Gradonačelnik Beograda na Sokocu: Ala ste izabrali, posjeta po mjeri

Ni sam Šapić ne zna zašto je posjetio Sokolac, ali zna ko mu je to predložio – i ne treba baš mnogo mudrosti da bi se zaključilo da akcenat treba staviti na dio Bosne koju Srbija želi da kolonizuje.

Novi beogradski valija mora da se drži kursa vrhuške (Aleksandar Vučić i Aleksandar Vulin) i stvara iluzije o tobož srpskom svetu koji će da se rasprši kao i prvobitno mu ime – velika Srbija, piše autor (Tanjug)

Gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić posetio je Sokolac. Teško je poverovati ali tako je. Vest je sročio davno upokojeni potom pre godinu-dve vaskrsli Tanjug u kojoj se kaže da je posetio opštinu „na području sarajevsko-romanijske regije u Republici Srpskoj“ i da je divanio sa tamošnjim načelnikom. Novinarima je rekao da je put dug 250 kilometara prevalio kako bi javnost u Srbiji i regionu podsetio na važnost Vojničkog spomen-groblja Mali Zejtinlik.

„Treba da odamo poštu, pre svega, srpskim žrtvama a onda, kad odajete svojim žrtvama, to znači da ste spremni da odajete poštu svim žrtvama ovih nesrećnih ratova“, rekao je Šapić i izrazio uverenje da će, kada je srpska strana u pitanju, biti učinjeno sve da se nikada ne vrate i ne ponove zla koja su zadesila ove prostore i da to očekuje i od pripadnika drugih naroda. Domaćin, izvesni Milovan Bjelica poveo ga je i u manastir Svetog Georgija, na čijim su zidovima, kako je rekao uklesana imena 4.000 srpskih boraca… poginulih tokom proteklog rata na području sarajevsko-romanijske regije. Sa mrtvima se ne treba šegačiti, treba im odati poštu ali isto tako nad njihovim humkama ne bi trebalo kamčiti političke poene. Moglo se na tom mestu reći da je Mali Zejtinlik „proizvod“ Slobodana Miloševića, Vojislava Šešelja, Tomislava Nikolića, bogami i sadašnjeg kobajagi vožda koji je Šapića i instalirao za beogradskog šerifa.

Zašto baš Sokolac?

To ni sam Šapić ne zna, ali zna ko mu je to predložio. I ne treba baš mnogo mudrosti da bi se zaključilo da akcenat treba staviti na deo Bosne koju Srbija želi da kolonizuje. Jer, mogao je vaterpolista, koji se specijalizovao za divlju gradnju, da produži još 43 kilometra i poseti glavni grad Bosne i Hercegovine.

Beograd ima pet „bratskih“ gradova: Koventri (još od 1957), Čikago, Krf, Ljubljana, Šangaj, a negde se pominje i Tel-Aviv. Ali, novi gradonačelnik koji nije kadar da upravlja ni manjom mesnom zajednicom, ipak nije pohitao da poseti bilo koji od ovih gradova. Znao je Beograd da nešto pokloni Sarajevu, s kojim je pre pet godina parafirao sporazum o saradnji, i da primi poklon glavne b/h varoši, a onda mu je u poslednjem ratu preko svojih namesnika Radovana Karadžića i Ratka Mladića slao bombe i rušio ga.

Novi beogradski valija (nekad žuti, član Demokratske stranke) mora da se drži kursa vrhuške (Aleksandar Vučić i Aleksandar Vulin) i stvara iluzije o tobož srpskom svetu koji će da se rasprši kao i prvobitno mu ime – velika Srbija.

Možebit da je Šapić krenuo od Romanije gde je svojevremeno Vojislav Šešelj promovisao 18 četničkih vojvoda, među kojima je bilo dosta koljača. On ne krije da mu je „Čiča“ simpatija. Svojedobno će na tviter nalogu napisati: „Čiča neće podeliti Srbiju, nego treba da je ujedini. Vreme je da srpski narod konačno sazna pravu istinu. Da skinemo ljagu, koja je decenijama lažnom komunističkom propagandom Titovog režima, bacana na lik i delo, generala Dragoljuba Draže Mihailovića“. Aferim!

Branko Pešić, Živorad Kovačević, Bogdan Bogdanović… Mali i Šapić

Imala je najveća srpska varoš gradonačelnika od ugleda. Od 1955-1957. Beogradom je upravljao Miloš Minić. Nepunu deceniju kasnije (1964) na čelo glavnog grada dolazi legendarni Branko Pešić koji je gradom rukovodio deset godina. Iz tog perioda beogradski školarci su prepričavali pošalicu prema kojoj je na pitanje jedne gospođe – šta kopaju – radnik rekao: Drug Branko je imao jedan lep fajercajg i izgubio ga. Mi ga tražimo.

Pešića je, vodeći Beograd dva mandata, nasledio Živorad Kovačević (1974 – 1982), a potom je četiri godine (1982 – 1986) gradonačelnik bio možda najčuveniji među njima Bogdan Bogdanović. Posle ove trojke, s izuzetkom Zorana Đinđića (dvesta dana tokom 1997) nastupa boranija. Aleksandar Bakočević, Milorad Unković, Slobodanka Gruden (prva dama na čelu grada), Nebojša Čović, Vojislav Mihailović, Milan St. Protić, Radmila Hrustanović Nenad Bogdanović, Zoran Alimpić, Branislav Belić, Dragan Đilas, Siniša Mali, Zoran Radojičić i od 20 juna ove godine – Aleksandar Šapić.

Pešić je upamćen kao gradonačelnik koji je najviše gradio, Kovačević takođe, a Bogdanovića (ovih dana jedan dnevni list pustio je tekst u kome izvesni gospodin tvrdi da je bio „nikakav arhitekta“) što je nosio veliki šal i sa komunalcima uveče čistio Beograd. Bilo kako bilo ovaj trojac ostaće dugo nedostižan.

Gradoljublje i gradoomraza

Bogdanović je bio ne samo odličan arhitekta nego i mislilac i pisac. Povodom ubijanja Sarajeva, Dubrovnika, Mostara, Vukovara… zapisao je: „Kad bi naši teolozi bili malo vispreniji, priču o srpsko-vizantijskom Vukovaru shvatio bih kao najavu nebeskog Vukovara koji je sleteo na zemlju da materijalno obeleži privremeno sedište obećane nebeske Srbije. Međutim, ako zamisao da se nasilno promeni ličnost jednog namerno razorenog grada posmatramo jednostavnije, onda vidimo da je u pitanju samo suluda ideja kao što je, recimo, bila zamisao da se stara Varšava pretvori u prah i pepeo da bi se, na istom mestu, jednom sagradila nova tevtonska (tevtoni-ci – germansko pleme na Baltičkom moru – prim. D. B.) Varšava“.

Godinama sam, pisao je Bogdanović, razrađivao tezu da je jedan od od motora uspona i propadanja civilizacije večita, avgustinovska, manihejska… zašto ne bi bila?… priča o neprestanoj borbi između gradoljublja i gradoomraze, u svakom trenutku istorije, u svakoj naciji, u svakoj kulturi, u svakom čoveku… Gledam ubice gradova u živom uzorku. Zamislite da sam mogao da studentima prikažem jednog Vučurevića, Šljivančanina, Biorčevića… čak su im i imena mitska.

„Kako bi se tek dobro, uz njihovu pojavu u amfiteatru i uz njihove reči, objasnila mračna strana priče o dobrom pastiru i zlom gradu, o Sodomi i Gomori, o magijskom rušenju zidova Jerihonskih, o lukavstvim vojnog maga Epeja i o rušenju gordog Iliona, ili kletvama zapisanim u Kur’anu da će svi gradovi sveta biti porušeni, a neposlušni građani pretvoreni u manjine…“

Novim Beogradom vladao apsolutistički

Jedan od boljih komentara na posetu Sokocu bio je: Beograđani, ala ste izabrali. Jedna je, pak, malo zajedljiva: I to je prva inostrana poseta gradonačelnika. Isti se zalaže za zabranu daljeg priliva „naroda iz Bosne jer Srbija postaje proširena Republika Srpska“.

„Šapić umislio da je predsednik Srbije“, „Otimaju se tko će se više uvući šefu!“, „Šapić došao da se zahvali glasačima koji su omogućili da bude vlast“, „!Neka rešava probleme u Beogradu a ne da izigrava ministra za dijasporu!“…

Čovek koji je ustoličen za beogradskog pašu promovisao je divlju gradnju. Na pretposlednjoj sednici Gradske skupštine (koju je kao odbornik ignorisao nedolascima) predsednik Građanskog demokratskog foruma Zoran Vuletić upitao je da li je tačno da je Opština Novi Beograd izdala dozvolu za rekonstrukciju ćevabdžinice u Studentskoj ulici na osnovu lažnog požara nakon čega je nikao objekat sa dve etaže, jedna je još uvek u funkciji i izdaje se kladionici. Da li je tačno da je Šapićeva administracija nakon smrti stvarnog vlasnika (Alili Amdi) nastavila da izdaje dozvolu na mrtvog čoveka kako bi se sakrio stvarni vlasnik, Rade Dedović, ujak Aleksandra Šapića. Da li je tačno da je Šapić dva meseca odbio da dostavi gradu dokumentaciju 2017. godine kako bi dao dovoljno vremena svom odborniku-ujaku da završi zgradu do kraja I – šta se događa sa zahtevima za legalizaciju, recimo oko tog objekta… upitao je Vuletić. Odgovori su izostali.

Ako je preskočio gradove – pobratime, mogao je da ode u neki prijateljski, Atinu, Rim, Bern, Kijev, Podgoricu, Astanu … Izabrao je Sokolac. Njemu – po meri.

Divlja gradnja neće stati, a možda se novi gradonačelnik izbori i za spomenik svom omiljenom Čiči!

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera