Putinova manipulacija strahom i opasnosti nove trke u nuklearnom naoružanju

Od početka ruske invazije na Ukrajinu i naređenja kojim je rusko nuklearno naoružanje stavljeno u “specijalni režim borbene gotovosti“ ruski predsednik Vladimir Putin konstantno pojačava retoriku i aktivnosti kada je reč o indirektnim pretnjama mogućom upotrebom taktičkog nuklearnog oružja. Putinovo nedavno obećanje da će Rusija u narednim mesecima instalirati raketni sistem “Iskander-M“ u Belorusiji, sposoban da ispaljuje “balističke ili krstareće rakete u konvencionalnoj i nuklearnoj varijanti“, uz dodatnu najavu da će i beloruski borbeni avioni SU-25 biti osposobljeni da nose nuklearno oružje, predstavlja svojevrsno podizanje uloga u ovom specifičnom nuklearnom kockanju, čiji je prvenstveni cilj da zastraši zapadne zemlje i odvrati ih od intervencije u Ukrajini. Međutim, dugoročne posledice ovakve politike mogu biti nesagledive.

U jednoj od najvažnijih izjava o nuklearnom oružju, sovjetski diktator Josif Staljin je još 1946. godine naglasio da “atomske bombe služe da zaplaše one sa slabim živcima”, kao i da one ne mogu da utiču na konačni ishod rata. Iako Sovjetski savez u tom trenutku još uvek nije imao atomsku bombu (prvi uspešan test sproveden je 1949. godine), čime se u velikoj meri objašnjava i Staljinov vešto plasiran hladnokrvni stav o nuklearnom oružju, njegov komentar je na svojevrstan način postavio osnove sovjetske i savremene ruske strategije upotrebe nuklearnog oružja u političke svrhe, u čijoj osnovi se nalaze dva naizgled suprotstavljena koncepta: sprečavanje nuklearnog rata kroz odvraćanje neprijatelja zastrašivanjem i spremnost za vođenje takvog rata.

‘Testiranja živaca’ tokom Kubanske raketne krize

Već 1955. godine Sovjetski savez je uspešno testirao hidrogensku bombu, stekavši time odgovarajući nuklearni i ucenjivački potencijal, što se potvrdilo već u vreme Suecke krize 1956. godine. U želji da zaustavi intervenciju Velike Britanije, Francuske i Izraela nakon što je egipatski predsednik Gamal Abdel Nasser sproveo nacionalizaciju Sueckog kanala, sovjetski ministar spoljnih poslova Nikolaj Bulganjin je u čuvenim pismima trojici premijera – Anthonyju Edenu, Louis-Mathieu Moleu i Davidu Ben-Gurionu – objavio da je Moskva “u potpunosti odlučna da upotrebi silu i uništi agresore i uspostavi mir na Bliskom istoku“. Dok je Izraelu zaprećeno potpunim uništenjem, u porukama Velikoj Britaniji i Francuskoj nalazila se prikrivena pretnja napadom nuklearnim oružjem na London i Pariz, ukoliko se njihove vlade ogluše na sovjetske zahteve za trenutnim prekidom vatre i povlačenjem njihovih trupa iz Egipta.

Sovjetske pretnje su nominalno imale efekta, iako je glavni razlog propasti britansko-francuske ekspedicije u Egiptu bio nedostatak podrške SAD-a. Međutim, američki predsednik Dwight David Eisenhower nije dozvolio Sovjetima da prođu nekažnjeno, i kao odgovor na sovjetske ucene, Bela kuća je uputila pretnju nuklearnom odmazdom u slučaju napada na London i Pariz.

Staljinova politika “testiranja živaca“ i sovjetska nuklearna strategija doživele su vrhunac tokom Kubanske raketne krize 1962. godine, kada je otkriće sovjetskih nuklearnih raketa na Kubi pretilo da dovede do direktnog nuklearnog sukoba između SAD-a i SSSR-a i do potencijalnog kraja ljudske civilizacije. Iako se istoričari i politikolozi uglavnom slažu u ocenama da je “nuklearni Armagedon“ tada izbegnut pukom srećom, jedna od posledica ove krize bilo je i shvatanje da bi dalja trka u nuklearnom naoružanju lako mogla da dovede do globalne katastrofe nepojmljivih razmera.

Jedna od prvih mera u stabilizaciji trke u naoružanju i usporavanju širenja nuklearnog oružja bio je Ugovor o zabrani testiranja nuklearnog oružja u atmosferi, svemiru i pod vodom iz 1963. godine. Iako ovaj ugovor nije obuhvatao testiranje pod zemljom, što su velike sile nastavile da rade, njegovo međunarodno priznanje i prihvatanje bio je prvi i presudni korak ka potpisivanju Ugovora o zabrani širenja nuklearnog oružja 1968. godine, koji je formalno stupio na snagu dve godine kasnije.

Rusija povukla nuklearno naoružanje članica Varšavskog pakta

Osnovni cilj bilo je zaustavljanje povećanja broja nuklearnih sila (horizontalno širenje nuklearnog oružja), kao i zaustavljanje trke u naoružanju i smanjivanje postojećih nuklearnih arsenala (vertikalno širenje nuklearnog oružja). Iako nijedan od ovih ciljeva nije u potpunosti ispunjen, ovaj ugovor i danas predstavlja jedan od temelja globalnog sistema bezbednosti sa 191 zemljom potpisnicom među članicama Ujedinjenih nacija (Indija, Pakistan, Izrael i Južni Sudan jedine nikada nisu pristupile Ugovoru, dok ga je Severna Koreja potpisala 1985. i napustila 2003. godine).

Član 1. Ugovora o zabrani širenja nuklearnog oružja obavezuje države koje poseduju nuklearno oružje da “neće prenositi bilo kom primaocu nuklearno oružje ili druge nuklearne ekspozivne naprave ili kontrolu nad takvim oružjem ili eksplozivnim napravama direktno ili indirentno“, kao i da ne smeju “podstaći bilo koju državu koja ne poseduje nuklearno oružje da proizvodi ili na drugi način nabavi nuklearno oružje ili druge nuklearne eksplozivne naprave ili da kontroliše takvo oružje“. Putinovo “testiranje živaca“ i izazivanje straha na Zapadu obećanjem da će Rusija instalirati taktičko nuklearno oružje u Belorusiji ovim dobija dodatnu dimenziju, čija posledica može da bude delimično ili potpuno urušavanje globalnog sistema nuklearne bezbednosti, koje počiva na poštovanju Ugovora o zabrani širenja nuklearnog oružja i poverenju u njegovu efikasnost.

Tokom Hladnog rata SAD i SSSR su rapoređivali nuklearno oružje u članicama NATO-a, odnosno Varšavskog pakta, bez prepuštanja kontrole nad ovim oružjem zemljama domaćinima. Iako ovakvi ugovori nisu predstavljali formalno kršenje Ugovora o zabrani širenja nuklearnog oružja, široka rasprostranjenost nuklearnog oružja među članicama dva suprotstavljena vojna saveza nužno je povećavala tenzije i rizik od izbijanja nuklearnog rata.

Raspadom Sovjetskog saveza 1991. godine, Rusija je povukla svo nuklearno naoružanje iz bivših članica Varšavskog pakta, kao i novonastalih nezavisnih zemalja. Paradoksalno je da je upravo Ukrajina u periodu između 1991. i 1994. godine bila treća svetska nuklearna sila, sa oko 2.000 komada nuklearnog oružja nasleđenih iz vremena Sovjetskog saveza, uključujući više od 200 interkontinentalnih balističkih raketa. Budimpeštanskim memorandumom iz 1994. godine, Ukrajina se odrekla svog nuklearnog arsenala i pristupila Ugovoru o zabrani širenja nuklearnog oružja, a zauzvrat dobila međunarodno priznanje i garancije o očuvanju suvereniteta od Ruske Federacije, SAD-a i Velike Britanije. S druge strane, pored tri nuklearne sile članice NATO pakta (SAD, Velika Britanija i Francuska), u okviru Alijanse, Belgija, Holandija, Nemačka, Italija i Turska na svojoj teritoriji i danas imaju američko nuklearno naoružanje.

Fenomea širenja nuklearnog oružja pod terminom ‘domino efekat’

Posmatrano kroz prizmu svih navedenih konteksta, Putinova indirektna najava da će Rusija rasporediti taktičko nuklearno naoružanje u Belorusiji, s jedne strane, predstavlja poslednji korak pre direktnog kršenja Ugovora o zabrani širenja nuklearnog oružja, ne mnogo drugačije od prakse uspostavljene tokom Hladnog rata, dok istovremeno na simboličkom nivou označava prvi korak u procesu obnavljanja sovjetske vojne imperije. Jedan od koraka u tom pravcu je i očigledno uspostavljanje kontinuiteta sa Staljinom i njegovom politikom stalnog održavanja tenzija, pretnji i manipulacije strahom. Iako su ovi procesi u početnoj fazi, u kojoj je nemoguće do kraja predvideti konačni rezultat, ono što je van svake sumnje jasno jeste da su Evropa i svet ušle u period novog globalnog sukoba između Rusije i SAD-a, Istoka i Zapada, u kojem nuklearno oružje ponovo postaje izuzetno važno sredstvo vođenja spoljne politike. Zastrašujuća, ali logična posledica ovakvog stanja je i nova globalna trka u nuklearnom naoružanju.

Teoretičari i analitičari fenomena širenja nuklearnog oružja pod terminom “domino efekat“ podrazumevaju situaciju u kojoj razvoj nuklearnog oružja u jednoj zemlji može da navede njene susede da krenu istim putem kako bi uspostavili neku vrstu pariteta i stabilnosti. Uz odgovarajuće reakcije vodećih ili regionalnih sila, neizbežni rezultat razvoja ovakvog scenarija je nova trka u nuklearnom naouružanju, što već samo po sebi predstavlja opasnost po globalni mir.

Suočen sa činjenicom da jedna od potpisnica Budimpeštanskog memoranduma sprema napad na Ukrajinu, kao i da preostale potpisnice nisu pokazale spremnost da u potpunosti garantuju suverenitet Ukrajine, predsednik Volodimir Zelenski je na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji 19. februara 2022. godine indirektno najavio mogućnost razvoja nuklearnog oružja. Iako je ova izjava bila deo očajničkog apela da NATO reaguje i spreči očekivanu rusku invaziju, kao i da Ukrajina realno ima veoma ograničene kapacitete za razvoj takvog oružja u kraćem ili srednjem roku, najveću opasnost predstavlja sama činjenica da je poverenje u efikasnost globalnog sistema bezbednosti, indirektno i u vrednost Ugovora o zabrani širenja nuklearnog oružja, jasno dovedeno u pitanje.

Ako ‘krene’ Iran, istim putem pratit će ga Saudijska Arabija i Turska

Posledice ovakvog stanja mogu se videti u drugim delovima sveta. Svojevrsna ironija je da je rat u Ukrajini poslužio kao dodatni argument za ubrzani razvoj i diversifikaciju nuklearnog arsenala Severne Koreje. Samo je tokom 2022. godine Severna Koreja izvršila 31 test balističkih raketa, čime je oborila prethodni rekord od 25 testova u 2019. godini. Istovremeno, severnokorejski lider Kim Jung-un i drugi zvaničnici su od početka ruske invazije na Ukrajinu počeli otvoreno da govore o mogućnosti “preventivne“ upotrebe taktičkog nuklearnog oružja, koristeći se upravo logikom koju je Putin izneo u snimljenoj poruci od 24. februara ove godine, kojom je neformalno objavio rat Ukrajini.  Čitavu sliku zaokružuju sve pouzdanije informacije da se Severna Koreja priprema za sedmi test nuklearnog oružja.

Iako je američki “nuklearni kišobran“ do sada veoma uspešno pružao bezbednost najvažnijim saveznicima u regionu, pre svega Japanu i Južnoj Koreji, rastuća nestabilnost, sve oštrija retorika, ali i konkretne aktivnosti Severne Koreje u daljem razvoju nuklearnog arsenala, samo će nastaviti da povećavaju pritisak na ove dve zemlje da već postojeće visoko razvijene nuklearne kapacitete iskoriste za ubrzani razvoj atomske bombe.

Neuspešni pregovori sa Iranom o oživljavanju nuklearnog sporazuma iz 2015. godine, kojim je značajno ograničen nuklearni program ove zemlje, a koji je američki predsednik Donald Trump jednostrano napustio 2018. godine, predstavljaju dodatnu opasnost za nuklearni “domino efekat“ na prostoru Bliskog istoka. Stručnjaci procenjuju da bi Iran mogao da razvije svoju prvu atomsku bombu u narednih godinu dana, što bi povećalo pritisak na Saudijsku Arabiju i Tursku da krenu istim putem. Uz već postojeći izraelski nuklearni arsenal, destabilizaciju koju je izazvala ruska invazija Ukrajine i gotovo tradicionalnu napetu političku situaciju na Bliskom istoku, razvoj ovakvog scenarija predstavlja opasnost čije je posledice na globalnom nivou zastrašujuće i zamisliti.

‘Domino kocke’ moguće u Aziji, na Bliskom istoku ili drugim regijama

Putinove opasne najave o raspoređivanju nuklearnog oružja u Belorusiji evidentno predstavljaju direktan nastavak stare sovjetske prakse upotrebe nuklearnog oružja u političke svrhe. Međutim, čak i ako je ovakva politika imala određenog efekta u hladnoratovskoj eri, upotreba starih rešenja za nove probleme ne čini se racionalnim i može da izazove nove i neočekivane posledice.

Nova trka u nuklearnom naoružanju u okolnostima globalne nestabilnosti koje je izazvala ruska invazija na Ukrajinu već je započela, u najmanju ruku kada je reč o već postojećim nuklearnim silama, dok se istovremeno povećava osećaj nesigurnosti i podižu tenzije u različitim delovima sveta. Ruske nuklearne pretnje podstakle su severnokorejske nuklearne pretnje, i pre nego što nuklearne “domino kocke” počnu da padaju u Aziji, na Bliskom istoku ili drugim regionima, neophodno je pronaći način da se zaustavi dalja eskalacija sukoba u Ukrajini i započne proces stabilizacije globalnog sistema bezbednosti, budući da u ovim okolnostima vreme ističe isuviše velikom brzinom.

Putinova manipulacija strahom, kakva nije viđena od vremena Staljina, lako može da postane realnost, strašnija od one koju danas žive građani Ukrajine.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.