Srbija i zločinci: Mrak u kolovozu

Nije Srbiji potrebno nikakvo suočenje, već snažna naredba da iz javnog prostora ukloni bezočne uživaoce prezumpcije nevinosti, odnosno prekine nacionalističko iživljavanje Vučićevog pravosuđa.

Uskrsnuće karijere doživljava zapovjednik zloglasne 549 brigade srbijanske vojske (Vojska Jugoslavije) Božidar Delić [za govornicom] (Sava Radovanović / Tanjug)

Ničeg novog u Srbiji, a i šire, političku scenu obeležava militantni nacionalizam Aleksandra Vučića koji predsednik Srbije iskazuje afirmišući ratne zločince, podilazeći tako milionima njihovih saučesnika; Srbija je ovih dana naručila oružje za milijardu i 300 hiljada evra, spremajući se za klasičnu defanzivu kakvoj su već svedočile žrtve njenih agresija, Hrvatska i Bosna i Hercegovina.

Kosovo nije zaboravljeno, tu se zakuvava kao i na svakoj svetoj zemlji, a uskrsnuće karijere doživljava zapovednik zloglasne 549 brigade srbijanske vojske (Vojska Jugoslavije) Božidar Delić, o kome je Al Jazeera pisala (krajnje negativno, anticipirajući unekoliko njegov izborni uspeh), sada general i političar u civilu, izabran ogromnom većinom glasova poslanika za potpredsednika Skupštine Srbije. Ovdašnjoj javnosti najpoznatiji po plaču na rastanku sa Srpskom radikalnom strankom. Još dvojica generala o kojima smo pisali s razlogom su tema i ovog napisa, reč je o Svetozaru Andriću, novoizabranom članu Gradskog veća Beograda i kosovskom generalu s poternice Momiru Stojanoviću.

Na delu je već doživljeni novi srbijanski hegemonizam, uz višegodišnje evropsko licemerje, tetošenje zlikovaca i bitangi, umesto jasnog otklona od bednog kvazidiplomatskog eufemizma kakav je suočenje sa prošlošću. Nije Srbiji potrebno nikakvo suočenje, već snažna naredba da iz javnog prostora ukloni bezočne uživaoce prezumpcije nevinosti, odnosno prekine nacionalističko iživljavanje Vučićevog potplaćenog, ustrašenog, nesposobnog i neljudskog pravosuđa koje čine uglavnom “plaćeni nitkovi, doušnici i sjecikese” (B. Štulić). Svi koji, Vučiću za ljubav, obesmišljavaju procese za ratne zločine, utvrđivanje istine, kažnjavanje krivaca.

Tihi susjed opasne biografije

Kao, evropske birokrate ne vide kontinuitet sa ratnim zločinima koji je i dalje temelj i pouzdani oslonac srbijanske unutrašnje i spoljne politike. Nije moguće da veruju u to kako zakopavanje bliske prošlosti može da bude od koristi jednoj državi na evropskom putu, iako njeni žitelji, kreatori i sledbenici ideje oružanog obračuna sa susedima, pogrešno tretirani kao građani, ne pokazuju evrooduševljenje.

U vojnoj biografiji Božidara Delića izdvaja se činjenica da je 1999. komandovao 549 brigadom i da je u činu general-majora penzionisan 2005. I pristojan svet u Srbiji uglavnom samo naslućuje šta se dogodilo tamo gde je Delić komandovao; u zoni odgovornost 549 brigade (Prizren, Orahovac, Suva Reka, Dragaš) ubijeno je, kako podseća osnivačica Fonda za humanitarno pravo Nataša Kandić, više od 2.100 albanskih civila. Posmrtni ostaci više do 450 otkriveni su u masovnim grobnicama u Batajnici. U nizu zločinačkih pohoda, u kojima je učestvovala i 549 brigada izdvaja se najmasovnije ubistvo u toku jednog dana: u napadu na sela Meja i Korenica srpski vojnici, policajci i desperadosi  su 27. aprila 1999. ubili najmanje 377 civila, od kojih 36 mlađih od 18 godina.

Božidar Delić kazao je da  „nema saznanja o masovnim ubistvima Albanaca”.  Njegovu jedinicu Slobodan Milošević odlikovao je Ordenom narodnog heroja za “herojsku odbranu zemlje“.

Bolestan za proces

Teško je – valja i srbijansko Tužilaštvo za ratne zločine razumeti (ko može) – voditi postupak protiv narodnog heroja, pritom i emotivca, gotovog da zaplače zbog raskida sa Vojislavom Šešeljem (koji će ga docnije nagraditi knjigom opskurnog naslova). Možda u tom plaču treba tražiti i razrešenje priče koja sledi, Tražiti i odgovor na pitanje kako se izbegava procesuiranje okrivljenih za ratne zločine, naravno. Da li će se Srbija ikada odlučiti za to da pruži priliku svojim herojima da dokažu nevinost, ili pokušati da utvrdi njihovu eventualnu krivicu? Teško.

Tek, u priči – dokazu ovako je bilo. Fond za humanitarno pravo podneo je 2013. protiv Delića krivičnu prijavu za ratne zločine počinjene u selu Landovica 26, marta 1999, kada su u centru sela, u obračunu Oslobodilačke vojske Kosova i četiri vojnika 549. Motorizovane brigade (mtbr) poginula su dva pripadnika VJ i jedan pripadnik OVK. Potom je, navodi se u prijavi, Delić naredio tenkovsku vatru u kojoj je stradalo 12 civila, među kojima i šestoro dece i jedna trudnica.

Suština ove priče je da za zločin u Landovici Božidar Delić nije ni saslušan. Uz antologijsko obrazloženje. Fond za humanitarno pravo žalio se, naime, republičkom javnom tužiocu, navodeći da Tužilaštvo za ratne zločine nije preduzelo sve da sprovede delotvornu istragu, ističući to da je Delić dostupan. Od tužioca je stiglo specifično medicinsko objašnjenje, da je Delić bolestan, o čemu je zamenika tužioca za ratne zločine informisala Vojno bezbednosna agencija. Potom je zamenik tužioca izdao nalog da se Tužilaštvu dostavi dokumentacija iz ustanove u kojoj se Delić lečio. I to nije učinjeno, objašnjava republički javni tužilac. I ne preduzima ništa, kao ni Tužilaštvo za ratne zločine. Srbijanska metodologija pravde.

U krivičnim prijavama Fonda po kojima se nije postupalo govori se, između ostalog o Delićevom naređenju s početka rat koje je izvršeno “ubijanjem meštana toga sela pred njihovim porodicama i komšijama, premlaćivanjem, ponižavajućim postupcima i drugim, brutalnim oblicima fizičkog i psihičkog maltretiranja”. Tom prilikom ubijena su 42 civila.

Nikad kraja nevinosti na funkcijama

U Srbiji je dugačak spisak nevinih osoba na javnim funkcijama, doskorašnji predsednik opštine Novi Beograd Svetozar Andrić nevin je za istinski teška krivična dela i iskazivanje neljudskosti; u Srbiji tako nevinog – prezumpcija nevinosti – za tako teška krivična dela optužene osobe nije bilo, a teško da će i biti. Ovaj uživalac slobode, uprkos prijavi Fonda za humanitarno pravo, podastrtoj utemeljenim dokazima, nije kriv. Verovatno zbog toga što nije ni suđen. Tužilaštvo za ratne zločine Srbije po prijavama Fonda nije postupilo. Možda je baš na to mislio zamenik tužioca Bruno Vekarić izgovorivši još januara 2013: “Reći će nam naša javnost: Hej, ljudi, pa da li su samo Srbi činili ratne zločine”. Utvrđujući poželjnu metodologiju srbijanskog “suočenja” sa bliskom prošlošću.

Obznanivši neformalnu strategiju Tužilaštva za selektivno podizanje optužnica.

Rekao bi Karađoz, “da reče kriv je, pa da ga pustimo” (Andrić, Svetozar). Ovako, nevin je, pa da ga kaznimo. Izborom. Kao dosledni saradnik gradonačelnika Aleksandra Šapića, izabran je 18. avgusta, na Šapićev predlog, za člana Gradskog veća.

Možda i ima logike, dospeo je do čina generala (doduše u vojsci koja se diči genocidom, ali bila je oštra konkurencija), a ima i iskustva na rukovodećim funkcijama. Izdao je i naređenje da se formira logor Sušica (ne narušavamo pretpostavku nevinosti, objavljen je faksimil naredbe o ustanovljenju logora) u kojem je od maja do septembra 1992. ubijeno 160 zatočenika. U logoru su žene silovane, a muškarci zlostavljani i ubijani – možda su gradski odbornici koji su podržali njegov izbor mislili da je to čovek koji treba da otvara i dečje vrtiće. Na terenskom radu dokazao se još kada ga je ratni zločinac (konačno jedan bez prezumpcije) Radovan Karadžić ukazom od 14. jula 1995, u vreme dok su još trajale masovne egzekucije srebreničkih Bošnjaka, postavio za načelnika Štaba Drinskog korpusa VRS.

Kao civil u Beogradu, državljanin Srbije, bio je potpredsednik opštine Novi Beograd i narodni poslanik. Njegovom izboru u beogradskoj skupštini suprotstavili su se jedino odbornici koalicije „Za dobar grad – Moramo“.

Sveznajući opozicioni analitičar

Momir Stojanović (i o njegovom smo impresivnom CV-iju pisali), namah je, kao po nalogu nekog važnog, postao dežurni analitičar opšteg usmerenja, izjašnjavao se za nerežimska glasila o širokoj paleti dnevnopolitičkih dilema, razjašnjavajući sva pitanja izuzev ključnog: šta traži na stranicama opozicionog Danasa, te na ekranima N1 i zbog čega daje teški dugosvirajući intervju TV Nova, ispaljujući bez suvišnog razmišljanja (može i bez teških reči poput “gluposti”) opšta mesta od kojih se u nedoba beži od kuće.

Za Danas je govorio o suptilnim detaljima agresije na Ukrajinu, saznasmo kako “kupovina oružja unapređuje sisteme PVO”, na šta su se verovatno zamislili i u Generalštabu; beše tu i priča o epidemiji pretnji bombaškim napadima, uozbiljismo se, pa o ćutanju policije dok vlast preti njihovom kolegi inspektoru. Stojanović je, isto u Danasu, ustvrdio da Aleksandar Vulin i nije format kojeg bi vrbovala neka strana obaveštajna služba, ali je najznačajnija, nesumnjvo, bila njegova projekcija odlaska Aleksandara Vučića sa vlasti. Izazvao je opšte uznemiranje javnosti, ispod Danasovog naslova: Odlazak aktuelne vlasti moguć je jedino ako se Vučić sam povuče moglo se od Stojanovića saznati da se Srpska napredna stranka, u kojoj su svi poslušni Vučiću, “hijerarhijski ustrojila kao stranka sa gotovo vojničkim odnosima”.

Pravi čovek za srbijansku opoziciju, za njene medije suptilne nacoške provenijencije. Kao da smo čitali i slušali Vuka Jeremića ili ranog Dragana Đilasa.

A zašto bi opozicioni urednici znali ono što im se ne dozvoljava da znaju i ono što, konačno, ne zna gledalište i proređena čitalačka publika. Da iskustvo i nesputana sloboda progovaraju iz Stojanovića uprkos (ovo postaje dosadno) visećoj krivičnoj prijavi za ratne zločine. I uprkos Interpolovoj poternici zbog ratnih zločina po kojoj od 2015. niko nije postupao (Ucena?).

Momir Stojanović je u vreme intervencije NATO bio na mestu načelnika Odeljenja za operativne poslove Komande Prištinskog korpusa Treće armije. Logično, kao poslanik, bio je predsedavajući Odbora Skupštine Srbije za kontrolu službi bezbednosti. Prema vojnim izvorima i nalazima Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, u ‘Operaciji Reka’ imao je trojaku ulogu: iniciranje te operacije u cilju odmazde zbog ubistva četiri srpska policajca, komandovanje 52. bataljonom Vojne policije, jedinicom koja je učestvovala u zločinima nad civilima, i nesprovođenje istrage o počinjenim zločinima.

Ko je hteo, mogao je da sazna, možda čak i opozicioni prvaci i urednici. Svetlost u avgustu.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera