O genocidu, agresiji i pejzažnoj historiji: Zna li Srbija za Kravicu?

Način na koji se od 2016. vodi postupak optuženima za najstrašniji zločin za koji se sudi pred srbijanskim pravosuđem postaje još jedan dokaz ratnog kontinuiteta i novog ispisivanja falsifikovane historije.

Da li su optuženi znali za genocidnu namjeru vrha Republike Srpske ili su i sami imali genocidnu namjeru, pita autor (EPA)

Prošlu nedelju obeležila je, između ostalog, još jedna potvrda dokazanog bratstva po prikrivanju zločina, vređanju i ponižavanju žrtava srebreničkog genocida, zajedničkog posla bosanskih Srba i odmetničkog servisa, odnosno logističkog centra – države Srbije. U Republici Srpskoj se, povodom namere da se ušminkaju zgrade Poljoprivrednog dobra Kravica, na putu Bratunac – Konjević Polje, stratišta na kojem su pripadnici MUP-a i Vojske Republike Srpske ubili 1.313 žrtava, nakon dugog izbegavanja medija, oglasio načelnik opštine Bratunac Srđan Rankić, a u Beogradu je proces protiv sedmorice optuženih za taj zločin još jednim odlaganjem ročišta ušao u novi fazu obesmišljavanja.

Rankić je, kao preko volje, udostojio javnost svoje reakcije na proteste udruženja žrtava, posežući za tako primenjivom neljudskošću i “jeftinom nacionalističkom demagogijom”.

“Želim istaći da se osposobljavanje ovih objekata vrši isključivo radi pokretanja proizvodnih pogona, s ciljem osnaživanja lokalne zajednice otvaranjem novih radnih mjesta, smanjenjem nezaposlenosti i poboljšanja životnog standarda građana opštine Bratunac. Ko danas, u vrijeme velike ekonomske krize, ne razumije da su ljudima na našim prostorima potrebne fabrike, a ne jeftina nacionalistička demagogija i muzeji, takav sigurno ne misli dobro nikome, a još manje poštuje žrtve rata”, otpisao je Rankić.

Da, teško je ostati pristojan. Prećutati da je reč o prizemnoj nacionalističkoj demagogiji. Ili o bahatosti moćnika.

Verbalno iživljavanje Vojislava Šešelja

U Beogradu, pak, još jedno odlaganje kojim se do 12. jula, kada će već neko od advokata biti na odmoru, proces zaustavlja kao nebrojeno puta dosad. Pred Većem za ratne zločine Višeg suda u Beogradu sudi se pripadnicima Centra za obuku Specijalne brigade MUP-a Republike Srpske Jahorina, optuženima za zločin u Kravici. Kako je navedeno u optužnici, Nedeljko Milidragović – Neđo Kasapin, komandir voda, naredio je okrivljenima Milivoju Batinici, Aleksandru Dačeviću, Bori Miletiću, Jovanu Petroviću, Dragomiru Paroviću, Aleksi Golijaninu i Vidosavu Vasiću, pripadnicima prve čete Centra Jahorina, da streljaju zarobljenike i civile koji su bili zatvoreni u hangaru zemljoradničke zadruge.

Proces su pratili članovi porodica ubijenih koji su bili izloženi verbalnom iživljavanju Vojislava Šešelja i prinuđeni da slušaju glasnu podršku optuženima. Srbijanske elektronske medije i gotovo sve printane, najviše je, naravno, zanimalo šta će izustiti Šešelj.

Odbrana je koristila svaku procesnu mogućnost za odlaganje pretresa (ima zakonsko pravo), a rukopis režima mogao je da se prepozna u brojnim, naizgled uobičajenim detaljima. Tužilaštvo nije reagovalo na očitu opstrukciju i nije tražilo ubrzavanje postupka, a sudije iz Veća za ratne zločine planirale su svoje vreme i u skladu sa postupcima za organizovani kriminal koje takođe vode. Punih 17 meseci Srbija nije imala tužioca za ratne zločine, a Apelacioni sud u dva navrata nije fizički vratio spise predmeta Veću koje bez tih papira nije moglo da vodi postupak.

Krivotvorena historija državne nevinosti

Proces je, dakle, opstruiran. Moguća, naravno nedokaziva, namera državnog vrha i potkupljenog i ucenjenog pravosuđa je da otklone svaku povezanost države sa ratnim zločinima u Bosni i Hercegovini, pogotovu počinjenim u vreme realizacije genocida u istočnoj Bosni. Način na koji se od 2016. vodi postupak optuženima za najstrašniji zločin za koji se sudi pred srbijanskim pravosuđem postaje još jedan dokaz ratnog kontinuiteta i novog ispisivanja falsifikovane istorije.

Da nije takvih ciljeva, optuženima bi se brzo presudilo i slučaj bi pao u zaborav; otišli bi na izdržavanje kazne i dobili bi V.I.P. tretman od zatvorskih uprava, neskriveno poštovanje robijaša, slobodne vikende, godišnji odmor i umanjenje kazne zbog dobrog vladanja.

Da li su optuženi znali za genocidnu nameru vrha Republike Srpske ili su i sami imali genocidnu nameru? Teško je dokazati nameru, tim pre što su neki od optuženih bili dezerteri koji su pobegli u Srbiju. Da bi, nakon svojevrsnog lova na ljude po gradovima i izbegličkim kampovima, bili, u suprotnosti sa međunarodnim pravom, izručeni jedinicama Ratka Mladića, naslonjenim na srbijanski državni budžet.

Krivica svakako treba da bude stepenovana. “Ratni zločin” je inkriminacija dovoljna da se pravično kazne, ukoliko se dokaže njihovo pucanje u vezane, nenaoružane žrtve, ali ako se nastavi dosadašnja opstrukcija – ishod procesa je neizvestan. A do ishoda se optuženi brane sa slobode i upravljaju svojim biznisom.

Nevini patriotizam i bol

Na drugoj strani Drine tender je okončan, srećni dobitnici počeli su da rade na ulickavanju starog kapaciteta, radove finansira Vlada Republike Srpske, za razliku od posla iz optužnice koji je finansirala Srbija. Saniraće se zadružne hale, štale, rupa od metaka neće biti i to je nešto. Zapravo, u korist višestruko dokazane sveopšte nevinosti Srba sasvim dovoljno. Neće se postaviti spomen-obeležje budući da je Vlada Republike Srpske to dosad onemogućavala, pa ne treba očekivati da su pejzažni arhitekti lokacije nevinosti, suvereni dekorateri stratišta, tako nešto uneli u svoje nacrte (jedini ukras dosad su bile slike Vladimira Putina koje su izlepljene na zidove hangara dve nedelje uoči agresije Rusije na Ukrajinu, kada je ruski ambasador posetio Bratunac). Kakav nevini patriotizam.

Ponovo protestuju majke ubijenih. Kada Hotić iz Udruženja Majke enklava Žepe i Srebrenice kaže da su joj u Kravici ubijeni brat i brojni prijatelji.

“Moj brat je ovdje ubijen i masa ljudi. Identifikovano je 1.313, raskomadani su, razvezeni po raznim grobnicama i ukopano malo kostiju. Brišu tragove, ali ostat će snimci, prošli su svijetom, nema gumice koja će istinu izbrisati niti ima oružja koje će nas sve pobiti, biće nas”, kaže Kada Hotić (Oslobođenje, 6. maj).

Žrtva streljanja je i sin Munire Subašić čije su kosti pronađene na dve lokacije. “To je bila budućnost, tamo je ubijena. Gladni i žedni, nisu samo ubijeni. Nije samo izvršen genocid 1995, izvršen je i na kostima ako sam ja od mog sina koji je bio visok 195 centimetara našla samo dvije kosti. Ja to sad opet preživljavam, to je treći genocid”.

Brendirana smrt

Nije bio genocid, a ni agresija, smatra srbijansko tužilaštvo koje je u optužnici proglasilo agresiju Srbije na Bosnu i Hercegovinu “unutrašnjim nemeđunarodnim sukobom” koji je trajao od 1992. do 1995. godine “između Vojske Republike Srpske i Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srpske, s jedne, i Armije Bosne i Hercegovine (dalje Armije BiH) i Ministarstva unutrašnjih poslova BiH s druge strane”. Tako je presudilo Tužilaštvo (autor je pomoćnik tužioca Mioljub Vitorović). A agresija je, po definiciji Generalne skupštine UN-a, “invazija, napad ili okupacija, bez obzira na trajanje, bombardovanje, blokada, napad na oružane snage druge države, nedozvoljena upotreba vojnih snaga stacioniranih u stranoj zemlji, dopuštanje da druga država koristi teritoriju za agresiju i upućivanje naoružanih bandi i sličnih grupa, u cilju izazivanja agresije, ili učešća u njoj” (Leksikon ratnih zločina, priredili Roj Gutman i Dejvid Rif, Samizdat B92, Beograd, 2003). Zapravo sve što je Srbija činila u Bosni i Hercegovini.

U optužnici, razumljivo, nije bilo mesta za srbijanske državne bande, oficire JNA iz Srbije na privremenom radu u zavičaju, neustrašivu 63. padobransku brigadu, isprašenu u pokušaju da se dokaže u Sarajevu, za policajce, realizatore prisilne mobilizacije, banditski generalski kor lociran u Beogradu, granate i metke otpremljene zločincima. Za teško oruđe i tenkove ostavljene strani u sukobu.

A Bosna i Hercegovina je od 6. aprila 1992. godine priznata kao samostalna i nezavisna država u svojim postojećim granicama. To je priznanje dobila od Evropske zajednice (kasnije Evropska unija), a 7. aprila priznale su je i SAD.

Da li se u Srbiji zna za Kravicu? Naravno, ali prva asocijacija nije realizacija masovnog zločina kao svojevrsni brend. Godinama titulu udruženje građana Moja Srbija u kategoriji “Mleko i mlečni proizvodi” prvo mesto za brend osvaja marketinška kampanja pod sintagmom “Moja kravica”, prepoznatljiva po crtežu krave na pakovanjima mleka i mlečnih proizvoda.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera