Ručak sa SPC-om koji je osokolio Vučića

Zasedanja Sabora Srpske pravoslavne crkve obično obeleže odluke koje se pre svega tiču crkve, ali ovoga puta, priznavanje autokefalnosti Makedonske pravoslavne crkve i imenovanja novih vladika, ostale su u senci ručka koji je organizovao predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Zarad istorije, treba upisati i to da tom ručku nisu prisustvovali vladika Grigorije i vladika Maksim, iz ličnih razloga.

I sve to ne bi bilo ništa strašno i neobično. Dete komunizma i dalje ima preveliku potrebu da se dodvorava crkvi i njenim vernicima, da dokazuje da veći katolik od pape i sve što ide uz to. Ni to nije strašno. Problem je što je kao najvažniji deo sa tog ručka narodu saopšteno to da je predsednik Srbije crkvene velikodoslednike pitao za mišljenje i savet, a u vezi sa ratom u Ukrajini i pitanjem uvođenja sankcija Rusiji.

Zašto bi se crkva izjašnjavala po pitanju uvođenja sankcija Rusiji u sekularnoj državi? Sigurno je da vladika banjalučki Jefrem ili bački Irinej, ili, da ne nabrajamo dalje, neće nabavljati energente za najgoru zimu od 1944. godine koja će nas naći. Neće obezbediti ni investicije za nove privredne poduhvate, niti obezbediti sredstva za neki novi put, makar bio i seoski, ali znaju da se sankcije uvesti ne smeju.

Vučićevi tradicionalni saveznici

Neko bi rekao da Vučić očajnički traži podršku kako bi podelio teret, ali od svojih tradicionalnih saveznika po pitanju ratova i sukoba sa modernim svetom – teško. Nemaju razumevanje. Suštinski, on u stvari traži podršku za svoje stavove iz devedesetih i redovno je dobija.

Prema nezvaničnim informacija, Vučića je na tom ručku „iznenadio“ plebiscitaran stav vrha SPC koji je protiv uvođenja sankcija Rusiji. Nadao se, kao fol, nekom drugačijem mišljenju kako bi našao polusaveznika za odluku koju jednom mora da donese. Čak je i, pre istim nezvaničnim izvorima, kritikovao vladike koje su javno iznele svoj stav, jer one, pobogu, nemaju predstavu o tome kako država funkcioniše, kao i privreda i sve ostalo što ide u tom paketu. U pitanju je veliki i bratski ruski narod. Za Ukrajinke i Ukrajince, koji su valjda isto pravoslavna braća i sestre, SPC nešto kao i da ne mari.

Za normalan svet bi sasvim dovoljna informacija bila da je predsednik Srbije povodom zasedanja Sabora SPC organizovao ručak i da su tom prilikom razgovarali o nastavku dobre saradnje između države i crkve. Možda bi zanimljiva informacija bila i to šta se našlo na meniju, ali to već spada u ono tabloidno novinarstvo na koje više niko nije imun.

Zašto bi o takvom važnom pitanju predsednik Srbije razgovarao sa SPC-om, a ne, primera radi, sa Privrednom komorom, Advokatskom komorom, ili Olimpijskim komitetom Srbije. Zašto se daje toliki značaj SPC? Verovatno zbog toga što je Vučiću stalo da sa SPC bude na „nokat i meso“. Preveliki teret nosi na svojim nejakim, a verovatno i nedostojnim leđima. Pokušava na sve načine da omekša svakoga sa kime se susretne, a u stvari radi se samo o predstavi za narod. Iz te i sličnih predstava, Vučić biva sve osokoljeniji da prkosi celom svetu i većina mu u tome i pomaže.

Istine radi, situacija je malo šizofrena po tom pitanju. Postoje jasno definisane strane po pitanju rata u Ukrajini. Vučić odbija saradnju sa onima koji bi pozdravili iskorak u pravcu toga da Srbija ne bude jedina država u Evropi koja se nije pridružila nekom segmentu sankcionisanja Rusiji. A, oni sa kojima je sve ove godine sarađivao, kao da mu više nisu po volji. Nikako da preduzme konkretne korake i učini Srbiju normalnom zemljom. Ponekad deluje da su u pravu svi oni koji govore da mu ne treba pomagati i da ga valja pustiti da se sam raspetljava iz čvorova u koje je sve nas uveo. Jednostavno, nije ni zaslužio. Zato se okreće crkvi koju stalno drži uza sebe neprestanim davanjem narodnog novca. Od te SPC je dobio i najvredniji orden. Njemu se vladike klanjaju, samo ruku što mu još ne izljube, i podržavaju. Sada su ga i ohrabrile da bogatšima u Davosu saspe istinu u lice, kako to često voli da kaže.

Srbija se ne pomjera

A, i on, nikako da se jasno opredeli. Beži od odgovornosti, a ne želi da je podeli ni sa kim. Kada naleti na zid, onda krivi zid, a ne sebe koji je odredio da se tim putem kreće. Svi su mu drugi krivi, a biće i crkva kada dođe na red. A, SPC ide svojom utabanom stazom koja podrazumeva po neki i dobar korak napred, a onda napravi još veći unazad. Tako, primera radi, patrijarh SPC Porfirije citira Džonija Štulića, a onda ode na „poklonjenje“ kod Dragana Markovića Palme. Dijametralno različite filozofije u koju se svakodnevno uključuje i predsednik Srbije.

Ako je neko, ipak, imao korist od ovog sastanka, to je onda svakako Vučić. Svega nekoliko dana kasnije, u Davosu je eksplicitno rekao da Srbija neće da uvodi sankcije Rusiji. Verovatno je tako „sasuo istinu  lice“ i zbog stava crkve, ali i svestan činjenice da više od 80 odsto birača u Srbiji ima negativan stav po tom pitanju. Sa time se ne sme igrati, bez obzira što kritikuje vladike i mnoge od onih koji imaju izrazito proruski stav.

Ako ćemo, na kraju, iskreno, to je u stvari i stav Aleksandra Vučića. Nikada nije bio iskren u svojoj želji za napretkom ka EU, niti u pregovorima sa Prištinom. Sve kao hoće, a u stvari neće. To je protivno njegovoj prirodi. Sva ta prenemaganja i kritizerstvo je u stvari gluma, jer se Srbija ne pomera. Uostalom, ako bi jednog dana Srbija i uvela sankcije, svima bi bilo jasno da je to uradila nevoljno, poslednja i samo da bi sebe spasila nekog većeg zla. Zapad to razume i vidi, a što se crkve tiče, ona će i dalje imati privilegovan položaj i nastaviće sa svojim pogubnim uticajem po srpsko društvo.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.