Neprijatelji kao pogonsko gorivo Vučićeve vlasti

Filozofija vlasti Aleksandra Vučića zasniva se na obaveznom postojanju neprijatelja, domaćeg ili stranog, svejedno. Ko god to bio, a čestu su nevidljivi i umišljeni, u trenutku dobije u kompletu, naslovne strane tabloida i od rane zore komentare na televizijama sa nacionalnom frekvencijom.

Bez tih neprijatelja, vlast u Beogradu ne može da funkcioniše. Deset godina ta vlast krivi neprijatelje Srbije i srpskog naroda za sve i svja, a naročito su to opozicija, susedi i međunarodna zajednica. Kada god i kakvo god pitanje iz sadašnjosti da se postavi, krivi su oni bivši iz prošlosti. Ti neprijatelji koče napredak i prosperitet Srbije i ne zavređuju bilo kakvu mogućnost da odgovore vlastima. Zahvaljujući tim neprijateljima, Vučićeva armija sledbenika je uvek spremna i orna za akciju. Od ranog jutra, do kasno iza ponoći.

Kada je trebalo smeniti Dragana Đilasa sa mesta gradonačelnika Beograda, bio je nešto najgore na svetu. Onda kada su ga smenili, zaboravili su ga. Niko ni reč nije rekao o njemu. Nije više bio ni lopov, ni kriminalac. Sve je stalo preko noći. Njegovo mesto je zauzeo Saša Janković, tada predsednički kandidat, a onda i lider Pokreta slobodnih građana Srbije. Janković je proglašen, čak za ubicu. Kada je odlučio da se skloni sa političke scene, i njega su zaboravili, ali nije se mnogo čekalo, i Đilas je ponovo zauzeo mesto glavnog neprijatelja. Za sve je bio kriv, naravno uz ostale ličnosti sa srpske opozicione scene.

Vučić poranio sa naprednjačkom mantrom o ustašama

I tako je bilo sve do posle izbora. Sastanak između predsednika Srbije Aleksandra Vučića i lidera Stranke Slobode i pravde Dragan Đilasa je doveo do toga da je ovaj prvi postao gospodin predsednik, a ovaj drugi – gospodin Đilas. Sve se nekako smirilo. I ostatak opozicije, novinara i aktivista su u velikoj meri poštedeli. Međutim, aktuelna hobotnica vlasti je time pokazala svu svoju slabost. Ne snalazi se dobro u situaciji kada nema neprijatelja, kada nema kome glavu za otkinut, u prenesenom smislu reči.

E, tu onda dolaze na red susedi. I kada nemaju neprijatelja, moraju da ih pronađu, jer bez njih ne mogu da prežive. Ti neprijatelji mu dođu kao pogonsko gorivo za funkcionisanje vlasti. Kosovski Albanci, ili kako im svi iz vlasti sem Vučića „tepaju“ – Šiptari, prvi su iskorišćeni kako bi se vlast oporavila od nenapadanja na političke neprijatelje iz svog dvorišta. Odmah je situacija sa saobraćajnim tablicama iskorišćena kao nova objava rata Prištine Beogradu. Nije se dugo čekalo ni na zapadne komšije Hrvate čija je vlast odmah etiketirana kao „ustaška“. Nije u pitanju samo neuspela Vučićeva provokacija sa privatnom posetom Jasenovcem, već što je početak avgusta tradicionalno obasut ljubavlju na relaciji Beograd – Zagreb zbog „Oluje“. Ovoga puta, zbog ublažavanja retorike prema domaćim neprijateljima, Vučić je poranio sa naprednjačkom mantrom o ustašama, i to krajem jula.

Radi se o prekoj potrebi vlasti u Beogradu da ima neprijatelje koje će kriviti za sve svoje probleme i neuspehe, plus one koje će koristiti za bildovanje veštačkog patriotizma i nakaradnog nacionalizma. Zašto Vučić ne može normalno da funkcioniše kao legitimno izabrani predsednik na izborima, pitanje je, pre svega, za neke usko specijalizovane delatnosti koje sa novinarstvom nemaju mnogo dodira. Činjenice su fakti koje ne možemo da ignorišemo. Od dolaska na vlast naprednjaka 2012. godine uvek su tu neprijatelji. Mogli bismo da kažemo da su ti neprijatelji začeti još krajem Drugog svetskog rata. Uvek su oni, neprijatelji, bili krivi, nikada oni koji su na vlasti. Da ne govorimo o stranom faktoru, međunarodnoj zajednici, Evropskoj uniji,  Ujedinjenim nacijama, Savetu Evrope, Sorošu, Rokfeleru… To su već tradicionalni neprijatelji koji su uvek u dosluhu sa domaćim neprijateljima i susedima – neprijateljima.

Kada čovek ovih dana čita naslovne strane srpskih novina, ili gleda televizijske programe, pomislio bi da se nalazi u sred Drugog svetskog rata, a ne u 2022. godini. Na sve to treba dodati da Vučića razara činjenica da je i ove godine veliki broj građana Srbije otišao na letovanje u Hrvatsku. On to ne može da podnese i u to ime je smislio novu poruku za sve neprijatelje – Briga me za Rovinj i Dubrovnik, zanima me samo Jasenovac.

Devedesete nikada nisu izašle iz Vučića

Tako on funkcioniše. Drugačije nije ni naučio. Kompletno svoje političko obrazovanje je stekao uz jednu od najvećih štetočina srpskog naroda Vojislava Šešelja iako mu neko ikada bude tražio olakšavajuću okolnost za njegovo ponašanje, možda je može naći u tom detalju.

Čitav život je etiketirao ljude na koje je nailazio kao strane plaćenike i domaće izdajnike. Po tome da li se neko preziva na „ić“ ili ne, delio je ljude na Srbe i one druge. Političke protivnike je redovno nazivao fukarama, izrodima, budalama, ludacima. Sve te izraze i etikete, danas istom okruženju dele njegovi najbliži i najverniji saradnici.

Problem nije samo u tome što funkcioniše u tom sistemu, već, očigledno, i uživa. Kada neko pokuša da mu skrene pažnju na sve to, on odgovori da ovi drugi imaju na desetine ulica Mila Budaka, a da su oni drugi stručnjaci i da neće da dozvoli da se srpskom narodu dogode nove „Oluje“.

Devedesete godine nikada nisu izašle iz njega. Jasenovca se setio kada se srušio taj nesrećni ukrajinski avion. I to ga se setio na način da dodatno ubedi svoje podanike da su im Hrvati neprijatelji i da su ovi na vlasti u Zagrebu ustaše. Najvažnije mu je u životu to što Srbija po prvi put ima suficit u razmeni sa Hrvatskom i da nikada u životu više neće ići na more u Hrvatsku. U ovakvim narativima se snalazi kao riba u vodi. Bez toga ne bi opstao. I sve će to trajati dok neki domaći neprijatelji ponovo ne budu zavredeli njegovu pažnju i potrebu za radikalsko-naprednjačkim narikanjem.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.