Kako se Novi Sad mijenjao od ‘Akšama’ do Šešelja

Evropska prijestolnica kulture kroz razne manifestacije obilježava suživot, ali sa panoa se ceri Vojislav Šešelj, na fasadama je ispisano Z, slave se Ratko Mladić i Vladimir Putin.

Nije to obična fotografija, ona je pano monumentalnih razmjera, a uz nju zastave Luganska, Donjecka i slika Vladimira Putina, piše autor (Autonomija / Ustupljeno Al Jazeeri)

Na adresi Bulevar Mihajla Pupina 18b u Novom Sadu, na manje od 100 metara od ulaza u Skupštinu Vojvodine i pokrajinsku vladu, nalazi se sedište vanparlamentarne Srpske radikalne stranke. A na toj zgradi već odavno, svi su zaboravili otkada tačno, valjda od pre 15 godina, okačena je fotografija lidera radikala, osuđenog ratnog zločinca Vojislava Šešelja. Nije to obična fotografija, ona je, zapravo, pano monumentalnih razmera, kao i gabariti lika koji je prikazan na njoj.

Bulevar Mihajla Pupina prolazi kroz samo srce Novog Sada. Tu je i Banovina, zgrada vojvođanske vlade, delo poznatog arhitekte Dragiše Brašovana iz 1939. godine, obložena bračkim mermerom, nalik na veliki beli brod, kao ponos i jedan od glavnih simbola Novog Sada. Preko puta sedišta radikala, čim se pređe bulevar, smešten je i prelepi Dunavski park, a u blizini je i “štrafta”, omiljeni korzo Novosađana, još iz “onih”, dobrih starih vremena, kada se znalo reda i poretka.

Još malo pa je mogla ispasti ‘kama’

Sa radikalskih prozora, sem Šešelja koji visi, prolaznicima se od početka ruske agresije na Ukrajinu smeškaju i zastave takozvanih narodnih republika Lugansk i Donjeck. Plus, naravno, neizostavni Vladimir Putin, kojem se radikali, ali i ovdašnje pučanstvo, masovno dive i veleizdajnički kliču.

Ispod tih prozora je bašta šminkerske kafane koja se danas zove “Gondola”. Kada sam ja došao u Novi Sad, na studije, na tom mestu je bio restoran. Ime mu je bilo “Akšam” i, pogađate, u njemu su se služili bosanski specijaliteti. Potom je, u vremenu nacionalističke histerije, zaključeno da je reč “akšam”, je li, nekako previše “balijska” te je restoran dobio ime “Od A do Š”. Operacija je jednostavno izvedena, da se uštedi na materijalu, samo su eliminisana slova K, A i M (hm, kad poslažemo ovako slova, da se doda još jedno A – ispalo bi “kama”, omiljeni radikalski alat).

Tu, u neposrednom komšiluku obešenog Šešelja, to jest njegovog gigantskog postera, u januaru ove godine bila je postavljena centralna bina za spektakl proglašenja Novog Sada Evropskom prestonicom kulture, manifestacija pod nazivom “Zeniteum”. Zenit cinizma u kojem živimo bio je upravo taj prizor: Novi Sad – Evropska prestonica kulture, sa likom Šešelja koji se ceri u pozadini.

Radikali, iako vanparlamentarni, sede u zgradi u po centra grada i za ravno hiljadu kvadrata poslovnog prostora plaćaju beneficiranu cenu od nekih 500 evra mesečno. Komercijalna cena tog prostora bila bi barem deset puta veća. Na Šešeljevom posteru piše da “Srbija hoće Šešelja”, što je očigledna laž, jer radikali na nedavnim izborima nisu uspeli da preskoče čak ni sniženi cenzus od tri odsto.

Ni ‘demokrate’ se nisu ‘pretrgle’

Portal Voice izračunao je da je Srpska radikalna stranka od 207.225 birača koji su glasali u Novom Sadu dobila glasove svega 4.918 Novosađana, što čini manje od 2,4 procenta. Optimista bi pomislio da se Srbija kreće u dobrom smeru, kada se popularnost nekada pojedinačno najjače ekstremističke stranke toliko srozala. Ali, fora je, zapravo, u tome da je Šešelju 2.0 za novo doba ime – Aleksandar Vučić. Puno bi, brate mili, bilo da imamo dva Šešelja. Ili, isti đavo, dva Vučića.

Taj je prostor radikalima u amanet ostavio Igor Mirović, današnji pokrajinski premijer. On je u vreme kada su se radikali uselili u zgradu bio direktor Zavoda za izgradnju grada, gradskog javnog preduzeća koje je pre radikala bilo smešteno u toj zgradi. Mirović, poznat kao avangarda urbanističkog uništavanja Novog Sada, potom je, zajedno sa tadašnjom radikalskom gradonačelnicom-preletačicom Majom Gojković, pretrčao u “reformisane” radikale zvane “naprednjaci”.

Ali, svoje bivše nisu dirali. Uostalom, ni “demokratske” vlasti nisu se bile pretrgle da preispitaju otkud radikalima tolika zgrada u zakupu, a kamoli otkud Šešelj, umesto u pritvoru Haškog tribunala, gde je tada fizički bio, marketinški usred centra Novog Sada. Pravnici tvrde da se u krivičnom zakonu teško može pronaći član po kojem bi pano sa Šešeljevim likom bio kažnjiv. Ipak, dodaju da je, u najmanju ruku, reč o neprimerenom potezu i prizoru, koji bi u iole pristojnom društvu bio moralno potpuno nedopustiv. Eh, moral!

Šešelj, lider ultradesničarske Srpske radikalne stranke, osuđen je na deset godina zatvora zbog podsticanja progona, deportacije i prisilnog raseljavanja i premeštanja Hrvata u vojvođanskom selu Hrtkovci 1992. godine. Šešelj je za Đurđevdan, 6. maja pre 30 godina, rekao da “u Hrtkovcima nema mesta Hrvatima”. Rekao je i sledeće: “Izvešćemo ih na granicu srpske zemlje. Odatle peške neka produže, ako sami ne odu.”

‘Ispade da je samo Šešelj kriv’

Vojvođanskim Hrvatima je direktno poručio da “nemaju gde da se vrate”, a lokalnim Srbima je rekao da je ubeđen da će se oni “vrlo brzo otarasiti preostalih Hrvata” u svom selu i okolini. U njegovom prisustvu javno su čitani popisi sa imenima “nepodobnih” meštana, uglavnom Hrvata. Prema podacima civilnog sektora, iz Vojvodine je, dok je u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini trajao rat, proterano oko 30.000 pripadnika nesrpskog stanovništva. U Vojvodini tada nije bilo ni dana rata.

Nedaleko od sedišta radikala, u produžetku Bulevara Mihajla Pupina, nalazi se i Varadinski most, koji spaja Novi Sad i Petrovaradin, Bačku i Srem. I u Petrovaradinu je bilo organizovanog zastrašivanja i proterivanja Hrvata. O tome mi je svojevremeno svedočio hroničar proterivanja Hrvata iz Vojvodine, katolički svećenik Marko Kljajić, koji je devedesetih godina 20. veka bio župnik upravo u Petrovaradinu. “Svi su mi prozori bili porazbijani, a do Dejtonskog sporazuma nisam imao prozore na kući u Petrovaradinu. Psovali su mi stalno ‘mater ustašku’. Devedesetih godina živeli smo stvarnost koju smo preteško proživljavali”, ispričao je Kljajić.

Kada se Šešelj 2014. godine vratio sa robije u Srbiju, mnogim vojvođanskim Hrvatima san nije hteo na oči. No, brzo su shvatili da to jeste grozna činjenica, ali ne i najgora: “Meni je mnogo veći problem što ispada da je samo Šešelj kriv, a veliki broj ljudi pod senkom anonimnosti nastavljaju i dalje normalno da žive i da budu i dalje ‘komšije’ i ‘dobri susedi’. Sa Šešeljem barem znamo na čemu smo, a ono što se ignoriše je krivica drugih. Uključujući i osobe koje su na samom političkom vrhu Srbije, a koji se nikada nisu pokajali za ludilo u kojem su vrlo aktivno učestvovali. Meni je mnogo veći problem što takvi ljudi vode ovu državu, a ne to što se Šešelj vraća. On je barem ostao dosledan sopstvenoj monstruoznosti”, ispričao mi je tada Mato Groznica, Hrvat iz sremskog sela Golubinci.

Ovo nije groteska – ovo je Srbija

“U tom poslu progona Hrvata posebno se zdušno [Slobodanu] Miloševiću stavio na uslugu Šešelj sa svojim radikalima. Miloševiću je bio potreban za njegove prljave rabote. Šešelja, međutim, ne bih stavio na prvo mesto, niti bih ga optužio kao glavnog krivca. On je bio samo palica ili instrument u političkoj ruci glavnog šefa i njegove policije, sudstva, medija, a naročito televizije”, ispričao je Marko Kljajić.

Ništa drugo od produžene ruke režima Šešelj nije ni danas: zvezda opskurnih režimskih televizija sa nacionalističkom frekvencijom i tabloid(iot)a, koja je u Novom Sadu i Vojvodini u kontinuitetu ostavljala svoj krvavi trag – od “Jogurt revolucije” do dana današnjeg. Uvek po zadatku i uvek na kratkom lancu.

I? Nema “i”. Novi Sad je Evropska prestonica kulture, a kroz razne manifestacije obeležavaju se “suživot”, “multietničnost”, “multikulturalnost”, “multijezičnost”, “multikonfesionalnost”, “multizavičajnost”… Dok se sa panoa ceri Šešelj, a na fasadama se škraba “Z” i slave Ratko Mladić i Putin. Karikaturalno-fantastična i iskrivljena slika stvarnosti, koja ne izaziva komična, već zastrašujuća osećanja. Kao i svaka groteska. Italijanska reč koja u doslovnom prevodu, od grotta, znači – pećina. Samo, ovo nije groteska – ovo je Srbija.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera