Zašto Srbija još nema parlament: Direktiva je jasna – Kamberi ne smije proći

Koliko god to zvučalo nebulozno, u Srbiji i dalje traju izbori koji su održani 3. aprila. Skoro tri meseca od toga datuma Srbija i dalje nema novi parlament, a formiranje nove vlade deluje iz ove pozicije isuviše daleko. O čemu se zapravo radi?

U pitanju je iznova i iznova ponavljanje izbora na jednom biračkom mestu, i to u selu Veliki Trnovac u opštini Bujanovac, na jugu Srbije gde žive isključivo Albanci.

Od ishoda glasanja na biračkom mesto broj šest u Osnovnoj školi „Muharem Kadriu” sa 1.089 glasača, zavisi sudbina budućeg Skupštine i vlade Srbije. Za to jedno poslaničko mesto, u ukupnom zbiru, traje višemesečna borba između koalicije Albanaca doline i Socijalističke partije Srbije. Pomenutoj koaliciji je na glasanju 3. aprila nedostajalo 13 glasova da kako bi uspela da osvoji jedan poslanički mandat i onda je usledila postizborna pravna igra koja je dovela do četvrtog ponavljanja izbora na ovom birakom mestu. To četvrto glasanje je bilo zakazano za četvrtak, 23. juna, ali biračko mesto nije ni otvoreno zbog dojave o postavljenoj bombi.

Svima stalo do jednog mandata

Ukoliko bi Albanci uspeli da se dokopaju tog jednog mandata, onda bi socijalisti Ivice Dačića ostali bez njega. U zavisnosti od toga koja bi strana dobila taj jedan mandat, ona druga bi se žalila i tako u nedogled. I jednima i drugima je izuzetno stalo do tog mandata. Albancima, jer bez tog mandata ova nacionalna manjina neće imati svog predstavnika u najvišem državnom domu, a socijalistima je,opat, bitan zbog neke njihove računice koja govori o tome da su neočekivano dobro prošli na tim izborima.

Suština je, međutim, potpuno van tog konteksta i govori nekim drugim stvarima. Prvo, vlast u Srbiji se zainatila da Albanci sa juga Srbije nemaju svog predstavnika. U prethodnom skupštinskom sazivu, većina je jedinu kritiku u tom domu dobijala od Šaipa Kamberija i to ne nežnu. Ni njega jednoga nisu uspeli da podnesu. Ovoga puta direktiva glasi – Šaip ne sme proći.

Može vlast da se krije iza izbornih pravila koja su za nijansu, na zahtev pojedinih delova opozicije, promenjena i omogućavaju ovakvu igranku, ali je važno napomenuti da je takvih nepravilnosti, kao što je evidentirano u Velikom Trnovcu, bilo i prijavljivano je na ogromnom broju biračkih mesta širom Srbije 3. aprila. Naravno da skoro pa nijedna od tih primedbi nije prihvaćena, ali jeste u Velikom Trnovcu. To govori o tome da gde vlastima odgovara da se ponavljaju izbori, oni će biti ponovljeni.

S druge strane, predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću Veliki Trnovac dođe kao dar sa neba. Stalno se prolongira formiranje Skupštine Srbije i nove vlade, tako da on i formalno-pravnom ostaje jedan jedini koji je na važećoj državničkoj funkciji u zemlji. Za ono što mu odgovora i dalje se pita,organizuje i rešava, a ono što mu ne odgovara, to prolongira za period kada se završi formiranje organa vlasti. Tu se pre svega misli na pitanje uvođenja sankcija Rusiji. Više puta je rečeno da bi po tom pitanju odluku trebalo da donese vlada, tako da je Vučiću milina što izbori još nisu završeni.

Vučićevo držanje saradnika u nezvjesnosti

A, evo i računice. Formiranje Skupštine Srbije je obavezno u roku od 30 dana od zvaničnog proglašenja izbornih razultata. Kada Republička izborna komisija, posle nekog budućeg ponavljanja glasanja u Velikom Trnovcu, bude odsvirala kraj, može da prođe 30 dana kako bi se formirala Skupština. Pod optimističkom procenom da taj kraj bude odsviran 1. jula, Skupština bi morala da bude formirana do 31. dana istog meseca. Računajući na Vučićevu „racionalnost“, to bi stvarno moglo da se desi baš poslednjeg dana sedmog meseca.

Posle formiranje Skupštine, kreće da teče rok od 90 dana za izbor vlade Srbije. Pozivajući se ponovo na Vučićevu racionalnost, ali i na prethodna iskustva prilikom izbora vlade, Srbija bi mogla da je dobije tek 28. oktobra. Da ne preterujemo, možda bi se Vučić smilovao i ceo posao bi mogao da bude završen i koji dan ranije. Apsolutno je jasno, na osnovu ovih podataka, da Vučić i dalje kalkuliše. Ta kalkulacija se ne odnosi samo po pitanju uvođenja sankcija Rusiji, već i na činjenicu da on voli da u neizvesnosti drži sve svoje saradnika kako neko ne bi uzleteo više nego što on misli da treba. I to radi uvek, posle svakog izbornog procesa.

Ono što je manje vidljivo, a mnogo govori o karakteru Vučićeve vlasti, jeste pitanje poželjnosti albanske manjine u Srbiji. Šta bi se desilo sa Vučićem i njegovom vlašću da je Kosovo, nekako, vrati u pravni okvir Srbije? Kako bi Vučić na ovaj način na koji vlada, vladao Srbijom sa velikim brojem albanskih poslanika u Skupštini Srbije? Sigurno da mu ne bi bili prihvatljivi poput Mađara sa severa zemlje. Barem je to milion puta dokazao.

Kako podnijeti toliko zastupnika s Kosova?

Po trenutnom stanju stvari u Srbiji, predstavnici albanskih partija sa Kosova bi imali sličan broj poslanika kao i čitava opozicija. Na poslednjim parlamentarnim izborima na Kosovu glasalo je 814.129 birača. Samoopredeljenje Aljbina Kurtija je osvojilo 438.335 glasova. Kompletna opozicija u Srbiji, mada to ne znači da će i ostati opozicioni, osvojila je nešto manje od 1,14 miliona glasova. Najjača opoziciona lista – Ujedinjeni za pobedu Srbije, osvojila je 497.797 glasova. Brojevi govore sve. Kako bi srpska javnost podnela toliko poslanika s Kosova, ne samo Vučić i njegova ekipa?

Na ovo pitanje niko nikada nije odgovorio, a puna su usta svima o tome da je Kosovo sastavni deo Srbije, što po Ustavu Srbije i jeste.

Jasno je da je Veliki Trnovac poprište velike političke borbe koja se ne vodi samo zbog tog jednog mandata, a ujedno je i ogledalo politike vlasti prema Albancima. Za vođenje politike su potrebna konkretna dela, a ne parole. Srpski političari su, na žalost, mnogo jači na parolama, nego na delu.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.