Kako se Garcia Marquez vratio na Zeleni kontinent

Obogaćena poetikom magičnog realizma, nova ljevica u Latinskoj Americi vjeruje da su čuda moguća.

Radnici iz rudarske Nacionalne korporacije bakra protestiraju na ulicama Čileu u junu 2022. (EPA)

Kao da u svetu teče med i mleko, kao da planetom ne haraju virusi, cunamiji, uragani, poplave, požari i krvavi ratovi, kao da se nije pokazalo kakvi sve tipovi mogu sa vlasti da pogaze narodnu volju i zadatu reč… tek mnogi su jako zabrinuti što je Latinsku Ameriku “zapljusnuo novi ružičasti talas”. Umesto da se dolazak levičarskih vlada u Čileu, Peruu, Kolumbiji… pozdravi i podrži, umesto da se ti novi vetrovi shvate kao dragoceno osveženje za posustalo zdravstvo, potsticaj za brži razvoj nauke, pa i za dosledniju zaštitu planete od pogubnog uticaja beskrupulozne eksploatacije zemlje, vode i vazduha, iz kapitalističkog sveta stigle su mlake čestitke, uz neprikrivena upozorenja novoizabranim političkim levičarskim liderima.

Pljušte crne prognoze, najčešća je da će zemlje Latinske Amerike potonuti u još dublje siromaštvo, poći putem kubanskog totalitarizma, uleteti u venecuelanski pakao. Jer levica će, zaboga, makar i demokratska, uništiti slobodni protok roba i usluga, ona je autoritarna, populistička, klovnovska, u svakom slučaju nepogodna za divljanje profita i kapitalizma. A šta se to, zapravo, dešava u zadnjem dvorištu severnog suseda?

U zadnjem dvorištu vršljaju ljevičari

Pandemija je harala prošle jeseni kada je na predsedničkim izborima u Čileu pobedio levičar Gabriel Borić, koji je sa 36 godina postao najmlađi šef države u istoriji ove zemlje. Bio je jedan od vođa studentskog pokreta koji je uzdrmao vlast u Čileu, zahtevajući bolje i jeftinije obrazovanje. Borić je bio i jedan od lidera antivladinih protesta za vreme vladavine konzervativnog milijardera Sebastiana Pinere, kada je na masovnim protestima izdejstvovana promena Ustava zaostalog iz vremena diktature Augusta Pinocheta.

Ustavotvorna skupština upravo je u Čileu predstavila Nacrt novog ustava, o kome će se, na referendumu u septembru, izjasniti svi građani Čilea. Tekstom novog dokumenata predviđa se jačanje države u sveobuhvatnim socijalnim uslugama, rodna ravnopravnost u svim sektorima, zaštita starosedelačkih naroda i grupa i životne sredine. Sva ona ljudska prava koja su bila izostavljena u vreme Pinochetove diktature, kada je važeći Ustav kreiran po meri totalitarne države. Zar takav preokret ne bi trebalo da ulije nadu u bolji svet?

U Peruu je na mesto predsednika izabran Pedro Castillo, levičar koji je na konju iz seoskih goleti, gde je bio nastavnik u školi, sišao u Limu. Ni godina nije prošla otkad je stupio na dužnost, a već ga u Kongresu smatraju odgovornim zato što je svojim nećacima navodno omogućio da dobiju važan državni projekat. Borba se vodi između konzervativnih predstavnika partije Keiko Fujimori, kojima su se pridružili rascepkani delovi levice. Sudbina Castilla je neizvesna, ali istovremeno se ispostavlja da socijalista nije sa dolaskom na vlast ukinuo demokratske procedure, već se glavne bitke u vezi sa promenama ipak vode u Predstavničkom domu.

Do sada je sve išlo ‘po ustaljenom redu’

Ipak, najveće čudo se dogodilo  u Kolumbiji. Ni u tom najtvrđem konzervativnom uporištu ne važe više uputstva iz Washingtona. Već je u drugom krugu predsedničkih izbora, prvi put u istoriji ove zemlje, pobedio levičar. Gustavo Petro, čije je gerilsko ime iz rane mladosti, Aureliano, po junaku iz Sto godina samoće. Gabriela Garcíe Márqueza. On je porazio trampolikog desničarskog protivnika otvoreno promovisanog iz Washingtona.

Petro stupa na dužnost u avgustu, a zajedno sa njim, na mestu potpredsednice, afrokolumbijanka je Francia Marquez (42). Sa 16 godina postala je samohrana majka, radila je po kućama kako bi prehranila dete, ali nije prihvatila da ostane prepuštena svojoj teškoj sudbini, kojoj je kolumbijsko društvo okrenulo leđa. Dug je spisak uspešnih akcija koje je sprovela ova žena pre nego što će se popeti na mesto potpredsednice ogromne bogate, rastrzane i namučene Kolumbije.

U maršu dugom više stotina kilometara predvodila je 80 žena koje su uspele da zaustave organizovano ilegalno rudarenje, odnošenje zlata i dragog kamenja u privatne sefove.  Protest u Bogoti trajao je 22 dana. Na kraju je vlast osnovala specijalni bezbednosni odred, koji je pre sedam godina upućen u provinciju Toma, gde su razmontirali mašineriju i rasterali ilegalne korporacije koje su reke, zemlju i bujnu vegetaciju zagađivale otrovima.

Da li će umjeti, da li ćesmjeti, da li će htjeti

Ugroženo je stanovništvo u kolumbijskoj Amazoniji koje živi na priobalju Ovejas reke u planinskim oblastima Kauka (odakle je Francia Marquez), a svake godine nelegalni rudnici izbacivali su u reke po 30 tona žive, koje su oko 300 kilometara nizvodno trovale biljni i životinjski svet. Odavno je na međunarodnom planu Francia Marquez dobila Orden herojskog borca protiv klimatskih promena i priznanja za aktivnosti u zaštiti ugroženih seljana, ali to izgleda nije dovoljno da bi se proslavilo njeno nameštenje za potpredsednicu Kolumbije. Iako je u međuvremenu završila pravni fakultet, pokazala sposobnost za organizaciju loklanog stanovništva, sa skepsom se gleda na njen uspon.

Da li će umeti, da li će smeti, da li će hteti… pitaju se analitičari i seju strahovanje da će Latinska Amerika utonuti u još dublju ekonomsku haotičnu krizu. Do sada sve je išlo po “ustaljenom redu”: bogati su postajali još bestidnije i nehumanije bogatiji, a siromašni sve beznadežnije zapostavljeni. Pa valjda je red da se promena, taj “novi ružičasti levi talas”, dočeka sa manje skepse. Nema osobe koja bolje oseća na svojoj crnoj koži tu vrstu svakovrsne segregacije. Pa eto, pametnim kolektivnim izborom, Kolumbijci su joj pružili šansu, koju su mnogi muškarci, privilegovani od kolevke, prokockali bez ikakve kazne.

Kad 7. avgusta stupe na dužnost, Gustava Petra i Franciu Marquez čekaju ogromni izazovi. Najteže će biti da se unormale institucije sile i prinude. Decenijama vojska i policija služe narkotrafikantskom lobiju, povezane su sa kriminalom i korupcijom, organizuju i izvode masovnu likvidaciju stanovnika, pod izgovorom da su seljani jataci ratobornih gerilskih grupa. Petro i Francia obećali su da će izvršiti duboke reforme i da sektori sile neće moći više da vršljaju bez demokratskog nadzora. To, naravno, izaziva veliki otpor. Teško je, ako ne i nemoguće, razvezati  državnu oružanu silu od mafije, ali dosadašnja vlast desnice tome se nije ni posvećivala.

Kako teku obračuni među klanovima i kartelima

Država je još 2016. godine sklopila mirovni ugovor sa oružanom gerilskom grupom FARC i zvanično je, posle 52 godine, objavljen kraj građanskog rata. Sijaset drugih gerilskih grupa nisu položile oružje, a rascepkani delići FARC-a ponovo su za puškom posegnuli, iako je velika većina gerilaca pacifikovana. Sam Petro priznaje da su ulozi veliki, kaže da će “mrak opustošiti“ svaku nadu u pravi mir ako ne uspe da sprovede svoju viziju. Ali, da bi izvršio strukturalne promene koje je obećao, Petro će morati da savlada otpor ne samo političkih protivnika, već i samih vojnih i policijskih snaga.

Agrarna reforma, koju će pokušati da sprovde nova progresivna vlada, verovatno je još tvrđi orah. Da se od šačice latifundista, koji poseduju polovinu obradivog zemljišta u državi, oduzme bar onaj neobrađeni deo vlasti su bezuspešno pokušavale još od 19. veka. Nedavni izveštaj Komisije za istinu upozorava da je tokom poluvekovnih oružanih sukoba osam miliona hektara zemlje nasilno prisvojeno. U novoj Vladi Gustava Petra upozorava se šta sve otežava početak sprovođenja ravnomernije raspodele zemljišta. Ne zna se ko je vlasnik zemlje, koja je namena zemljišta, koliko posedi vrede, latifundisti i drugi zemljoposednici su tokom vekova prisvajali zemlju bez vlasničkih prava. Ili su imali 20 hektara, a prisvojili ili osvojili još hiljadu, iako plaćaju porez na samo parčence zemlje. Na to, između ostalih, upozorava novoizabrana ministarka u levičarskoj vladi Maria del Pilar Lopez i naglašava koliko su moćni i gotovo nesalomljivi interesi pojedinih grupa da se zadrži status kvo.

Ko prati televizijsku seriju Narkosi ili ko izbliza gleda kako teku obračuni među klanovima i kartelima u Srbiji, Crnoj Gori i drugim državama Balkana zna da je oslobađanje institucija iz kandži kriminala Sizifov posao. Kolumbija je i danas, kao i u vreme Pabla Escobara, najveći svetski uzgajivač koka biljke i proizvođač kokaina, dok je SAD najveći potrošači ove droge.

Socijalizam za marqueza nikad nije bio utopija

Spaljivanje biljke koke iz vazduha, po planu zacrtanom u Washingtonu, nije dalo rezultate, već je uništilo mnoge plodne posede i zatrovalo životnu sredinu. A proizvođači kokaina, te najprofitabilnije globalne korporacije, zaposedaju sve više hektara na kojima se gaji koka, ta neophodna sirovina za proizvodnju droge. Krči se Amazonija kako bi se stvorio skriveni prostor za uzgajanje ove biljke, stvaraju se nove avionske piste, laboratorije se opremaju najnovijom tehnologijom. Tržišta su nezasita, a najprofitabilnije je u Severnoj Americi. Rešenja za te teške probleme, koji su u decenijama desničarskih režima produbljivani, počinje da traži nova vlast oličena u levičarskom tandemu Gustava Petra i Francie Marquez.

Otpori su veliki, ali čuda u Latinskoj Americi se događaju. Tu, gde je stvarnost fantastičnija od fikcije, sve je moguće. Mnoštvo je neraskidivih veza između Gabriela Garcie Marqueza i novog predsednika Kolumbije izašlo na videlo ovih dana. Ljudima sa ovih prostora ponekad se čini kao da se čuveni kolumbijski nobelovac, zajedno sa svojom poetikom magičnog realizma, vratio u domovinu. I da mu je cilj da podupre novi talas koji zapljuskuje kontinent.

“Zašto sa toliko sumnjičavosti gledate na naše tegobne pokušaje da promenimo društvo kad nam bez ikakve rezerve odajete priznanje za originalnost u književnom stvaralaštu?” pitao se čuveni Kolumbijac u besedi prilikom primanja Nobelove nagrade pre 40 godina. Isto to pitanje mogao bi Evropi i Americi da postavi i danas, kada je linija između fiktivne distopije i tamne stvarnosti gotovo pa izbrisana. Garcia Marquez je ostao do kraja privržen levici, socijalizam za njega nikada nije bio utopija, već jedino čovečno rešenje za latinoamerički svet.

Pisac je nadahnuo novog predsjednika

Novi predsednik Kolumbije od detinjstva je uronio u Gabov magični realizam. Još je bio dečak kad mu je otac poklonio Sto godina samoće. Od tada, kako kaže, svaku je njegovu reč pročitao. Kada je kao adolescent ušao u gerilu, sebi je nadenuo ime Aureliano Buendija, po liku iz Marquezovog romana, čija je originalna vrednost zadivila Nobelov komitet i ogroman broj čitalaca širom sveta. U prostorijama škole u Zipaquiri, istorijskom gradiću pedesetak kilometara udaljenom od Bogote, čuvaju se ukoričene knjige sa svim svedočanstvima bivših đaka. I Marquez i novi predsednik pohađali su isti taj licej, sa 30 godina razlike, prolazili istim hodnicima, boravili u istoj biblioteci… Obojica su bili odlikaši, obojica strasno uživali u čitanju, potvrđuju danas stari učitelji i sekretari ove škole.

Nekolicina iz Petrove generacije (1971-76) koje su kontaktirali kolumbijski mediji, kako bi iz prve ruke saznali više o ranim danima novog predsednika, svi odreda tvrde da među njima nije bilo onog koji bi mogao da nadmaši Petra u matematici, fizici, hemiji ili bilo kojoj drugoj nauci. Na maturi je bio najbolji i dobio je državnu stipendiju za univerzitet. Završio je ekonomiju sa 22 godine. Iako je u međuvremenu postao član gerilske grupe M-19, verujući da su promene moguće samo u borbi, nije, kažu, lično učestvovao u oružanim napadima. Kasnije je M-19 položio oružje i prešao na političku akciju. Deo stare zgrade u kojoj je Garcia Marquez nekad sticao prve spisateljke veštine pretvoren je sada u kulturni centar kolumbijskog nobelovca.

Ali, šta je cilj nove levice u Latinskoj Americi i po čemu se ona razlikuje od one koju je početkom veka pokrenuo Lula da Silva u Brazilu, koja je narastala sa Tabareom Vasquezom i Joseom Muhicom u Urugvaju, pa potom preko uspona i pada Chaesovog socijalizma za 21. vek? Kolumbijac Cesar Rodriguez Garavito, profesor prava na Univerzitetu New York i predsednik Centra za pravednu brigu o životnoj okolini, pisac je knjige Nova latinoamerička levica, koja je izašla 2008. godine i govori o sada već staroj levici. Najnoviji ružičasti talas, predvođen čileanskom i kolumbijskom progresivnom vladom, razlikuje se od onog koji je zapljusnuo Latinsku Ameriku početkom veka baš po tome što u centar svog  programa stavlja zaštitu prirodne okoline i planira okretanje obnovljivim energijama, napuštanje fosilnih goriva, obustavu vađenja uglja i nafte, piše Garavito.

‘Pustite nas da uredimo našu baštu’

I Kolumbija i Čile razmatraju postepenu tranziciju kako bi smanjili istorijsku zavisnost od nafte i uglja. Čileanski predsednik Gabriel Borić obećao je socio ekološku tranziciju i upravo je zatvoren jedan rudnik bakra, poznat u regionu kao veliki zagadjivač prirodne sredine. Kakve veze sve to što se zove “novi ružičasti levi talas” ima sa mitskim Marquezovim Macondom ili sa Aurelianom Buendijom, gerilskim imenom novog kolumbijskog predsednika? Pa eto, uz svo poštovanje koju je imao za Evropu, Marquez je pokušao i u Štokholmu da objasni: “Pesnici i prosjaci, ratnici i probisveti, svi mi [Latinoamerikanci], bića te beskrajne stvarnosti, malo smo toga morali da tražimo od mašte, jer je za nas veći izazov bio nedostatak konvencionalnih načina da svoj život učinimo uverljivim.”

Marquez je na učtiv način zamolio Evropljane da “ne tumače latinoameričku stvarnost pomoću tuđih šablona…jer to doprinosi da budemo sve manje poznati, sve manje slobodni, sve usamljeniji…” Drugim rečima, pustite nas da uredimo naše dvorište, našu baštu, onako kako smo to odradili sa našim stvaralaštvom kojem ste počeli da se divite. Gustavo Petro, Francia Marquez i mnogo drugih Kolumbijanaca pošli su tim putem. Putem reformi koje neće pasti na pleća siromašnih. “Dolazi vlada za život i ona se sastoji od mira i uspostavljanja socijalne i ekološke pravde.” Kalupi i šabloni u koje pokušava da ih uklopi razvijeni korporacijski svet jednostavno ne pašu Latinskoj Americi. Ovim prostorima lepršaju ponovo žuti Marquezovi leptiri.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera