Zašto nova EU predvorja i čekaonice

Apsolutno je postalo jasno da je Evropska unija duboko zaključana za Zapadni Balkan. To je dokazao Samit EU-a i Zapadnog Balkana, jer Srbija, Crna Gora, Bosna i Hercegovina, Albanija, Severna Makedonija, ali i Kosovo, kojeg i daje ne priznaju ni sve članice EU, ništa konkretno nisu dobile.

Lideri Zapadnog Balkana su se nadali, a sada sva ta nada se svodi na ideju šefa Evropskog saveta Charlesa Michela i predsednika Francuske Emmanuela Macrona o formiranju Evropske političke zajednice. Navodno bi prvi sastanak EPZ-a trebalo da bude organizovan do kraja ove godine. Ova ideja, koliko god da ima dobru nameru, apsolutno je besmislena. Evropa već ima jednu zajednice koja se zove EU, a sama jeste nastala od pojedinih evropskih zajednica. Prva je, kao preteča današnje EU formirana Ekonomska zajednica za ugaj i čelik 1952. godine. Osam godina kasnije, osnovane su još dve – Evropska ekonomska zajednica i Evropska zajednica za atomsku energiju. Neko će se sećati da je početkom devedesetih godina povedena priča kako se tadašnjoj Socijalističkoj federativnoj republici Jugoslaviji, navodno, nudilo da postane 13. zvezdica, odnosno član EU-a, uz uslov da se uvede višestranački sistem i privatizuje industrija. Svi znamo kako je to završeno.

Od te 1952. godine, pa sve do 2013, kada je poslednja država postala punopravna članica EU, prošla je 41 godina, a 50 godina kasnije imamo evropske države koje žele da postanu članice EU-a i da, pri tom, još nisu postale ni zvanični kandidati. EU je postala, po svoj prilici, privilegija i društvo odabranih. Koliko god se Brisel trudio, jasno je da od proširenja nema ništa i da je priča o novoj Evropskoj političkoj zajednici samo formiranje nove čekaonice za države Zapadnog Balkana.

Zapadni Balkan nije dobio ništa

Nikakve zajednice, niti otvoren ili zatvoren Balkan, nisu potrebni regionu, već jasna evropska perspektiva, kada već članstvo nije moguće. Dobru volju je trebalo pokazati konkretnim ubrzanjem, a ne stagniranjem. Jedini napredak su ostvarile Ukrajina i Moldavija, i to samo zbog agresije Rusije na Ukrajinu, ništa drugo. Da li to znači da Rusi treba sve da nas okupiraju da bismo napredovali na evropskom putu? Zapadni Balkan nije dobio ništa. Jeste, najavu sastanka EPZ za kraj godine.

Pitanje Evrope je danas pitanje bezbednosti. Ratni sukobi jednim nepromišljenim potezom mogu debelo da zađu unutar EU. Tada će biti kasno za sastančenje, donošenje odluke o kandidatima, dodeljivanjem datuma za početak pregovora i otvaranje klastera. Većina zemalja u regionu ni ne znaju kako ti klasteri izgledaju. Tada će biti potrebno ratovati, a dokle to daleko može sve da ode, bolje da ni ne mozgamo.

Isuviše su velika predvorja i čekaonce za EU da bi sada neko, bio makar to i Macron, predlagao modernije, udobnije i bolje snabdevene čekaonice. Evroskepticizam razara ono malo zdravog evropskog tkiva koje se još drži.

Niko u ovoj priči ne traži prečice, mada, mnoge su ih zemlje i zaslužile. Šta reći BiH koja još nije dobila status kandidata, ili Severnoj Makedoniji koja 18 godina čeka na početak pregovara? S druge strane, ni taj Brisel ne može sada da nas sve stavi na „cancel“. Možda bi to i najradije učinili, ko zna. Zapadni Balkan mora da ispuni stroge kriterijume za punopravno članstvo i to nije sporno, ali ceo proces stoji, ne pomera sa mesta i to je postalo frustrirajuće, čak i za najveće evrofanatike.

Otvoreni Balkan nije zamjena za EU

Koliko god se neko trudio da kaže kako Otvoreni Balkan nije zamena za EU, to ipak malo liči. Ona bi možda i bila konkretnija i kvalitetnija ideja od EPZ Macrona i Michela, ali samo pod uslovom kada bi se aktivnije uključile i ostale države. Taj Otvoreni Balkan ne može, iskreno, da bude nikakva zamena za EU, jer se u toj priči sve svodi na ekonomiju. Za članstvo je dovoljno reći da si „ZA“ i eto te u Otvorenom Balkanu. To bi bio dobar projekat kada bi se Briselu pokazalo i dokazalo da na Balkanu postoje normalne politike i da države mogu normalno da sarađuju isto kao, primera radi Holandija i Belgija. Problem je što Zapadni Balkan, na žalost, još nije spreman za tu vrstu normalnosti bez tutora u vidu nekakvog Brisela ili Vašingtona.

Jasno je da EU ne bi volela da u svojim redovima vidi mnoge političare sa naših prostora. Neki od njih kao da su večni. To je do danas moglo milion puta da reši, ili toj EU izbori takvih ljudi odgovaraju za neku njenu politiku. Sve ove decenije, EU je na jedno oko gledala, a na drugo je žmurila za brojne afere, kršenje sloboda i lopovluke. Jasno je da Srbija ne može da napreduje kada ima nerešen problem sa Kosovom, plus milion problema u vezi sa vladavinom prava. Nije ni BiH najsrećnija po pitanju sloboda i demokratije, ali tu je prava uloga EU. Da pomogne i pogura, a ne samo da postavlja uslove i pitanja.

Jednostavno, nejasno je kako EPZ može da ubrza proces pridruživanja EU. Očigledno je da ni u ovoj priči to nije moguće jasno odrediti. Čak i formiranje EPZ ne zavisi od država Zapadnog Balkana, već od članica EU koje treba da prelome da li će da se bakću sa tom pričom u trenutku kada nas čeka teška zima zbog rata u Ukrajini. Jedan smo kontinent, svi smo Evropljani, tako bi i trebalo da se ponašamo. I jedni i drugi.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.