Srbija u Evropskoj uniji kao spas za cijeli Balkan

Bez obzira na mnogobrojne probleme sa kojima je Srbija suočena, jedan se izdiže iznad svih i poput meridijana deli srpsku političku scenu na dva dela. Radi se o uvođenju sankcija Rusiji. Jedni su za, a drugi protiv. Postoje oni treći koji za sada ćute.

Nije zgoreg ponoviti da je Srbija jedina zemlja u Evropi koja nije osudila agresiju Rusije na Ukrajinu niti istoj uvela sankcije. U ovim danima, dešava se upravo ono što je i najavljivano. Gotovo svakodnevno smo svedoci zahteva, napomena, predloga, sugestija i nazovimo to kako god hoćemo, da se i Srbija pridruži celoj Evropi u jedinstvenoj politici prema Moskvi.

Dža ili bu!

Od završetka izbora 3. aprila predsednik Srbije Aleksandar Vučić je imao, upravo tim, ali i nekim drugim povodima, sastanke sa američkim ambasadorom u Srbiji, grupom američkih senatora i na kraju sa pomoćnicom američkog državnog sekretara Karen Donfried. Koliko god je Vučić pokušao sa saopštenjima da ublaži retoriku sa tih sastanaka, poruka je bila jasna – dža ili bu!

Vučić koji je znao da prekida redovan program svih televizija da bi se prenosila konferencija za štampu sa nekim investitorima ili ko zna kojim sve diplomatama, ovoga puta ne samo da se nije pojavio i objasnio javnosti o čemu se radi, već to nije učinila ni Donfried koja je dan ranije u Prištini novinarima poručila da Srbija mora da uvede sankcije Rusiji i da dijalog između Prištine i Beograda mora da rezultira međusobnim priznavanjem.

Vučić je u dva navrata glasao protiv Rusije u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija i priznao da je to učinio pod pritiskom. U razgovoru za Financial Times, on je rekao da Srbija neće da uvodi sankcije i da ima zaštitu od Rusije. Nije objasnio kakvu to zaštitu Srbija uživa. Od tada se nije oglasio u javnosti. Ćuti, čeka i pokušava da nas sve još jednom prevesla.

Mnogi dele mišljenje da je tome došao kraj. On će morati da se opredeli, jer međunarodna zajednica očigledno više ne želi soliranje na svom kontinentu. Sve su jasnije poruke koje stižu iz Brisela, Pariza, Berlina i Vašingtona. Srbija će morati da se izjasni da li je za članstvo u EU ili će nastaviti da sedi na više stolica. Ove stolice u stvari predstavljaju Moskvu i Peking. Došao je trenutak kada Srbija mora da odluči, a to je pre svega u njenom interesu. Nalazi se u Evropi, od nje joj najviše zavisi ekonomija i nema racionalnog razloga da se odrekne svog kontinenta.

Sve su jasnije i ponude Beogradu. U slučaju da se pridruži politici sankcija Rusiji, Srbija bi trebalo da dobije užurbano pristupanje EU, ali i još više stranih investicija. Zvanični Brisel bi takvu vrstu ponude morao da stavi na sto i to ne samo Srbiji nego celom regionu. Evropa mora da bude jedinstvena i konkretna. Uticaj Rusije i Kine mora da se maksimalno minimalizuje u ovom delu Evrope. Sve dok je on dominantan, region je nestabilno tlo koje svakoga časa može da eksplodira upravo zbog uticaja Moskve i Pekinga, odnosno, njihovih interesa. Dosta je bilo praznih priča. Nisu samo građani Srbije krivi za pad poverenja u EU, već je tome doprineo i Brisel. Da je to htela, EU je odavno mogla da postavi stvari na svoje mesto, ali to zanemarivanje je uostalom, delom, odgovorno i za dešavanja u Ukrajini.

Rusija daleko, Kina još dalje

S druge strane, ako bi Srbija nastavila da glumi neutralnost držeći stranu Rusiji u ime neke „nebeske pravde“, to bi potpuno razorilo državu. Verovatno bi i sama došla pod teret sankcija, ukinule bi se sve moguće investicije planirane u budućnosti, a ostala bi i bez pristupnih fondova. Sa Rusijom ima povoljan energetski ugovor, naročito kada je reč o uvozu gasa, ali taj gas stiže preko država članica EU. Rusija je daleko za svaku vrstu pomoći i saradnje, Kina još dalje. Samo bi nepotrebno patila zbog toga što se kao kune u pravoslavnu braću Ruse koji su uvek pomagali Srbima. To na žalost, nije tačno, ni istorijski, ni trenutno.

Rusija, poput svih drugih velikih sila ima svoje interese. S tim u vezi će i svaku politiku podržavati do granica svojih interesa. Putin je, eto, Kosovo stavio u kontekst Luganjska i Donbasa, a srpski tabloidi su to iskoristili za napad na Putina, sličan nekadašnjim napadima na Dragana Đilasa. Nema tabloida koji se pre neki dan nije ostrvio na Putina. Što bi rekle Lale: “Kanda se nešto priprema”.

Jedan od problema je i taj što Srbija vidi da neke zemlje nisu baš skroz uvele sankcije i čuvaju svoj mir. Uvoze gas iz Rusije, sarađuju sa Gazprom bankom itd. Dosadašnje sankcije su više pogodile one koji su ih uveli nego Rusiju, a mir u Ukrajini još nije na vidiku. Naravno da bi Srbija morala da bude deo moderne civilizacije, a nebeska pravda, jednostavno, ne postoji.

Za region bi spas bio da se Srbija okrene jedinstvenoj evropskoj politici i da konačno svi zajedno, ujedinjeni u želji da pristupimo Uniji učinimo taj konačni korak ka Briselu. EU će morati da odgovori adekvatno i ispravi grešku. Sada je važnije primiti zemlje kandidate, sve i odjednom, u EU nego što je to bilo potreba kada su radili sa Rumunijom, Bugarskom i baltičkim zemljama. Ukrajina, Moldavija, Srbija, Crna Gora, Severna Makedonija moraju što pre da postanu deo moderne evropske porodice.

Kada je reč o Kosovu, to mora da se reši na relaciji Beograd – Vašington – Brisel – Priština. Možda je i to upravo pravi razlog zašto Vučić izbegava uvođenje sankcija Rusiji. U slučaju da to uradi, plaši se da bi sledeći korak bio priznavanje Kosova, a to je ipak mnogo i za njega, bez obzira na ogromnu želju za opstankom na vlasti.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.