Vrijedi li jeftin ruski gas baš toliko?

Koliki god bio interes Srbije da nabavi jeftin gas, pitanje je koliko će to koštati na drugoj strani, jer ko ne plati na mostu, platiće na ćupriji.

Da li je taj gas vrijedan evropske perspektive Srbije, ili na hiljade radnih mjesta u fabrikama koje su izgradile zemlje EU, pita autor (Reuters)

Telefonski razgovor predsednika Rusije Vladimira Putina i predsednika Srbije Aleksandra Vučića o novom ugovoru o gasu očekivao se sa velikom pažnjom. Da li zbog toga što je Vučić, tradicionalno i uobičajeno, „pumpao“ neizvesnost u srpskim medijima ili zato što je to pitanje pred građane Srbije postavio pod oznakom – biti ili ne biti, potpuno je nebitno i do tog razgovora je na kraju došlo.

Ono što je dogovoreno je, po svoj prilici, sasvim dovoljno da zadovolji potrebe Vučićeve PR mašinerije. Srbija je dobila nastavak saradnje po pitanju ruskog gasa po tzv. naftnoj formuli koja je, gotovo izgledno, povoljnija od one da se ruski gas kupuje po berzanskoj ceni. Mi, doduše, i dalje ne znamo po kojoj ceni će taj gas stizati u Srbiju, a mnogi se pitaju i to da li će taj gas uopšte i stići do Srbije ako se Evropa u budućnosti opredeli da skroz zatvori mogućnost dopremanja ruskog gasa kontinentu. Ili možda Putin zaključa sve izvore ka Evropi.

Ono što je iznenađenje u tom dogovoru, jeste to da je prema Vučiću, taj dogovor postignut za naredne tri godine. Podsećanja radi, Srbiji je 31. maja istekao govor koji je trajao deset godina plus dopunskih šest meseci. Zašto je sada taj ugovor smanjen na samo tri godine, nije saopšteno. Mađarska je, na primer, ugovor sa Rusijom potpisala na 15 godina, pre godinu dana. U nedostatku pravih informacijama, „čaršija“ spekuliše da Vučić dogovorio na tri godine, jer posle tog perioda ga očekuju novi parlamentarni izbori za koje će on ponovo da priča kako je uspeo da natčovečanskim mukama sa Putinom dogovori još jedan uspešni aranžman. Sigurno da bi on to iskoristio u svojoj kampanji, ali teško je pomisliti da Vučić ima takvu vrstu autoriteta naspram Putina da bi mogao tako da kalkuliše. Drugo nagađanje je mnogo bizarnije i tiče se spekulacija iz zapadnih medija da je Putin bolestan i da mu lekari daju najmanje još tri godine života. Iskreno, obe teorije su više naučna fantastika nego realnost.

Ko ne plati na mostu, platiće na ćupriji

Ono što jeste realnost je to da je Srbija ovaj dogovor postigla u sred rata u Ukrajini koji je cela Evropa osudila kao agresiju Rusije i uvela već šesti paket sankcija. Srbija je jedina evropska zemlja koja im se nije pridružila i za sada nema ni nameru da to uradi. Na papiru, Srbiji je obezbeđena zima, ako se ima u vidu da mora da nabavi još određenu količinu gasa koja joj je potrebna i koja nije predmet postignutog dogovora. Vučić se nada da će i tu količinu dogovoriti sa Rusima, ali po većoj ceni od ove koju sada ima na tom papiru.

Prava cena gasa, međutim, i dalje je nepoznata. Pri tom, ne radi se o novcu, već o sudbini Srbije. Vučić je, možda još uz premijera Mađarske Viktora Orbana, jedini evropski državnik koji se čuje telefonom sa Putinom. Koliki god bio interes Srbije da nabavi jeftin gas, pitanje je koliko će to koštati na drugoj strani, jer ko ne plati na mostu, platiće na ćupriji. Da li je taj gas vredan evropske perspektive Srbije, ili na hiljade radnih mesta u fabrikama koje su izgradile zemlje EU. Sem NISa, ruskih investicija u Srbii i nema. I ono što je najvažnije, davno smo naučili lekciju da nema besplatne večere.

Putinu je sigurno Srbija dobrodošla u ovoj situaciji. Nije njemu problem i da pokloni gas Srbiji, ali Srbija ima presiju da uvede sankcije Rusiji. Možda je i zbog te presije Putin ograničio ugovor na tri godine. Čeka da vidi šta će da se desi. Svaka nesloga i ovakvi iskoraci, apsolutno idu njemu u korist.

Vučić je privukao veliki broj stranih investitora pričom o jeftinom gasu i struji koju bi koristili u slučaju da naprave fabrike u Srbiji. Zato se bori do poslednje kapi svog znoja da ne bi izgubio te investitore. Ako ih ne bude izgubio zbog gasa, izgubiće zbog toga što je kontra celog kontinenta. Barem one buduće. Mnogi ne gledaju blagonaklono na tu činjenicu da je Srbija jedina koja se nije pridružila sankcijama.

Brisel nikako da usaglasi priču oko sankcija

Srbija će od ovog sporazuma dobiti probleme sa EU i SAD, gotovo sigurno, a Rusija priliku da kaže kako nije cela Evropa protiv Moskve i da ima još slobodnih i nezavisnih država kojima ne komanduju Vašington, Brisel i NATO. Jasno je ko je u ovom aranžmanu prošao bolje.

Vučićev dogovor sa Putinom je sigurno neka vrsta „prsta u oko“ EU, i to ima svoju cenu koju će po svoj prilici platiti građani Srbije. Problem je, sa druge strane, što ni Brisel nikako da usaglasi priču oko sankcija. Uvodi zabranu uvoza ruske nafte, ali uz izuzetak Mađarske. Nema dileme da će to Vučić da koristi kao argument u opiranju pridruživanju evropskog kažnjavanja Rusije. S druge strane, dosadašnje sankcije su, paradoksalno zvuči, više štete nanela onima koji su ih uveli nego Rusiji. Građani Evrope se suočavaju sa inflacijom i poskupljenjem energenata. Na daleko, ako te sankcije budu „udarile“ tamo gde treba, to će kad tad da oslabi Rusiju, ali pitanje je šta će biti do tada sa svima nama.

Najbolje bi bilo da se ratna dejstva što pre okončaju. Nikada nije rano započeti pregovore. I to treba da bude svima u mislima. Setimo se samo koliko je svet kasnio kada je reč i ratovima na teritoriji bivše Jugoslavije. Na kraju su svi morali da sednu i da postignu dogovore. Bio bi red da međunarodna zajednica konačno savlada lekcije iz prošlosti i pokrene najveću moguću mirovnu inicijativu kako bi se stavila tačka na rat u Ukrajinu. Pre svega zbog Ukrajine, a onda i zbog cele Evrope. U tom slučaju, možda ne bismo očekivali da predstojeća zima bude najgora u poslednjih 70 godina kako nas jedan dobro znani političar plaši.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera