Odgovornost od ratnohuškača Đukanovića je iluzorno očekivati

Ljudi na vlasti u Srbiji svakodnevno pokazuju takve izlive nekontrolisanog ponašanja da se ono graniči sa ludilom. Jedan od ljudi iz najbližeg okruženja predsednika Srbije Aleksandra Vučića i nova advokatska zvezda, Vladimir Đukanović bacio je sve svoje saigrače, od Aleksandra Vulina do razigranih članova podmlatka najmoćnije političke organizacije na Balkanu, na kolena izjavom na Twitteru da mu se čini “da će Srbija biti prinuđena da krene u denacifikaciju Balkana”.

Treba li nam veći dokaz od ove Đukanovićeve izjave da je Srbiju okovalo ludilo? Koliko god su rusofilija i putinoljublje okupirali Srbiju, ovako nešto je, ipak, prešlo granicu koju nismo očekivali. Na jednoj strani imamo Vučića koji se pravi kao neki mirotvorac modernih demokratskih načela, koji sebi tek ponekad dozvoli izliv mržnje u javnosti, a sa druge strane čitavu hordu šovinističkih i šizofrenih likova kojima je jedina svrha postojanja vređanje, pretnje, poganština i to prema svima koji nisu na istoj talasnoj dužini sa njima. Ovi drugi su u ogromnoj većini, jer ovaj prvi nije iskren i ne sankcioniše te druge.

Đukanović je upravo jedan od tih drugih. Apsolutno se uklapa u nakaradni mozaik naprednjačkih vrednosti. Krenuo je kao potrčko u sada već opevanoj kancelariji generalnog sekretara Srpske radikalne stranke Aleksandra Vučića. U opisu posla mu je bilo pražnjenje pepeljara i donošenje kafa novinarima koji su prisustvovali redovnim konferencijama za štampu ove stranke. A, onda je, kao veran i odan pripadnik SNS-a katapultiran u najveće visine naprednjačke infrastrukture. Nikada na nekoj ministarskoj funkciji, ali uvek tamo gde ima moći da se odlučuje. Jedan je od onih kojima je dozvoljeno da napada i svoje stranačke kolege, naročito one za koje proceni da se ne ističu mnogo u ljubavi prema obožavanom vođi. Dovoljno je reći da je član Visokog saveta sudstva, organa koji u Srbiji bira sudije.

Poznat je i po tome što je kao bivši predsednik Skupštine Državne lutrije Srbije duboko u noć, sa nepoznatim momcima, krečio prostorije te iste Lutrije. Trenutno je u centru pažnje po tome što je advokat Predraga Koluvije, vlasnika najveće plantaže marihuane u Evropi, i nekadašnje državne sekretarke u Ministarstvu unutrašnjih poslova Dijane Hrkalović. Ko zna, kako je krenuo u odbranu nekadašnjih bliskih saradnika vlati, možda uskoro postane i advokat Veljka Belivuka – Velje Nevolje.

Idelan da ‘pređe granicu’

Sada kada smo, na neki način, približili njegov lik i delo, jasno je da on neko ko je idealan da pređe granicu. On ili Vulin, tu je mrtva trka. Đukanović je otišao toliko daleko da je u svom drugom tvitu napisao da Srbija ima kapacitet da obavi tu denacifikaciju. Pri tom, valja napomenuti, da isto kao i Vulin, nikada nije služio vojni rok, ali eto priziva nove sukobe i ratove.

Kada je pisao to što je pisao, Đukanović sigurno nije imao u vidu edukaciju, jer je kao dokazani putinoljub, koji drži sliku predsednika Rusije na zidu u svom domu, iskoristio isti izraz koji je Vladimir Putin uzeo kako bi opravdao agresiju na Ukrajinu.

Kada imamo u vidu da je i sam više puta govorio o tome da su Hrvati ustaše i da se često pridruživao Vulinovom “guslanju” po pitanju Bosne i Hercegovine i Kosova, sigurno je da pod “region”, nije mislio na Rumuniju i Bugarsku. Srbija će, kao, da denacifikuje svoje najbliže susede. Da nije opasno, bilo bi presmešno.

Problem je što je svojom izjavom o tome da mu se čini da će Srbija da krene u denacifikaciju u regionu, direktno naštetio svom gazdi koji, po svoj prilici, ovoga puta nije kriv i nije aminovao ovu izjavu. Vučiću ovako nešto nije bilo potrebno, naročito ne u trenutku kada je molio za mir na Kosovu.

Da je vrag odneo šalu, govori i činjenica da je Đukanović isto veče iz televizijskog studija najmoćnije Vučićeve propagandne mašinerije – TV Pink, uputio izvinjenje, pre svega Vučiću, i priznao da je upravo njemu naštetio ovakvom izjavom. I nikom ništa. U nekoj normalnoj državi, kakva Srbija za ovakvim primercima sigurno nije, bio bi uhapšen, ili barem hospitalizovan, jer normalan čovek, narodni poslanik, blizak saradnik predsednika države, ovako nešto ne može ni da pomisli, a kamoli izjavi ili napiše.

Ogromna većina SNS-a vjeruje u to što je Đukanović napisao

Predsednik ćuti. Pokrio se ušima od sramote, verovatno. Činjenica je, međutim, da ogromna većina SNS-a veruje u to što je Đukanović napisao na Twitteru. Za sve njih su svi Hrvati ustaše, Bošnjaci balije, a kosovski Albanci šiptari. Rusija je u njihovim zatupljenim mozgovima srpska majka, a Srbija je toliko vojno i ekonomski moćna da bi za nekoliko sati “denacifikovala” ceo region. Kažu stručni i obrazovani ljudi u sferi ljudske psihe da je jedan od najopasnijih izliva slabog duševnog stanja kada pojedinac počne da veruje u sopstvene laži. Đukanoviću, jednostavno, ne da nema ko da pomogne, nego njemu nema pomoći i to je poražavajuće.

A, te laži, decenijama je tom istom Đukanoviću i njemu sličnima usađivao u glavu upravo Vučić. Ako na nekoga treba da se ljuti, onda Vučić treba da se ljuti na sebe, a ne na Đukanovića koga će ljudi u budućnosti više pamtiti po tome da je jedan bizon na Fruškoj gori dobio ime po njemu, nego po bilo čemu drugom. Veći trag neće ostaviti ni činjenica da ga je, povodom “denacifikacije”, citirao i čuveni The New York Times.

Srbija nije sposobna mnogo toga da uradi, a najnesposobnija je da postane slobodna i demokratska zemlja. Da jeste, Đukanović i njemu slični ne bi mogli da primirišu javnoj sceni, jer slobodan i demokratski narod bi prepoznao da neko takav nije dorastao modernom društvu. Srbija je jedina država u Evropi u kojoj su takvi ljudi na vlasti. Biti deo vlasti podrazumeva biti odgovoran, a odgovornost od ponoćnog molera i ratnohuškača je iluzorno očekivati.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.