Đurđevdansko narikanje u deset činova

Najavljeno kao istorijsko obraćanje predsednika Srbije Aleksandra Vučića javnosti, najpre zakazano za 29. april, a onda prolongirano za 6. maj, ništa novo nije doneo građanima ove države. Jedino što je vest iz svega rečenog jeste to da će predložiti da se ponovo uvede obavezno služenje vojnog roka, i to 90 dana. Odgovor na glavno pitanje koje sve zanima o uvođenju sankcija Rusiji, ne da nije dat, već nijednom rečju nije pomenuto.

Vučić je po milioniti put pomenuo da je članstvo u Evropskoj uniji interes Srbije i da će on raditi na tome bez obzira to je podrška toj ideji u zemlji kojoj predsedava na istorijskom nivou. Po milioniti put je rekao i da se neće odreći prijatelja sa istoka, niti će rušiti ta prijateljstva. Ostalo vreme je na dan kada veliki broj Srba slavi Đurđevdan, a još veći ide na slavu, iskoristio da nastavi svoju kuknjavu o nepravednosti i licemerju današnjeg sveta. Ovoga puta je svojevrsno narikanje pojačao govorivši o predsedniku Rusije Vladimiru Putinu koji je Srbiju doveo u još gori položaj, kako je rekao, kada je Donjeck i Luganjsk uporedio sa Kosovom. Sve je to uvezao u problematiku Kosova i na video zidu svoj govor predstavio u deset tačaka. Naravno, bilo je reči i o tome da Srbija ima dovoljno i sardina i konačno – mleka u prahu.

Ekonomski život zavisi od EU

Trudio se, nije da nije, da narodu ukaže na činjenicu da ekonomski život u Srbiji uglavnom zavisi od Evropske unije, ali je to brzo anulirao podsećajući na energetsku zavisnost od Rusije. Dokera je našao u Skandinaviji, a Norveška i Danska će mu pomoći u izradi nove energetske strategije za budućnost. I svo to zamazivanje očiju javnosti u trajanju od 90 minuta nikako nije dovelo do konačnog odgovora po pitanju sankcija Rusiji.

Pojedini fragmenti njegovog obraćanja naciji više su sličili neuspešnoj prezentaciji u nekoj firmi očajno željnoj pažnje i sažaljenja, nego nivou predsednika jedne evropske zemlje. Od toga da će Srbija iz svega ovoga izaći jača i stabilnija, do toga da je situacija nemoguća. Naravno, na njega niko ne može da utiče niti da mu preti, a onda se zakuca tvrdnjom da pritisci i pretnje traju konstantno nedeljama.

Predsednik Srbije, pored upornog izbegavanja da se jasno opredeli po pitanju rata u Ukrajini, nije sposoban da narodu objasni kako misli da nastavi put ka EU, ako se ne pridruži sankcijama Rusiji. Doduše, nikako ni da bude pitan da odgovori na to pitanje. Vešt demagog, poput njega, sigurno bi našao način da izbegne, ali ponekad je mnogo veći odgovor u pitanju nego u samom odgovoru. Nikome u Srbiji, ali i van nje to nije jasno. Srbija strašno želi u EU, ali ne želi da uvede sankcije Rusiji niti da jasno i glasno osudi agresiju na Ukrajinu. To nikako ne ide zajedno. Možda samo kod Vučića u glavi.

Vučić se „za sve pita“

Umesto da se konsoliduje i to što pre krene u formiranje nove izvršne vlasti u svojoj zemlji, pa na taj način malo rasterati sebe i podeli odgovornost, on i dalje glumi autoritet i bitnost šireći famu oko sebe kako je on taj koji odlučuje i brine o svemu. Prolongira taj proces ne bi li dobio na vremenu i prolongirao sve ono što ga žulja, kada je reč o međunarodnoj zajednici. Umesto da formira Skupštinu i novu vladu, on i dalje hoće da bude taj jedan jedini. Nema veze što je premijer, po Ustavu Srbije, „jača“ funkcija, on je taj koji se pita i odgovara za sve.

Prosto uživa da se kupa u znoju lica svog i u situaciji u koju je celu zemlju on sam uveo. Dva puta je već Srbija u Ujedinjenim nacijama glasala protiv Rusije i to tako to je morala da promeni svoju odluku zbog pretnji kojima je bila izložena. Vučić sada ide korak dalje, i tu EU, između ostalih, optužuje da će izvršiti još jači pritisak na Srbiju da prizna Kosovo kako bi izvukla iz ruku Putinov argument po pitanju Donjecka i Luganjska. Veoma vešt pokušaj zanemarivanja, ili barem prolongiranja stava vezanog za sankcije Rusiji.

Nekome ko je godinama i godinama gradio svoju politiku na pričama o lažnom bratstvu Srbije i Rusije sada je sigurno teško da preko noći uvede sankcije braći bez da ima posledice po svoju vlast. I ko god i pomisli ovo ili ono, treba samo jednu stvar da ima u glavi – Vučić misli samo o svom opstanku na vlasti i tu nema dilema. Šta je to što ga toliko vezuje sa Rusijom i Putinom da ne sme punim plućima da osudi agresiju i pridruži se politici sankcija? To verovatno samo on i Putin znaju. Uostalom, ako je toliko vezan za Putina, zašto ga onda, istim tim punim plućima, ne podrži i svrsta se na njegovu stranu.

Odbija izabrati stranu

Vučić, očigledno, i dalje odbija da stane na jednu stranu. Odbija, jer mu to neko i dalje omogućava. On, verovatno zna nešto što mi ne znamo, a može da se tiče toga da će posle uvođenja sankcija Rusiji na red doći  priznavanje Kosova kako bi evropska šargarepa“ konačno postala realnost. Vučićevi višegodišnji saborci bi možda, ali samo možda, nekako i progutali priču oko uvođenja sankcija Rusiji, ali priznavanje Kosova nikako. To bi za njegovu vlast značilo kraj svih krajeva.

Nekako je i pošteno da neko ko se zalagao da ubijanje 100 Muslimana za jednog Srbina, za stvaranje Velike Srbije, ko se u sred bombardovanja Srbije 1999. godine i, kako sam kaže,  ubijanja srpske dece useljavao u državni stan od jednog ara, sada rešava sve probleme za koje sigurno deli odgovornost. Budućnost mu ovakvu priliku da napravi zaokret, uradi ta je potrebno i povede Srbiju snažnim koracima ka EU, sigurno više neće pruiti. Udario je u zid i može da ide samo u pravcu EU ili Rusije. One se, međutim i dalje nada da će uspeti da razbije taj zid i da nastavi sa svojim zamajavanjem svih nas.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.