Život po mjeri Vučića: Srbija i slike raspada

Svaka od sličica kojih se podsećamo u ovom napisu dokazuje bolest u poodmakloj fazi; i iz faktografije se vidi truljenje, ali se tu suočavamo sa temeljnim problemom koji je Mirjana Miočinović nazvala nemoć očiglednog. Uzrok bolesti nije slučajnost, ili nekakva fatalistička zlehuda sudbina, već umišljaj srbijanskog predsednika Aleksandra Vučića da obesmisli sve institucije države, demokratske procedure, pogazi ljudsko dostojanstvo.

Bahatu demonstraciju moći i svakodnevnog iživljavanja propratiće ilustrativnom, udžbeničkom rečenicom: “Da, pa šta!” koja sažima i ilustruje njegovu sklonost ka neobuzdanom iživljavanju i zadovoljava suicidnu potrebu većine poslovno sposobnog stanovništva da ga posvećeno sledi, sluša, obožava.

Izborni proces koji traje tri meseca, od zaboravljenog 3. aprila ove godine, raspuštena skupština, Vlada u tehničkom mandatu, neljudski ulizičko pravosuđe i bespogovorna poslušnost ogromne većine medija okvir su za Vučićevo samovlašće i društvo u kojem kao da više nema iznenađenja u demonstraciji nasilja i primitivizma (ne recimo dvaput).

Pravo građanstva predsednik Srbije planski je darovao svemu što do neprepoznatljivosti devastira javni prostor, a pravo odlučivanja kriminalcima, ološu, nesposobnim i jezičavim kreaturama.

Suvišni Albanac

Peti put građani Velikog Trnovca, sela u opštini Bujanovac, izaći će na biralište, ne bi li odlučili da li će u Skupštinu Srbije ući dosadašnji poslanik Albanac Šaip Kamberi, ili će Socijalistička partija Srbije dobiti 32. poslanika.

Kada su se birači u Trnovcu izjasnili prvi put, glasanje je poništeno zato što je Upravni sud utvrdio da je kontrolni listić overio član biračkog odbora što je protivzakonito. Potom se glasalo dve nedelje kasnije, Koalicija Albanaca Dolina pobedila je sa 677 prema 20 (glasovi svih ostalih). Kamberiju se smešio poslanički mandat, ali je prigovor uložila SPS, jer je, navodno, glasao čovek sa neispravnim dokumentom. Podneti su prigovori, Republička izborna komisija ih usvaja, Upravni sud donosi odluku kojom se sve vraća na početak. Pa, potom treće glasanje, ugrožena, tobože, tajnost izjašnjavanja ljudi koji su glasali kod kuće.

Uh, zamorno (još malo). Četvrto izjašnjavanje i – deus ex machina, pretnja bombom. Nisu ni otvarali biralište.

Socijalisti hoće 32. mandat, Albanci bi, eto, da budu predstavljeni u Skupštini, a Vučić seiri, budući da mu odgovara beskonačno odlaganje konstituisanja parlamenta i, pogotovu, vlade čiji bi sastav ukazao na spoljnopolitički izbor: Rusija ili Evropa.

SPS je partija proruske provenijencije, a Šaip Kamberi je poslanik koga vlast i veći deo opozicije ne bi da vidi u skupštinskoj klupi. Da izgovara jeretičke misli u direktnom TV prenosu. Iako, poneko potajno misli i da, eto, “nije red” da Albanci nemaju predstavnika. Kamberi je jasan, tvrdi da vlast, zapravo, “traži poslušnog Albanca”, što on odbija da bude.

Neutralnost pomaže krvniku, nikad žrtvi

A fakat im je podizao pritisak, pogotovu na bolnu temu. Tu dolazimo do ratnih zločina i Srebrenice, tema koje frustriraju sledbenike i poštovaoce Ratka Mladića na vlasti i u profašističkoj opoziciji. Kamberi nema problem, 29. oktobra 2020, na inauguraciji sada tehničke vlade rekao je: “Pogledajte u koje ste bedno političko, socijalno, ekonomsko, kulturno, zdravstveno i obrazovno stanje doveli Srbiju, vi, samozvane patriote! Srbiju Dimitrija Tucovića, Danila Kiša, Bogdana Bogdanovića, Ivana Đurića, Borke Pavićević. Verovatno se svi oni prevrću u grobu.”

Godinu dana kasnije obrazlagao je svoj i predlog manjinskih poslanika iz Sandžaka da se donese skupštinska deklaracija o Srebrenici i zabrani veličanja zločinaca u javnom prostoru.

“…Genocid u Srebrenici potvrđen je brojnim presudama međunarodnih, domaćih i sudova u regionu. Sudski i činjenično temeljno na relevantnim dokumentima, veštačenjima i svedočenjima. Između ostalih, izvršenje genocida u i oko Srebrenice potvrdila je i najviša sudska instanca u sistemu Organizacije Ujedinjenih naroda – Međunarodni sud pravde u Hagu, koji je bivšeg komandanta Vojske Republike Srpske Ratka Mladića pravosnažno osudio na doživotni zatvor zbog genocida i zločina protiv čovečnosti nad nesrbima tokom rata u BiH. Pored komandatna VRS Ratka Mladića, za genocid u Srebrenici su osuđeni i Radovan Karadžić, Ljubiša Beara, Zdravko Tolimir i Vujadin Popović. (…) Kao što je jednom rekao pokojni premijer Đinđić: ‘Treba nam pravda kao koncept da su krivci identifikovani i kažnjeni.’ U tom kontekstu je Haški tribunal je pravosnažno osudio Ratka Mladića za genocid u Srebrenici, ali izglasavnjem Rezolucije, danas bismo osudili i samu ideju zbog koje je Mladić ubijao nedužne Bošnjake. I za kraj, uz poziv da glasate za Rezoluciju želim da Vas podsetim na izjavu dobitnika Nobelove nagrade za mir iz 1986. godine Elieja Wiesela: koja kaže: ‘Uvek zauzmite stav. Neutralnost pomaže krvniku, nikad žrtvi. Ćutanje ohrabruje mučitelja, nikad mučenog ‘“, rekao je Kamberi pred sablažnjenim poslanicima većine.

Nije predah, ali, evo jednog aneksa koji se uklapa u priču o tome kako u većinskoj, vladajućoj Srbiji nema dileme u vezi sa herojstvom zločinca. I, naravno, u nalaz s početka ovog teksta koji sugeriše trulež. Država je, naime, nakon prošlogodišnjih protesta dela građana, te divljanja zapuštenih adolescenata, spor spustila na komunalni nivo, ne ulazeći u prirodu veličanja zločinca i zločinaca. Po meri pameti i emocija Aleksandra Vučića.

Kako bilo, Komunalna policija naložila je stanarima da uklone umetnički pokušaj i kretenoidnu poruku “Generale, nek je tvojoj majci hvala”. Mural je zaštićen nekakvom emulzijom, te je nemoguće prekrečiti ga. Stanari su se bacili u potragu za majstorom koji bi uklonio deo fasade, ponovo naneo malter, pa boju. Dali su i oglas u novinama, ali majstori sa kojima su razgovarali kazali su da ne smeju da se upuste u taj visokorizični poduhvat.

Mural je na zidu, a pod pravim uglom, na zidu sa kojem se “Mladićev” lepi, je, takođe, nezaboravni zločinac – Draža Mihajlović.

Čovjek bez sukoba interesa

Slučaj čoveka koji se zove Vladimir Đukanović Đuka je za anale države i prava, budući da ta osoba povezuje vlast u različitim pojavnim oblicima sa advokaturom i novinarstvom. U tome je možda istorijski egzemplar: predsednik je parlamentarnog Odbora za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu, član Visokog saveta sudstva (“bira sudije za trajno obavljanje sudijske funkcije; odlučuje o prestanku sudijske funkcije; predlaže Narodnoj skupštini kandidate za izbor sudija prilikom prvog izbora na sudijsku funkciju”- iz Zakona o Visokom savetu sudstva), advokat je i novinar, ima svoju emisiju na youtube kanalu Objektiv.

Presuđeno je da nije u sukobu interesa.

Član je Glavnog odbora vladajuće Srpske napredne stranke.

U svojoj emisiji razgovarao je oktobra 2021. sa svojim branjenikom Predragom Koluvijom, vlasnikom “Jovanjice”, najveće plantaže marihuane u Evropi (Koluvija je optužen za proizvodnju 1,6 tona marihuane). U razgovoru sa svojim zastupnikom Koluvija je optužio ministra policije Nebojšu Stefanovića da je naručio njegovo hapšenje. Policajac koji ga je uhapsio, kazao je Koluvija, ponudio mu je da optuži Vučićevog brata Andreja i kosovskog kriminalca Zvonka Veselinovića, čime bi (Koluvija) kupio nevinost.

Važnije u čitavoj priči je – i tu se vraćamo na simptome oboljenja – to da se u odbranu uzgajivača marihuane uključio Aleksandar Vučić, lažima i lupetanjem koji obesmišljavaju pravni poredak: “Prvo, taj čovek je proveo dve godine u pritvoru, ne postoji sličan slučaj da je čovek za takvo krivično delo bio dve godine u pritvoru, a da se pritom vodi hajka zašto nije i dalje u pritvoru. Vrlo čudno, jer on nije ubio nikoga, nije imao 10 tona kokaina, ili nešto slično, već, koliko sam razumeo, tonu marihuane, koliko pola okruženja, Nemci i ostali su legalizovali. Što on takođe negira da je imao uopšte. Ali dve godine da provedete u pritvoru zbog nečega takvog, očigledno se neko plašio onoga što bi moglo da se čuje“, ispričao je Vučić.

Bolje mjesto za život

Klijentkinja Vladimira Đukanovića Dijana Hrkalović, bivša državna sekretarka MUP Srbije, tada na slobodi i bez mere kućnog pritvora, optužila je bivšeg ministra policije, sada ministra vojnog Nebojšu Stefanovića da je prisluškivao predsednika Srbije i za to da je bio zaštitnik poznatog zločinačkog klana Veljka Belivuka. Stefanović je, pak, u svom odgovoru, optužio stranačkog kolegu Vladimira Đukanovića da je kreator “orkestriranih napada” na njega. A otkrio je i to da je Dijana Hrkalović navodno morala da ode iz MUP-a jer se saznalo da je bila na letovanju sa jednim od pripadnika crnogorskog mafijaškog kavačkog klana.

Oboje učesnika u ovom igrokazu koji je Aleksandar Vučić kao kost bacio javnosti zaklinju se na vernost predsedniku; za bivšu državnu sekretarku je “idol” i “sunce”, a Stefanović kaže da predsednik Srbiju čini “boljim mestom za život”, te da je “veoma važno da pobedi istina i da u Srbiji vlada vladavina prava za koju se zalažu predsednik Vučić i SNS”.

Uh, teška priča.

Bez odgovora na pitanje šta Vučić hoće da postigne. Valjda i zbog toga što je već postigao ono što je namerio, što je napravio zbrku i ustalasao javnost. A ako ustraba, sva će skloniti i obeznanjeni će puk zaboraviti da se išta dogodilo. Važno je to da se predsednik predstavio predstavio kao heroj koga ugrožava i strani i unutarstranački neprijatelj, sve u pokušaju da ruši idilu jednokratne pomoći, punih magacina, miliona konzervi sardina i pirinča kao u Vijetnamu. Jedinstva neophodnog jer nam se priprema hladna zima, najteža posle Drugog svetskog rata.

I sve se to prati i analizira minucioznošću iščašenih mozgova, a kraj ludilu koje egzistencijalno ugrožava milione ljudi se ne nazire.

Dijagnoza je teška, nema kolektivnog tretmana.

Da, pa šta.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.