Ministrici ima ko da piše

Nadrealistični srbijanski politički igrokaz samo za neupućene posmatrače poprima neke nove, neviđene pojavne oblike; šef države i predsednik vladajuće partije Aleksandar Vučić konstatuje da je njegova Srpska napredna stranka demokratska stranka unutar koje se može imati svoje mišljenje. Uz, naravno, nezamenjivi princip kakav je demokratski centralizam, odnosno obavezu da se  poštuju odluke većine. U Vučićevom poimanju partijske discipline to znači bespogovorno veličanje njegovih destruktivnih dosega, predstavljenih kao svojevrsno žrtvovanje za dobrobit naroda srpskog na celoj planeti, pogotovu u državi – matici. Valja, što je suština, visokim nameštenicima uložiti maksimum kreativnosti u udvoričke usmene minijature, uz obavezno iskazivanje brige ze predsednikovu familiju; nije to prijatno slušati, često ni gledati, ali više od polovine poslovno sposobnog življa Srbije ne vidi u tim javnim bljuvotinama ništa neobično.

Preduga ekspozicija, ali povod je uistinu bio katastrofičan: jedna se ministarka, uz to i potpredsednica monolitne vlade u tehničkom mandatu prošle nedelje oglasila intervjuom u opozicionom dnevniku Nova, da bi potom bila proterana kroz toplog zeca naprednjačkih uvreda i pretnji, prostakluka i osuda svojstvenih gomili klimoglavih primitivaca. Zorana Mihajlović, ministarka rudarstva i energetike, nije rekla ništa epohalno, intervju je, uprkos pristojnim pitanjima, bezličan, nezanimljiv, nikakav. I ministarka je iznova iskazala divljenje prema Vučiću, izustivši, recimo, “upravo onako kako je predsednik rekao”, ili “mislim da je sjajno što je predsednik to (novu vladu do kraja jula, prim. aut) najavio”, ali je problem u mediju za koji je nešto rekla. Prekršila je neformalnu partijsku strategiju odnosa prema nerežimskim medijima koja je inače, kada je prakticiraju državni službenici, jednostavno protivzakonita.

Po slovu Zakona o informisanju: “Zabranjena je neposredna i posredna diskriminacija urednika medija, novinara i drugih lica u oblasti javnog informisanja, naročito prema njihovoj političkoj opredeljenosti i uverenju ili drugom ličnom svojstvu”, piše u Zakonu o informisanju.

Partijska osuda i presuda

Što, naravno, ne obavezuje predsednicu srbijanske vlade Anu Brnabić da započne hajku na svoju potpredsednicu. Ana Brnabić će izgovoriti i to da ministarkin postupak “nije fer i nije ljudski”, budući da je Nova.rs medij “direktno u vlasništvu Dragana Đilasa, medij koji najgore govori o predsedniku Aleksandru Vučiću i njegovoj porodici”. “Ono što smo videli na Novoj, neko ko je potpredsednik Vlade i u vrhu SNS – to je pitanje za stranku. Govoriću o tome na stranačkim organima, postoje neke crvene linije”, rekla je premijerka.

Predsednik Vučić je, pak, uz opaske o tobožnjoj demokratičnosti svoje stranke, izustio: “Ja ne dajem izjave za takve medije, jer bih time pogazio sopstvenu porodicu i decu koja su bila meta njihovih brutalnih laži.”

Nova jeste bliska Đilasu, često i do nečitljivosti, ali Đilas nije formalni vlasnik ovih novina (što je za sadržaj, više je puta dokazano, nevažno), dakle, premijerka laže. A laže i predsednik, jer niko ništa u Novoj nije slagao o njegovoj deci, pa čak ni brutalno. Jedno je njegovo dete koje je pominjano u medijima, uvek sa debelim razlogom, je dvadesetčetvorogodišnji sin Danilo Vučić, u četiri navrata fotografisan sa Aleksandrom Vidojevićem zvanim Aca Rošavi, vođom Partizanovih huligana. Vidojević je blizak kavačkom mafijaškom klanu, a u društvu njega i mlađeg Vučića uvek su bila “lica poznata organima gonjenja”, odnosno osuđivani kriminalci.

Kad naprednjaci međusobno polemišu

Nakon signala iz vrha usledilo je nadmetanje u pravovernosti i ljubavi prema Vučićevoj deci, u čemu je iskoračio advokat i novinar Aleksandar Đukanović Đuka, visoki funkcioner SNS, čovek koji se svakodnevno stara o kontinuitetu bahatosti i primitivizma koje je u politički život Srbije uveo Vojislav Šešelj, učitelj naprednjačke vrhuške. “Eto, mi smo nazadni, retrogradni, nedemokratski nastrojeni. Ipak, imamo ministarku Zoranu koja nas vadi, jer ona je moderna. Prosto nas obasipa demokratijom, otvorena je za medije koji kriminalizuju Vučićevu porodicu, posebno dete. Dobro je da imamo od koga da učimo – napisao je Đukanović na Twitteru.

Još malo radikalsko-naprednjačkog tviter ping-ponga, ministarka će se podsetiti lekcije iz detinjstva: “Moja pokojna baka Mileva je za ovakve govorila: Glup se ne traži, on se sam javlja”, otpisaće Zorana Mihajlović. Pa Đuka zakuvava: “Čuvaj mi se sine, stara majka kuka, svaka bi fukara da ubije vuka. Tako i ova fukara od ministarke dobro zna da su ova moja gostovanja bila pre nego što su gospoda počela da kriminalizuju porodicu Aleksandra Vučića i sve nas, a ona je odlučila njima da se ‘otvori’ posle toga”, napisao je Đukanović na Twitteru.

Potom će uslediti bočni udar na ministarku, u izvedbi predsednika Izvršnog odbora Srpske napredne stranke Darka Glišića koji će, onako žestoko i odvažno, poručiti Zorani Mihajlović da se “džaba” trošila na skupe poklone i gala večere stranim ambasadorima”.

Tu se ponovo vraćamo na istup premijerke Brnabić koja je posredno najavila i to ko neće biti u novoj vladi, izustivši da “svako ko je mislio da pomoć ambasada i ambasadora, ili bilo koje strane države, može da pomogne u kadriranju da se nađe na mestu ministra, direktora nekog javnog preduzeća – taj se automatski diskvalifikao, a oni drugi – to su oni koji se preporučuju preko medija”.

Iako niko razuman ne sumnja u to da se srbijanske vlade sastavljaju gotovo isključivo u ambasadama.

Radno mjesto – ministrica

Zorana Mihajlović bila je uvek dovoljno pravoverna da zasluži Vučićevu naklonost, ali i pomalo atipična članica Vlade, budući da bi ponekad progovorila i malo drugačije nego što su drugi smeli. Poslednji put upustila se u ozbiljnu avanturu podnevši krivičnu prijavu protiv Milorada Grčića, prvog čoveka Elektroprivrede Srbije. Pripisala je Grčiću krivicu za štetu od pola milijarde evra, zbog havarija u elektroprivrednom sistemu, uprkos tome što je prvi čovek EPS bio Vučićev “Mića”, dugogodišnji favorit kome je predsednik presudio da “od Nove godine nešto drugo radi”.

Ništa spektakularno, naravno, ali, u atmosferi režimskog sankcionisanja svakog mišljenja, pogotovu neusklađenog sa neformalnom doktrinom Vučićeve svemoći – neočekivano iskakanje.

Dovoljno da joj, pred novu podelu funkcija i portfelja, konkurenti upišu negativno brojanje, pripreme je, u nastupima i preko društvenih mreža, za stranački ražanj, aktuelizuju priču o navodnim vezama sa Amerikancima. Da ukažu na ono očigledno, ministarkinu garderobu koja se, blago rečeno, ne kupuje od plate.

Verovatno, sudeći po medijskoj harangi u tabloidima i televizijama sa nacionalnom frekvencijom, napadi na ministarku dolaze uz nalog ili dopuštenje Vučića. Tu se logično nameće pitanje zar Vučić nije iza svega. Jeste, ali možda i ovom prilikom – ne bi bilo prvi put – dopušta da se stranački saborci istutnje, fingirajući nekakvu javnost nakaznim polemikama koje je ponižavajuće slušati.

U spornom turboekskluzivnom intervjuu Zorana Mihajlović je – kao – uzdržana u pogledu svog ulaska u novu vladu, iako je ministarka od 2012, kada je Srpska napredna stranka osvojila vlast. Malo opštih mesta i mnogo demagogije: “O tome nekako ne razmišljam. Mislim da je mnogo važnije od toga da li ste u vladi i da li sam ja u vladi, je to da li ta vlada ima dovoljno snage i kapaciteta. Ja verujem da mora da bude jača nego ova, da imamo još bolje ljude nego u prethodnoj. Ja se za to zalažem i stalno pričam o tome i stalno me kritikuju zbog toga i govore kako ja ne govorim lepo o ministrima. Nije tačno. Ja samo želim da budemo jaki i snažni da prođemo kroz probleme koji nas čekaju.”

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.