Njemački lov na proruske vještice u Berlinu

Dok se u Berlinu i širom Evropske unije mesecima širi požar panike da će i Severnim tokom 1 prestati da teče gas, Vladimir Putin ne propušta priliku da baci novo ulja na vatru.

Najpre je izneo mogućnost da ako se remontovane turbine ne ugrade u Severni tok 1, protok ovim gasovodom prepolovi sa bezmalo 60 na 30 milijardi kubnih metara gasa godišnje. A potom je zaigrao na kartu straha Evropljana da ove zime neće stizati gas Severnim tokom 1 i poručio im da ne brinu jer „imamo spremnu drugu rutu – Severni tok 2“.

Simbol njemačke promašene politike

A upravo je Severni tok 2 na koji zvanični Berlin u aktuelnoj situaciji ne sme ni da pomisli, koliko god scenario zime bez gasa užasava, ne samo nemačke građane, već i nemačku industriju i političare.

Ovaj u potpunosti izgrađen ali nikad pušten u rad gasovod predstavlja simbol, kako kritičari tvrde, promašene i pogrešne nemačke politike prema Rusiji. I to ne samo prethodnih 16 godina vlasti Angele Merkel, već i prethodnih sedam godina koliko je Gerhard Schroeder bio nemački kancelar.

Štaviše, za ukrajinske i mnoge istočnoevropske političare i analitičare Severni tok 2 je simbol nemačke brige za sopstvene ekonomske interese a na štetu bezbednosti Ukrajine. Minulih meseci kritičari nemačke politike prema Rusiji ne propuštaju priliku da istaknu da je upravo Angele Merkel 2015. godine, dakle godinu dana otkad je Rusija priprojila ukrajinsko poluostrvo Krim, dozvolila da se ovaj cevovod gradi po dnu Baltičkog mora od Rusije do Nemačke.

Drugim rečima, kada se već videlo da Rusija ne preza od toga da promeni granice u Evropi, Berlin nije odustao od svog energetskog partnerstva sa Moskvom. Doduše, Angeli Merkel se na dušu stavlja i to što je ona 2008. u saradnji sa francuskim predsednikom Nicolasom Sarkozyjem na samitu NATO-a blokirala pokušaj Ukrajine i Gruzije da postanu članice alijanse.

Samo nekoliko meseci kasnije ruska vojska je ušla na gruzijsku teritoriju tako da i dan danas Abhazija i Južna Osetija nisu pod kontrolom Tbilisija.

Uprkos tome, nemačka spoljna politika je sve vreme insistirala da Zapad mora da uzme u obzir zabrinutosti koje Moskva iskazuje po pitanju svoje bezbednosti, a u svetlu širenja NATO-a. I da diplomatija mora da ima primat.

Štaviše, na to se nadogradila i nemačka energetska politika, koja se minulih decenija zasnivala na poprilično širokom konsenzusu koji se zasnivao na nekoliko postavku. Prva je da su nuklearna energija i gas dobijanje frackingom loši i neprihvatljivi za korišćenje.

Druga je da je koriščenje uglja problematično zbog negativnog uticaja na klimu i postizanje klimatskih ciljeva, ali i dalje prihvatljiv. A treća da je prirodni gas sasvim u redu za dugoročnu tranziciju na obnovljive izvore energije, pri čemu njegov uticaj na klimu u potpunosti uopšte javno nije razmatran. U celokupnoj ovakvoj energetskoj politici Nemci nisu uopšte razmatrali eventualni geopolitički rizik, već isključivo profitabilnost.

Upiranje prstom u „krivce“

Ovakva spoljna i energetska politika se danas na Zapadu smatraju pogrešnim. Čak i katastrofalnim. Štaviše, na međunarodnom a naročito na domaćem nemačkom planu, krenuo je svojevrsni lov na veštice. Lov na to ko je sve kriv za takvu politiku. I ko je najviše kriv.

Kritičari bivšeg socijaldemokratskog kancelara Gerharda Schroedera odavno svrstavaju u kategoriji „Putinovih poslušnika“, ocenjujući da je kao Putinov plaćeni lobista on minulih godina doživeo „poremećaj u percepciji“ realnosti. Kako navode, to se ogleda u Schroederovim nedavnim izjavama „Putin je besprekoran demokrata“ i „Zaista se nadam će zveckanje oružjem u Ukrajini konačno zaista prestati“.

I dok pojedine njegove partijske kolege zasad bezuspešno pokušavaju da ga izbace iz Socijaldemokratske partije, Schroeder se na to ne obazire već je drugi put od početka ruske invazije na Ukrajinu otišao u Moskvu. Kako je za Spiegel rekla njegova supruga, on je tamo da bi razgovarao o energetskog politici, a mediji prenose da je nejasno s kim će bivši kancelar razgovarati, ali da će srž razgovora biti isporuka gasa Nemačkoj gasovodom Severni tok 1.

Za razliku od Schroedera koji je u nemačkoj javnosti postao svojevrsni izdajnik, u njegove partijske kolege koji su zauzimali važne funkcije se „samo“ upire prstom.

Jedna od meta je Sigmar Gabriel, koji se u Merkelinim vladama kao vicekancelar tri i po godine bavio energetskom politikom, a 14 meseci spoljnom politikom. Ipak, to što je javno istakao da je rat u Ukrajini potpuni neuspeh nemačke spoljne politike spasilo ga je većeg upiranja prstom. Doduše, od pomoći mu je i to što se odlaskom sa funkcije naprasno u jednoj nevladinoj organizaciji angažovao na očvršćivanju atlantskih veza.

Njegov naslednik na šelu diplomatije i partijski kolega Heiko Maas nestao je iz javnosti i nema komentara na aktuelna dešavanja, iako je četiri godine bio šef diplomatije.

Nekadašnji šef diplomatije i lider liberala Guido Westerwelle je već šest godina pokojni pa ne može da se brani, ali zato najveća oštrica kritika pada na pleća bivše kancelarke Angele Merkel i aktuelnog predsednika Nemačke Frank-Waltera Steinmaiera, koji je bio jedan od glavnih protagonista nemačke politike prema Rusiji i to kao šef diplomatije u dve Merkeline vlade ali i kao šef Schroederovog kancelarskog kabineta.

„Zaljubili se u Putina i izgubili obraz“

Dugogodišnji glavni urednik tabloida Bild Hans-Hermann Tiedje u autorskom tekstu za švajcarski dnevnik Neue Zuercher Zeitung ističe da „šminka više ne pomaže“ i da se sada jasno vidi kako su se „nemački političari zaljubili u Putina i izgubili obraz“.

Steinmaier je priznao da je njegova „privrženost Severnom toku 2 nesumnjivo bila greška“ te da su se Nemci „držali mostova u koje Rusija više nije verovala, a naši partneri su nas na to upozoravali“.

Merkel, pak, žestoko osuđuje rusku agresiju ali i dalje se drži svojih stavova i odluka, od veta na pokušaje Ukrajine i Gruzije da na samitu NATO-a 2008. u Bukureštu osiguraju svoje članstvo u alijansi, do energetske politike. Doduše, uočljivo je da Merkel u malobrojnim obraćanjima uopšte ne pominje Severni tok 2 za koji je godinama govorila da nije geopolitički već poslovni projekat.

Ipak, nedavno je izjavila da „Putin mrzi Zapad“, ali je niko nije priupitao zašto to nije saopštila Nemcima. Merkel smatra da nema zbog čega da krivi sebe, dok berlinski dnevni list Tagesspiegel, između ostalih, smatra da bi „procena (Merkelinog rada) koju će dati istoričari trebalo da bude nešto drugačija“.

Kritičarima, međutim, najčešće promiče uloga svojevrsne sive eminencije nemačkih demohrišćana, koji je često bio taj koji ismevao svakoga ko je bio kritičan prema Putinu. Wolfgang Schaeuble je rečenicom „Pogrešio sam, svi smo pogrešili“ zapravo pokušao da za svoje greške po pitanju procene Rusije podeli odgovornost sa svima.

A odgovornost svih demohrišćana nije ista, budući da je bilo onih koji su tačno predvideli budućnost. Pa tako je bivši zamenik šefa poslaničke grupe demohrišćana u Bundestagu Arnold Vaatz 2015. objavio knjigu o Ukrajini i njenoj istoriji, upozoravajući da je Putinov najveći geopolitički zadatak 21. veka da obnovi Sovjetski Savez. Vaatz je na ovaj zaključak došao nakon što je Putin izjavio da je raspad SSSR-a bio najveća katastrofa 20. veka. Međutim, Vaatzove procene su u stranci nailazile na podsmehe i ruganje, jer je većina smatrala da nema razloga za toliko nepoverenje u Putina.

Profit Merkeline i Steinmaierove greške?

Tiedje, koji je svojevremeno bio i lični predizborni medijski savetnik nekadašnjeg kancelara Helmuta Kohla, ističe da su ekonomski troškovi Merkeline i Steinmaierove greške gigantski, pri čemu je kritičniji je prema aktuelnom predsedniku jer „ostaje nepomičan na funkciji a u svojim govorima poziva na odgovornost“.

Čak i kada se baci u stranu to što u aktuelnim analizama nemačkih grešaka skoro niko ne pominje kako je na ruske vojne akcije uticalo američko insistiranje da se NATO širi ka istoku i nastojanje da se na Rusiju gleda kao poraženu stranu u Hladnom ratu, uočljivo je da se pominju stotine milijardi evra kao „cena grešaka“ nemačkih vodećih političara, ali uočljivo je da niko ne pominje profit minulih decenija.

Ako se izuzme jedna izjava generalnog direktora nemačkog hemijskog giganta BASF, u javnosti niko ne priznaje da su upravo jeftini ruski gas i nafta bili značajan oslonac nemačkog privrednog čuda, odnosno osnova konkurentnosti nemačke industrije na globalnom tržištu.

Oslanjanje na jeftine ruske energente je deo tog višedecenijskog merkantelizma, to jest ekonomske politika u kojoj je glavni cilj povećanje nemačkog izvoza. Tako da je ruski gas nezaobilazni sastojak u receptu za nemački ekonomski uspeh. Ali, nije jedini.

Ekonomsko-finansijski uspeh Nemačka je proteklih decenija ostvarila tako što je svoju bezbednost prebacila u ruke Americi, svoje energetske potrebe u ruke Rusiji, a svoj izvozno orijentisani privredni rast dobrim delom u ruke Kini. Kao četvrti oslonac za taj uspeh je uvoz migranata kao radne snage koja joj je omogućila da cenu rada u Nemačkoj ne podiže u skladu sa skokovima inflacije, cene stanovanja ali i rasta cele ekonomije.

Drugim rečima, standard stanovništva Nemaca nije pratio istu stopu rasta nemačke ekonomije i profita krupnog kapitala, pre svega što su proteklih petnaestak godina troškovi stanovanja u Nemačkoj dramatično porasli. To se možda najbolje vidi među gastarbajterima sa Balkana, jer za razliku od ranijih generacija više nemaju tolike uštede od svojih plata zarađenih u Nemačkoj da mogu da grade palate sa lavovima u rodnim selima.

Te uštede nemaju ni Nemci, ali i to je cena tog nemačkog ekonomskog čuda. Nemačka štedljivost i trpeljivost je dovela da do toga da ekonomski uspeh prati i maksimalno raslojavanje društva pa je Nemačka u Evropskoj uniji u vrhu zemalja sa najvećih jazom između bogatih i siromašnih.

Upravo zbog toga je opravdan strah nemačkih političara od socijalnih nemira zbog drastičnog skoka cena energenata i hrane. Da se ekonomski uspeh oslanjao samo na jeftini ruski gas a ne i na neravnopravnoj raspodeli profita, nemačko stanovništvo bi sada mnogo lakše podnelo finansijske udare, koji je podstakao rat u Ukrajini.

Ali, o tim greškama niko ne govori. Lakše je govoriti o greškama u politici prema Rusiji. Bez pominjanja profita, naravno.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.