Na samitu G7 se pričalo o Rusiji, a ‘na nišanu’ Kina

Tek oko hiljadu demonstranata, koji su proteklih dana uopšte uspeli da dođu na proteste u Garmisch-Partenkirchenu, uzalud su od lidera G7 zahtevali više klimatskih „rešenja i revoluciju“. Slabo ko je čuo njihove kritike da su političke vođe više zainteresovani za rat i profite korporacija  nego za sprečavanje klimatskih promena.

Baš kao što je 18.000 policajaca u nekoliko pojaseva bezbednosnih kontrola sprečilo dolazak levičarskih i ekoloških aktivista iz drugih delova Nemačke, tako su rat u Ukrajini, energetska kriza, rastuća inflacija i zatezanje odnosa Zapada sa Rusijom i Kinom suštinski sprečile da na proteklom samitu Grupe sedam industrijski razvijenih demokratskih zemalja da dođe do bilo kakvog esencijalnog pomaka po pitanju borbe protiv klimatski promena.

O klimi pred mikrofonima, a iza zatvorenih vrata…

Da paradoks bude veći, lideri G7 su sa travnjaka ispred dvorca Elmau mogli da podignu pogled i uživo posmatraju jednu od očiglednih posledica klimatskih promena.

Konkretno, iznad dvorca se nadvija najviši nemački planinski vrh Zugspitze na kojem je globalno zagrevanje skoro u potpunosti istopilo ogroman glečer, koji je bio zaštitni znak nemačkih Alpa. Prema proceni naučnika, svakog minuta ovaj glečer gubi 500 litara vode tako da će ovim tempom sledeće decenije u potpunosti nestati.

Klimatske promene, ne samo što ubijaju glečere, već menjaju izgled cele planete. Međutim, to nije nateralo lidere SAD, Kanade, Japana, Nemačke, Francuske, Velike Britanije, Italije, i Evropske unije da naprave neki suštinski korak u borbi protiv klimatskih promena.

Zapravo pred mikrofonima i kamerama se poprilično pričalo o klimi ali uzalud su novinari pokušali iz brojnih izjava izvuku „nešto konkretno“ ili „nešto novo“. Što i ne čudi jer iza zatvorenih vrata, klima nije ni izbliza bila tako važna tema kada se uporedi sa ratom u Ukrajini, vrtoglavim skokovima inflacije i cena energenata, krizom u snabdevanju hranom, ali i geopolitičkom i geoekonomskim nadgornjavanjem Zapada sa Rusijom i Kinom.

To što je domaćin skupa, nemački kancelar Olaf Šolc, insistirao da se stvori svojevrsni klimatski klub kako bi se podstaklo ispunjivanje obaveza preuzetih Pariskim sporazumom, ne znači da su upravo on i njegovi saradnjici bili najveći borci za klimu. Pa su tako mediji saznali da su kancelar i njegovi saradnici iza zatvorenih nastojali da ubede ostale učesnike da odlože već ranije preuzete obaveze da do kraja ove godine prestanu sa finansiranjem međunarodnih projekata koji se tiču istraživanja i eksploatacije fosilnih goriva.

Razlozi leže u skoku cena energenata, ali i nastojanju da se Rusija kazni zbog rata u Ukrajini tako što će se prestati ili drastično smanjiti sa kupovinom uglja, nafte i gasa iz Rusije. Naprosto, čini se da su Nemačka i Evropa došli u situaciju da žele da kazne Rusiju, a da zapravo Rusija i dalje nije kažnjena jer zbog viših cena zarađuje od izvora energenata EU kao i prošle godine, dok kažnjena na kraju biva samo životne sredina.

Naime, Nemačka retorički podržava klimatske ciljeve a u praksi u strahu od energetske krize ponovo stavlja u rad termoelektrane i kreće u ekološki sporne aranžmane kupovine tećnog gasa iz geografski dalekih zemalja, poput Katara, Kanade i SAD. Drugim rečima, uvećava se zagađenje i emisija ugljen-dioksida koji pospešuje klimatske promene a da politički cilj nije postignut.

Štaviše, usred samita se podstavilo pitanje i da li je nemačka vlada i dalje iza svoje odluke da podrži odluku da se na nivou EU uvede zabrana prodaje novih vozila na fosilna goriva od 2035. godine. Uprkos protivljenju ministra finansija i lideru nemačkih liberala, kancelar je javno odbacio mogućnost da Nemačka odustane od ove odluke.

Ujedinjeni u tome da Putin ne smije da pobijedi

A kancelaru Šolcu je i te kako bilo stalo da ovaj samit bude uspešan. A uspešnost se ovog puta merila time koliko su lideri G7 ujedinjeni u tome da Vladimir Putin ne sme da pobedi u ratu protiv Ukrajine. I zaista su bili, bar retorički.

Nije bilo lidera u dvorcu Elmau da nije istakao da su ujedinjeni u tome kako kazniti Rusiju zbog rata u Ukrajini, Ali, istovremeno je bilo očigledna bojazan EU da bi pojedine sankcije mogle više da naškode evropskoj ekonomiji nego samoj Rusiji. Pa tako su samo članice G7 van Evropske unije – to jest SAD, Japan, Kanada i Velika Britanija – postigle dogovor da uvedu embargo na uvoz zlata iz Rusije od kojeg Moskva godišnje zaradi više od 15 milijardi dolara.

Ipak, valjalo je dokazati ujedinjenost po svaku cenu, a ne samo kroz izjavu da će nastaviti da pružaju finansijsku, vojnu, humanitarnu i diplomatsku podršku Ukrajini koliko god bude bilo potrebno.

A to znači i po cenu klime. Pa tako odustajanje od ruskog gasa, ali i rusko zavrtanje gasne slavine, dovodi do toga da Nemci naprasno žele da traže i eksploatišu nova gasna polja. To u praksi znači dodatne emisije ugljen-dioksida pa samim tim izjava G7 da su striktno posvećeni cilju da se smanji globalno zagrevanje.

Ujedinjenost se dokazivala i po cenu borbe protiv gladi u svetu. To što su se obavezali da će dati 4,5 milijardi dolara kako bi se, pre svega, obezbedio ukrajinski izbor žitarica i đubriva u Afriku, zapravo je samo kap u moru. Naprosto, to je premalo, jer već u ovom trenutku 345 miliona ljudi u svetu gladuje, a još nije došlo do velike gladi kao posledice rata u Ukrajini. A da je moguće mobilisati znato više milijardi videlo se kada je proletos kancelar Šolc naprasno iz džepa izvukao 100 milijardi za novo oružje. A da paradoks bude veći, ni sa ovim novcem se ne zna kako će on ukloniti blokadu miliona tona ukrajinske žitarice koja ne uspeva da bude trasnportovana brodovima ka nerazvijenim i zemaljama u razvoju.

Za dokaz ujedinjenosti morao je da „padne“ i kapitalizam zasnovan na pravilima igre, što bi trebalo da bude dominantna dogma G7. Samo tako može da se razume pokušaj da se kontroliše cena nafte. I to samo ruske. Jer francuski predlog da se napravi mehanizam ograničenja cena nafte na svetskom nivou, momentalno je naišao na američko protivljenje, što ne i čudi, uzimajući u obzir američke prijatelje u Zalivu, ali i američku proizvodnju nafte.

Štaviše, na samitu su kontradiktornosti bile na svakom koraku. Oni žele da promovišu kapitalizam zasnovan na pravilima igre, dok istovremeno hoće da uvedu kontrolu cena energenata. Oni žele da smanje cene gasa i nafte, dok istovremeno povećavaju potražnju za njime jer se opiru samoproklamovanom cilju da prekinu korišćenje i eksploataciju fosilnih goriva. Oni bi da smanje zagađenje, a ponovo pokreću u rad termoelektrane na ugalj. Oni bi da završe rat pobedom Ukrajine, ali ne bi da oni ratuju.

Kontradiktornostima nikad kraja, a sve zarad insistiranje na ujedinjenosti prema Rusiji.

Američko ‘otimanje’ ujedinjenosti G7

A uspeh samita je bilo od ogromnog interesa kancelara Šolc. To je bio za njega jedinstven događaj na kojem je mogao sebe da dokaže i predstavi kao državnik svetskog ranga. Zbog toga nije krio osmehe kada ga je u prvom susretu pred kamerama i mikrofonima američki predsednik Joseph Biden hvalio i zahvaljivao mu se na „liderskoj ulozi“ u odgovoru na rat u Ukrajini te da je Šolcovo liderstvo bilo od „ključne važnosti za odgovor Evrope na krizu u Ukrajini“

Iz tolikih pohvala moglo se naslutiti da stanar Bele kuće i te kako nešto želi. A već prvog dana trodnevnog samita je bilo jasno da Amerikanci žele da „otmu“ ujedinjenost lidera G7 prema Rusiji i da je iskoriste protiv svog glavnog geopolitičkog i geoekonomskog neprijatelja – Kine.

Odlukom da pokrenu Globalno infrastrukturno i investiciono partnerstvo, teško 600 milijardi dolara do kraja 2028. godine, G7 će pokušati da ulaganjima u projekte u siromašnim zemljama parira kineskoj inicijativu Pojas i put. G7 ovde deluje kao svojevrsni ekonomski NATO u nameri da ponudi alterantivu investicijama u infrastrukturu, koje dolaze, kako ističu, od autokratskih režima, misleći tu pre svega na Kinu.

Iako je ovo obnova prošlogodišnjeg pokušaja da se Kini parira u Africi, Aziji i Latinskoj Americi, ovaj projekat zapravo predstavlja početak realizovanja novog svetskog ekonomskog poretka, bar kako ga je pre nekoliko meseci u jednom govoru skicirala američka ministarka finansija Janet Yellen. Ona je ukazala da osnovna vrednost neoliberalnog Zapada više nije slobodno tržište, već – slobodno i sigurno tržište. Drugim rečima, Amerikanci rade na tome da lance proizvodnje i snabdevanja ključnim sirovinama, tehnologijama ili proizvodima naprave tako da vne zavise od svojih geopolitički konkurenata, poput Kine i Rusije. To znači da Zapad, to jest G7 sa svojim manjim partnerima, neće dozvoliti da njegov ekonomski rast zavisi od ruskog gasa, nafte i retkih metala, kineske jeftine radne snage i proizvodnje važnih elektronskih komponenti ili pak tajvanske dominacije u proizvodnji čipova.

Prema ovoj skici novog svetskog ekonomskog poretka, EU mora odluči da se liši svojih čvrstih veza sa Kinom.

I dok su Nemačka Francuska i Italija na samitu zdušno podržale uspostavljanje zapadnog „Pojasa svile“, belgijski premijer Alexander De Croo se u jednom intervjuu otvoreno pobunio da se „Kina stavlja u istu geopolitičku korpu sa Rusijom“ te da „trenutno“ trebalo ih odvojeno  posmatrati. Ističući Peking kao „važnog trgovinskog partnera“, on je rekao da je „poslednje što bi trebalo da uradimo jeste da okrenemo leđa Kini na način na koji smo to uradili Rusiji“.

Evropa se, prema svemu sudeći, bliži trenutku kada će morati da bira između SAD i Kine. Bolne odluke u vremenima kada se još vidaju ekonomske rane nastale zbog raskida sa Rusijom.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.