Kako je dijalog Srbije i Kosova ’ubijen’ izgovorima

Dijalog Srbije i Kosova izgubio se po mračnim hodnicima briselske diplomatije. Da nije bilo nedavne inicijative novog nemačkog kancelara i susreta predsednika Srbije i premijera Kosova potpuno bi se izgubili. Sastanci tehničke prirode nikako da urode nekim očiglednim rezultatom. Svima su puna usta priče o tome kako nema napretka u normalizaciji odnosa između Kosova i Srbije, a dijaloga, prosto rečeno, više i nema.

Ovaj deo Evrope je stalno rastrzan nekim izborima, koji se uzimaju kao izgovor za prolongiranje razgovora. Taman se završe jedni izbori, kada eto drugih, i tako u krug. A, onda, dok se formiraju organi vlasti, pa usaglase termini… To tako traje već godinama i nema naznaka da će se uskoro nešto konkretnije desiti. U prethodnom periodu, pored stalnih izbora, izgovor je bio najpre korona virus, a zatim rat u Ukrajini. Da nema prisustva Sjedinjenih Američkih Država u regionu, verovatno bi se na ovaj problem i zaboravilo.

Vučić ništa ne dobija, a mogao bi mnogo izgubiti

Sada je, očigledno, Nemačka preuzela inicijativu da se stvari pokrenu sa mrtve tačke. U tome će je svakako pratiti Washington, ali sigurno i Brisel. Jednostavno, dalje se ovako ne može, a svima postaje jasno da je deset godina zamajavanja bilo dosta. Predsednik Aleksandar Vučić, alfa i omega svege što se tiče Srbije, više puta je ponovio da su ti razgovori najvažniji i da nema napretka celog regiona dok se problemi ne reše. Utisak je, međutim, da se konačno rešenje svake godine sve više udaljava od mogućnosti da bude pronađeno. U trenutku kada besni rat na teritoriji Evrope, teško je verovati da međunarodna zajednica ima kapaciteta da odlučnije krene u stavljanje tačke na višedecenijske probleme, koji su samo zamaskirani jednostranim proglašavanjem nezavisnosti Kosova.

Tačno je da bez rešenja Srbiji i Kosovu nema napretka ka Evropskoj uniji. Toga je ponajviše svestan Vučić, koji vešto manipuliše sa istraživanjima javnog mnjenja u svojoj državi. Prema rezultatima tih istraživanja, vera građana Srbije u Evroipsku uniju je na istorijskom minimumu. Vučiću, sigurno, sada ne odgovara da se zahukta taj pregovarački proces, jer njime ništa ne dobija, a gubi mnogo. Srbija neće moći da postane članica EU-a bez rešenog statusa za Kosovo, čak i da preko noći uvede sankcije Rusiji zbog agresije na Ukrajinu. Takve poruke su, između ostalog, u Beogradu sve glasnije od raznih glasnika koji dolaze kod Vučića.

U tome treba tražiti razlog zašto ni oko najobičnijih saobraćajnih tablica dve strane ne mogu da se dogovore. Čim bi se dogovorile, neka ozbiljnija tema bi se našla za pregovaračkim stolom. Uostalom, sasvim je jasno kuda vode ti pregovori. Ogromna većina država je priznala nezavisnost Kosova. One koje nisu imaju pritisak da to učine, a sa druge strane, i same se suočavaju sa nekim vidom separatizma. Rusija, jedan od retkih srpskih saveznika, sada je omraženi neprijatelj celog sveta i njena politika prema Kosovu Beogradu nije od ikakve pomoći.

Čučni, prekrij tablicu i pokaži da je Kosovo dio Srbije

Kada se sve ovo ima u vidu, Vučić – možda i svesno – celu ovu priču stavlja pod tepih, nadajući se nekim boljim vremenima za pregovore. Cela njegova spoljna politika se rukovodi tim načelom. Sve nešto čeka i nada se boljim danima. Za to vreme najveći gubitnici su i dalje građani. Tako je uvek i bilo na našim teritorijama. Vučiću izgleda ne smeta to što svaki stanovnik Srbije koji želi svojim vozilom da uđe na teritoriju Kosova mora da klekne, ili čučne, na granici i prelepi obeležja Srbije na saobraćajnoj tablici. Time valjda dokazuje svima da je Kosovo i dalje deo Srbije.

Kosovo, kako je to svojevremeno izjavio premijer Albin Kurti, nema razloga da žuri. On je lepo rekao u svom programu da pregovori sa Vladom Srbije nisu njegov prioritet. Tako se i ponaša. Kada treba, pošalje svoju delegaciju u Brisel, pridržava se onoga što priča, potpuno nezainteresovan za rezultate. Kada god to može, odglumiće da je samostalni političar, koji donosi odluke ne razmišljajući o tome šta one mogu da proizvedu.

Brisel, kao treća strana, i dalje pokazuje nemoć. Dok, sa jedne strane, insistira na tom dijalogu, sa druge strane ne čini ništa da bi te pregovore uozbiljio. Napretka nema, dogovora nema, kao što nema ni odgovornosti. Pitanje je kako će EU odgovoriti izazovima koje proizvodi rat u Ukrajini kada godinama ne može da razreši kosovski Gordijev čvor. Kao da evropskoj diplomatiji nedostaje autoriteta i odlučnosti, a možda i volje i sposobnosti.

Lekcije od ranije nismo naučili, a budućnost nas plaši

Kosovski problem je samo jedan od mnogih u regionu. Ni ti problemi ne mogu da se pohvale skorom rešavanju. Odlučnost sa kojom američka diplomatija njima pristupa nije dovoljna da bi se polako, ali sigurno stavljala tačka na njih. Mnogi se, upravo zbog toga i sa pravom, pitaju da li je moguće da ti problemi eskaliraju zbog rata u Ukrajini, koji je, takođe, daleko od kraja. O tome treba svi da razmišljaju i da daju svoj maksimalni doprinos da ostanemo pribrani.

Građani su ti koji plaćaju najveću cenu. U vremenima u kojima razmišljamo da li ćemo imati energente da se grejemo, hrane da preživimo i pameti da ne srljamo u nove sukobe, treba biti normalan. Lekcije iz istorije nismo naučili, ali nas budućnost pomalo plaši i zbog nje bi trebalo da se svi zajedno zapitamo – kuda sve ovo vodi? Na političarima je da budu pametni i da povuku racionalne poteze. Jedan od njih bi svakako bio nastavak pregovora između Kosova i Srbije. To bi moglo, na koncu, da predstavlja i put kojim bi svi problemi u Evropi mogli da se rešavaju.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.