Putinova Rusija, idealan model za Srbiju

Nakon ruske invazije na Ukrajinu i silnih ratnih razaranja, maske su napokon pale, pa smo saznali o kakvom društvu sanjaju dežurni srpski rodoljubi.

Tabloidi i televizije s nacionalnom frekvencijom otvoreno navijaju za ruske agresore i za što temeljnije razaranje Ukrajine, piše autor Foto: Screenshot/Al Jazeera

Ruska agresija na Ukrajinu potpuno je ogolila ovdašnje samozvane patriote i tobožnje rooljube, sve one koji se godinama i decenijama zaklinju u Srbiju i srpstvo, od čega su vremenom napravili i unosan posao.

Šta vlastodršci misle o ratu jasno se vidi iz činjenice da odbijaju da uvedu sankcije Rusiji, ali je još vidljivije iz uređivačke politike lojalnih medija.

Tabloidi i televizije sa nacionalnom frekvencijom otvoreno navijaju za ruske agresore i za što temeljnije razaranje Ukrajine, a Vladimiru Putinu se dive kao najvećem državniku svih vremena i šire.

I neki opozicioni lideri krenuli su Putinovim putem, pa je tako Boško Obradović iz Dveri objavio predizborni bilbord na kojem se šepure on i Putin, uz prigodnu poruku “Srbi i Rusi – braća zauvek”.

Da ne bude zabune, pod Rusima Obradović ne podrazumeva žitelje Rusije koji se bune protiv Putinog diktatorskog režima, a pogotovo ne one koji ovih dana pune ruske zatvore jer su se usudili da se usprotive ratu.

Mlađan Đorđević iz pokreta „Oslobođenje“ redovno se pojavljuje na mitinzima podrške ruskoj agresiji, a predsednik Narodne stranke Vuk Jeremić upozorava da bi Vučić nakon izbora mogao da uvede sankcije Rusiji, a usput se zalaže da Srbija zadrži neutralnost, u trenutku kad se svet ponovo podelio na dve nepomirljive polovine.

Intelektualna elita koja se u radno i slobodno vreme bavi srbovanjem, odbranom Kosova, negiranjem genocida i sličnim rodoljubnim delatnostima – listom je na strani Putinove Rusije i zdušno navija za vojne snage koje uništavaju čitave gradove.

Zabrana slobode govora, mišljenja i okupljanja

Godinama naši vrli nacional-intelektualci ropću zbog prevelikog uticaja zlog Zapada na srpsko društvo, kukaju što patriotizam i nacionalizam nisu potpuno proželi svaku poru našeg narodnog bića, zapomažu nad trenutnim stanjem stvari i sanjaju neku drugačiju državu.

Kako bi ta država konkretno izgledala nije bilo baš najjasnije, ali sad je i to postalo belodano.

Nakon ruske invazije i silnih ratnih razaranja maske su napokon pale, pa smo saznali o kakvom društvu sanjaju dežurni srpski rodoljubi.

Njihova idealna Srbija izgleda potpuno isto kao Putinova Rusija, to je ono što svom voljenom narodu priželjkuju oni koji se busaju da ga vole najviše na svetu.

Ta Putinova Rusija je zemlja u kojoj je praktično zabranjena sloboda govora, mišljenja, izražavanja i okupljanja.

Jedino što novinari i građani smeju da govore i pišu o ratu u Ukrajini je zvanična verzija koju saopštava vlast, a koja sa stvarnošću nema baš previše veze.

Na primer, zabranjeno je za rat u Ukrajini napisati da je – rat u Ukrajini, jer Kremlj tvrdi da se radi o specijalnoj vojnoj operaciji. Kremaljski režim je za prekršaj ove zabrane predvideo kaznu do 15 godina zatvora.

Nije zabranjeno samo pominjanje reči rat, već i antiratne demonstracije. Policija je do sada uhapsila preko 15.000 demonstranata, a privođenja i kažnjavanja se vrše iz raznih razloga.

Neko je napisao na transparentu „Ne ratu“, što je zabranjeno; neko je napisao samo zvezdice umesto slova koje sačinjavaju ove dve zabranjene reči; policija je hapsila i demonstrante zbog transparenta na kojem ne piše ništa, dakle zbog nošenja belog papira; uhapšena je i devojka koja je nosila parolu „Šesta Božja zapovest: Ne ubij!“

Uhapšena je i aktivistkinja Ana Krečetova jer je nosila trasnparent sa natpisom „Fašizam neće proći“, što su nadležni organi ocenili kao „diskreditovanje ruske vojske“ i odrezali joj novčanu kaznu.

Bjekstvo iz raja Vladimira Putina

Kremaljski režim pogasio je većinu nezavisnih medija, a oni koji su nastavili rad podvrgnuti su strogoj cenzuri kao u stara, dobra staljinistička vremena.

Prethodno su mnogi novinari i mediji zvanično proglašeni stranim agentima. Taj status nije teško dobiti.

Na primer, ako se raspituješ za stanje vladavine prava u vojsci ili pišeš o moralno-psihološkoj atmosferi u kasarnama – to znači da si strani agent.

To piše u zvaničnom dokumentu FSB-a (devojačko: NKVD-KGB). Rusija je zemlja u kojoj je ubijeno na desetine novinara, najpoznatija među njima je Ana Politkovska.

Ona je, na primer, pisala o raznim aspektima stvarnosti svoje zemlje koju nam ovdašnji putinofili nude kao ideal.

U njenim tekstovima mogu se pronaći podaci o sveopštoj korupciji koja prožima čitavo rusko društvo, o tome da nezavisnosti sudstva nema, već da se sudi u korist moćnih i bogatih.

“Šta biste mislili o vojsci u kojoj je tokom samo jedne godine, 2003, ceo jedan bataljon od preko 500 ljudi ubijen, i to ne u ratu nego batinanjem? U kojoj oficiri kradu sve, od novčanica od deset rubalja koje regrutima šalju roditelji pa do čitavih kolona tenkova?”, pisala je Politkovska.

Pomenuti vojnici nastradali su od “djedovščine”, to je stari običaj zlostavljanja i premlaćivanja u ruskoj armiji u kojoj regrutima oficiri i stariji vojnici mogu da rade šta hoće.

Takođe, postoji običaj iznajmljivanja regruta kao robovske radne snage lokalnim bogatašima.

Ponekad se događa da vojnici poginu na takvom “specijalnom zadatku”, Politkovska je pisala o trojici regruta koji su gradili kuću u okrugu Istra za izvesnog g. Karabutova, pa su ostali zatrpani u rovu koji su kopali oko imanja.

I nikom ništa, na sudu za njih nije bilo pravde, jer je potpukovnik Aleksandar Boronjenkov koji ih je poslao na rad čovek sa dobrim vezama.

Normalna pojava u društvu koje ne poštuje vrednost ljudskog života.

Ubijanje političkih protivnika je uobičajeno, tako je nastradao Boris Njemcov. Hapšenje i osuđivanje za izmišljene delikte je takođe redovna praksa, evo Aleksej Navaljni je ponovo osuđen, ovog puta na devet godina robije, što ni za koga ne predstavlja iznenađenje.

U zatvoru se nalazi preko 400 opozicionara, a nekoliko hiljada je u emigraciji. Od početka ruske invazije broj onih koji napuštaju Putinov raj rapidno se povećao, procenjuje se da je za mesec dana emigriralo preko 200.000 Rusa.

Odlaze čak i ljudi koji su u Rusiji imali udoban život, poput glumice Poline Tepljakove koja je bila zaposlena u legendarnom peterburškom Nacionalnom pozorištu Aleksandrinski, ali jednostavno više nije mogla da podnese zabranu slobode mišljenja i nije se više osećala bezbedno u zemlji u kojoj je rođena.

„Radije biram da budem siromašna i slobodna, nego da živim u izobilju u ovome što se sad formira u Rusiji“, rekla je Tepljakova za „Novuyu gazetu“.

Staljinističke čistke

Nedavno je Vladimir Putin održao govor u kojem je najavio obračun sa nacionalnim izdajnicima i samopročišćenje ruskog društva, rekavši: „Rusi će ispljunuti izdajnike poput muve koja im je slučajno uletela u usta.” A ko su izdajnici?

Pa svi oni koji žive u Rusiji, ali su mentalno na Zapadu, dakle svi oni koji ne vide svrhu života u robovanju i pokoravanju Putinu, njegovim oligarsima, opričnicima i ostalim otimačima od naroda.

Hazjajinov govor očigledno je ostavio snažan utisak na razne slojeve ruskog društva, pa je krenula opštenarodna akcija odstranjivanja nepoćudnih elemenata.

Što bi se u Džugašvilijevo doba reklo – čistka. I pre zvanične najave povratka staljinizma bilo je svesnih elemenata koji su iz svojih sredina odstranjivali sumnjivce.

Tako je odmah po početku invazije počelo izbacivanje studenata sa fakulteta zbog protivljenja ratu.

Koga policija privede zbog učešća na antiratnim demonstracijama ili prosto na svom Instagram profilu napiše „Meni ne treba rat“, biva odmah izbačen sa fakulteta.

Posle Putinovog govora obnovili su se stari dobri običaji cinkarenja i pisanja dostava. Tako je partija Pravedna Rusija – Za istinu pokrenula sajt na kome treba prijavljivati potencijalne štetočine u organima vlasti.

Žitelji Kalinjingrada dobili su SMS u kojima vlast njihove regije traži od njih da prijave provokatore i pošalju njihove lične podatke.

A ima i čistih narodnih inicijativa koje dolaze iz baze. Grupa stanovnika Republike Adigeje na Kavkazu objavila je poziv građanima da prijavljuju sumnjivce i provokatore, a oni će se sami za njih pobrinuti ili će podatke preneti nadležnim organima.

Adigejci doušnicima garantuju anonimnost, kao što je vazda bio red i običaj. Ispod poziva sledi spisak „pete kolone“, sa fotografijama narodnih neprijatelja, skrinšotovima njihovih stranica na društvenim mrežama, adresama i brojevima telefona.

O tome su pisali mnogi ruski novinari, između ostalih i Igor Jakovenko u tekstu „Vreme doušnika“ na portalu Kasparov.ru.

Povratak totalitarizma

Tako ovih dana izgleda idealna država ovdašnjih putinofila, to je ono što žele za svoje komšije.

I to je samo jedan aspekt tužne ruske realnosti, da ne pominjem siromaštvo, obespravljenost najvećeg dela stanovništva, izolaciju od ostatka sveta, neslobodne i pokradene izbore, pljačku državnih resursa, bezočnu propagandu, atmosferu straha i nasilja, nepriznavanje elementarnih ljudskih prava.

Možda je ključni problem ruskog društva u onome što je primetio veliki ruski pisac, nobelovac Josif Brodski u Veneciji 1993. godine: “Reč je o tome da je osnovna tragedija ruskog političkog i društvenog života u ogromnom nepoštovanju čoveka prema čoveku – uopšte, ako hoćete, u preziru”.

Ni pre invazije na Ukrajinu Rusija nije bila divno mesto za slobodan život, a sad je situacija još gora, ubrzana je restaljinizacija zemlje, doušništvo opet cveta, fali samo parola “Budite kao Pavlik Morozov – prijavite svoje roditelje”.

Nedavno je na RTS-u ponovo emitovan razgovor Nede Valčić Lazović sa velikim ruskim piscem u emigraciji Aleksandrom Genisom iz 2020. godine, u okviru odličnog serijala “Savremeni svetski pisci”.

Voditeljka kaže Genisu da bi sad mogao da se vrati u Rusiju i da objavljuje svoja dela tamo, a Genis odgovara: “Moja dela se objavljuju tamo, ali ja sad ne bih mogao da odem u Rusiju.

Prestao sam da odlazim u Rusiju”. Valčić Lazović ga pita zašto, a Genis odgovara: “Zato što mislim da je posle pripajanja Krima Rusija pod Putinom postala nalik nacističkoj državi.

Posle 2014. godine i sukoba oko Krima prestao sam da odlazim u Rusiju, jer je 80 posto ruskog naroda podržalo Putina.

A mislim da se on ne razlikuje mnogo od Staljina i svih ostalih. To više nije moja zemlja”. Tužno i pretužno.

Ono što veliki ruski pisci i intelektualci sa tugom u srcu vide kao obnovu staljinizma, kao povratak totalitarnog sistema – ovdašnji tobožnji patrioti doživljavaju kao oličenje savršenog društvenog uređenja.

Nije ni čudo, s obzirom da je njihova omiljena delatnost u suštini bliska doušničkoj tradiciji Staljinovog doba: pravljenje spiskova izdajnika, autošovinista, stranih plaćenika i poziv na njihovo odstranjivanje iz društva.

Eto, najzad smo saznali šta rodoljubi misle i žele svojim sunarodnicima, kako bi izgledala njihova idealna Srbija. Šta li bi tek radili svom narodu da ga ne vole toliko?

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera