima. Trenutak je i da se povede priča o konačnom rešenju kosovskog čvora. To, definitivno, mora da bude kompromisno rešenje koja će biti bolno za obe strane, ali doneće definitivni mir. Beograd i Priština moraju da prihvate realnost na terenu koliko god im to bilo teško, i u skladu sa time učine sve što je potrebno da obezbede sigurnu budućnost građanima Srbije i Kosova.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.