Vučić kod Scholza: Knedle u grlu i hod po žici

Govorom nakon sastanka sa Aleksandrom Vučićem u Berlinu nemački kancelar Olaf Scholz mora da je razočarao političke analitičare i opozicione političare u Srbiji. Oni su danima licitirali kojom vrstom sankcija će Evropska unija kazniti Srbiji zbog toga što se nije pridružila sankcijama protiv Rusije, zbog invazije na Ukrajinu. Od suspendovanja Srbiji priliva iz fondova EU koji idu i do 250 miliona evra godišnje, preko izbacivanja sa bele Šengen liste, do prekida evropskih integracija.

Scholz nije dao ni naznaku da se o tome raspravlja. Štaviše, na novinarsko insistiranje da odgovori da li će izbegavanje Srbije da uvede sankcije rusiji uticati na njen evropi put, Scholz je istakao da je „najvažnije što bi sada trebalo primiti k znanju to da je Srbija u više navrata u Generalnoj skupšini UN vrlo jasno i nedvomisleno zastupala stav EU-a da je reč o agresiji Rusije na Ukrajinu i da je to neprihvatljivo“.

„Činjenica da se ne slažemo u svim detaljima (kažnjavanja Rusije) jeste tema naših razgovora, ali na kraju krajeva ne treba da previdimo pomenuti taj stav i ponašanje Srbije“, rekao je Scholz, bezmalo braneći Srbiju od kritika.

Vidno je da kancelar nije hteo pred novinarima da kritikuje Srbiju niti da oda utisak nekoga ko pritiska srpsko rukovodstvo, ali po izrazu Vučićevog lica videlo se da su iza zatvorenih vrata saopštena i neprijatna očekivanja i zahtevi.

Kosovske, bosanske i ukrajinske knedle

Prilikom prve posete novom nemačkom kancelaru, Vučić je u svom balanserskom hodu po žici između Zapada i Rusije morao i da pokusa nemačku kiselu čorbu u kojem je bilo nekoliko knedli koje zastaju u grlu.

Jedna je ta da je Nemačka saopštila da će sve učiniti da Kosovo postane članica Saveta Evrope, naročito sada kada je Rusija izbačena iz ove panevropske organizacije. U situaciji u kojoj vlada nikad veće evropske jedinstvo po pitanju osude Rusije, a Vučić u uticajnom nemačkom ekonomskom dnevnik Handelsblatt mora da uverava nemačku javnost da Srbija „nije ruska podmornica niti marioneta“, velika je verovatnoća da će Priština ostvariti ovaj cilj. I to uprkos negodovanju Beograda, koji sada teško da će imati taj luksuz da iz protesta napusti organizaciju, koja se smatra početnom stepenicom u evropskim integracijama.

Druga knedla je sama činjenica da je Vučić morao da pristane da posle skoro godinu dana ponovo sedne za isti sto sa Albinom Kurtijem, čovekom kojeg srpski šef diplomatije opisuje kao „balkanskog Hitlera“ a koji pritom čak ni retorički a kamoli u praksi nije odustao od svog stava da neće ispuniti obaveze iz Briselskog sporazuma, koje se tiču formiranje zajednice srpskih opština. Neformalna večera u impresivnoj Borsigovoj vili na obodu Berlina, nije donela zasad nikakav napredak, ali stav Nemaca je jasan – u što kraćem roku napravite makar mali napredak u dijalogu. Makar onaj koji se tiče registarskih tablica i međusobnog priznavanja diploma.

Kancelar je Vučiću za nijansu olakšao gutanje ovih kosovskih knedli time što je istakao da sve što je potpisano mora da bude ispunjeno, pa je predsednik Srbije izneo nadu da se to odnosi i na Briselski sporazum.

Ipak, uz kosovske knedle usledila je i ona bosanska, koja je u ovom trenutku možda i najvažnija Nemcima, a tiče se njihove brige zbog secesionističkih težnji srpskog člana Predsedništva BiH Milorada Dodika. Zbog nje je Vučić i na sastanku kancelaru ali i javno na konferenciji za novinare obećao da, po pitanju BiH, Srbija neće biti generator nikakvih problema, već će čuvati mir i stabilnost na Zapadnom Balkanu.

Ipak, ukrajinska, ili možda bolje reči, ruska knedla je verovatno i najveća i ona i dalje zapinje u grlu, jer se od Srbije očekuje da jasno dokaže da je na strani EU tako što će Rusiji uvesti sankcije.

Scholz pod pritiskom Bundestaga i medija

Iako mnogi u zvaničnom Beogradu na neki način žale što je Angela Merkel prošle godine otišla u penziju, činjenica da ju je nasledio upravo Olaf Scholz i te kako ide na ruku Vučiću. Naime, Scholz i te kako može da razume, ne samo Vučićevu političko-ekonomsku dilemu oko ruskog gasa i sankcija Rusiji, već i to kako je kada te dobar deo međunarodne javnosti javno i žestoko kritikuje kako si previše popustljiv prema Moskvi. Štaviše, Scholz je pred ogromnim pritiskom i domaćih uticajnih medija, koji od njega zahtevaju da što više naoruža Kijev a od Rusa prestane da kupuje energente.

Kancelar je i pod pritiskom i svojih koalicionih partnera iz redova liberala i zelenih, ali bezmalo celog Bundestaga, koji je rezolucijom tražio od njega naoružavanje Ukrajine. Štaviše, u toj rezoluciji su mnogi pročitali i zahtev da se kazni Srbija zbog neuvođenja sankcija Rusiji.

Međutim, tekst rezolucije nije tako rezolutan kako se tumači u medijskim krugovima. Naime, poslanici traže od nemačke savezne vlade da na nivou EU „preispita“ predpristupnu pomoć za zemlje kandidate za članstvo u EU, koje „podrivaju“ sankcije protiv Rusije, kao i da „žestoko kazni kompanije koje krše sankcije“. Nemački izraz „unterlaufen“ dobar deo zapadnih memdija a potom i balkanskih je preveo kao „izbegavati“ (sankcije) ali on zapravo u ovom kontekstu znaši „podrivati“.

Teško je proceniti da li Srbija „podriva“ sankcije EU protiv Rusije što kancelaru Scholzu, a samim tim i Srbiji, ipak daje neki manevarski prostor.

Zbog svega toga, Vučić nije mogao da ima boljeg sagovornika u nemačkoj političkoj eliti. Jer, Scholz u ovakvim razgovorima ne insistira na ideološkim i moralizatorskim pričama o evropskim vrednostima, već o tome kako konkretno prevazići prepreke, poput eventualne nestašice ili skoka cene gasa, gubitka radnih mesta ili menjanja uslova za poslovanje firmi.

Stoga Vučić ipak ima ograničeni prostora da se politički cenjka sa Scholzom oko „ruske knedle“.

Sugestije o gasnoj konekciji

I Vučić to uveliko radi. Jer malo ko je primetio da je u prvi mah ambasador Srbije pri UN-u imao nalog da na Generalnoj skupštini UN bude suzdržan po pitanju osude ruske agresije na Ukrajinu. Međutim, kako Srbija ne bi ostala bez isporuka nafte, njen glas u UN, ali i Organizaciji za evropsku bezbednost i saradnju se pretvorio u podršku rezolucijama koja osuđuje Rusiju. Takvo glasanje je Berogradu omogućilo, ne samo da van sankcija bude Naftna industrija Srbije, koja je većinskom ruskom vlasništvu, već i da može Evropi bar neko vreme ukazuje da je politički i pravno osudila ruski napad.

Deo tog taktiziranja je i Vučićevo pojavljivanje u grčkom gradu Aleksandropolisu na početku gradnje novog terminala za pretakanje tečnog prirodnog gasa (LNG) gde je obećao da će Srbija kupovati velike količine ovog gasa preko ovog terminala te da će sve uraditi da se gasovodima poveže sa susednom Bugarskom.

Paradoksa li, Srbija se u ovome ponaša slično Nemačkoj. Srbiji je ova gasna konekcija sugerisana još pre desetak godina kada je na vlasti bio Boris Tadić, ali od toga je ostalo uglavnom mrtvo slovo na papiru. Slično je reagovala i Nemačka kada su je Amerikanci ubeđivali da se mane ruskog gasa već izgradi terminale za pretakanje tečnog gasa na Baltičkom moru. Nemci su to odlagali pa sada naprečac pokušavaju da iznajme plutajuće terminale, jer gradnja uobičajenih traje tri do pet godina.

Vučićev dobar signal Zapadu je i to što je on u Berlinu i javno istakao da „nema sumnje da je izbor Srbije da bude na evropskom putu“ te da je ona „čvrsto opredeljena za taj put“ kao i da uprkos tome što „ankete u Srbiji pokazuju da to nije najpopularniji put, rukovodstvo Srbije će se držati tog puta u budućnosti“.

„Bili smo pod sankcijama čitavu deceniju i zato imamo drugačiji sentiment prema sankcijama, ali je Srbija dobro razumela poruku i Nemačke i svih ostalih“, kazao je Vučić.

Promena retorike i taktiziranje oko sankcija

Ali, ovo objašnjenje neće još dugo piti vodu. Očekuje se promena retorike i u srpskoj javnosti, ali i potezi.

Da ograničenog prostora za taktiziranje oko sankcija ima svedoči i to što se pre mesec i po dana Srbija uskladila sa produženim sankcijama EU protiv bivših proruskih ukrajinskih političara, među kojima je i bivši predsednik Ukrajine Viktor Janukovič, koji je sada u Rusiji.

Možda bi mogla da se ugleda i na sopstvene susede koji u retorici osuđuju Rusiju, ali i te kako taktiziraju oko toga koje sankcije će uvesti Moskvi. Jer bi bez veće štete moglo da prođe stavljanje pod sankcije nekog oligarha koji nema nikakve veze sa Balkanom nego stavljanje pod sankcije ruskih zvaničnika ili energetskih kompanija.

S druge strane, daleko je Beograd od scenarija da će ga Zapad kazniti kao devedesetih godina prošlog veka. I to naročito ne žele u Berlinu, jer smatraju da bi time samo gurnuli Srbiju u ruke Rusiji i ojačali ruski uticaj na moguću nestabilnost na Balkanu. A Berlin želi upravo suprotno. Zbog toga će i imati razumevanja za Vučićeve sitne korake u hodu po žici, sve dok peva proevropsku pesmu.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.