Nijemcima je lakše da protjeraju ruskog soprana nego ruski gas

Tri sedmice ruske invazije na Ukrajinu promenile su Evropsku uniju, a pogotovo Nemačku, čini se, više nego bilo koja kriza od pada Berlinskog zida. Malo ko je mogao da zamisli da će zapravo Putinov vojni potez toliko ujediniti evropsku „dvadesetsedmoricu“ da su bez velikih pregovora i natezanja jednoglasno prihvatili nekad nezamislivih odluka – da pola milijarde evra iz budžeta EU izdvoje za naoružavanje Ukrajine, da u potpunosti otvore vrata za sve ukrajinske izbeglice, kao i da Rusiji uvedu širok spektar sankcija.

Ako se izuzme to s kojom solidarnošću su zemlje Višegradske četvorke otvorile svoje granice za izbegle iz Ukrajine, verovatno najveći preokreti u politici dogodili su se u Nemačkoj. Štaviše, i kako bi opisao dramatičan zaokret u nemačkoj politici, nemački kancelar Olaf Scholz je u javnu sferu lansirao reč Zeitenwende, što na nemačkom znači prekretnicu, to jest kraj jedne epohe ili početak nove ere.

I zaista samo početkom nove ere može da se objasni to što su Nemci pristali da Ukrajini isporučuju bazuke, protitavionske rakete i ostalo naoružanje, ali i to što su odlučili da u modernizaciju nemačke vojske upumpaju odmah dodatnih 100 milijardi evra i potrošnju na odbranu uvećaju na više od dva odsto bruto društvenog proizvoda.

I povlačenje nemačkih korporacija iz Rusije i uvođenje veoma širokog spektra sankcija, koje uključuju i to da se dobar deo ruskih banaka isključi iz SWIFT sistema koji je finansijska žila kucavica sveta, predstavlja taj čuveni nemački Zeitenwende.

Međutim, upravo tu Zeitenwende ima jedno „ali“.

Zeitenwende, ali…

Koliko god bio veliki pritisak Amerikanaca, ostalih članica EU pa i samih nemačkih medija i javnosti, za nemačke političare, bar kada su na vlasti, postoji jedno „ali“. A to „ali“ je energetika, koja je dominantno oslonjena na uvoz gasa, nafte i uglja iz Rusije.

Prosto neverovatno je bilo pre koji dan na prvom kanalu nemačkog javnog servisa gledati aktuelnog vicekancelara i ministra ekonomije i zaštite klime Roberta Habecka kako bezmalo plačnim glasom objašnjava zašto Nemačka ne može preko noći da se odrekne ruskih energenata.

„Ako odmah prebacimo prekidač, doći će do nestašica u snabdevanju, čak i do prekida snabdevanja (gasa i nafte) u Nemačkoj“, rekao je Habeck, ističući da bi takvim momentalnim bojkotom ruskog gasa i nafte Nemačka mogla da našteti više sopstvenom stanovništvu nego Vladimiru Putinu.

Kako je rekao to bi izazavalo „masovnu nezaposlenost, siromaštvo, ljude koji ne mogu da greju svoje domove, ljude koji ostanu bez benzina“.

Zadivljujuće je svedočiti tom Kopernikanskom preokretu doskorašnjeg kolidera Zelenih, koji se iz opozicionih redova zalagao za radikalan rez u energetskoj zavisnosti od Rusije. Štaviše, mnogi viđenije javne ličnosti i članovi Zelenih to i dan danas zagovaraju u javnosti i na društvenim mrežama, smatrajući da Nemačka sada posredno finansira Putnov vojni pohod na Ukrajinu.

Ali, realno gledano, najjačoj evrpskoj ekonomiji i nije tako lako da napravi Zeitenwende i u energetskom sektoru, jer iz Rusije uvozi u proseku između 55 do 60 svojih potreba za prirodnim gasom, više od polovine potreba za mrkim ugljem, kao i nešto više od trećina potreba za naftom. Samo u prošloj godini, Nemačka je za to Rusiji platila više od 40,6 milijardi evra.

Nije Nemačka u tome usamljena pa je aktuelna računica da su prve tri sedmice rata u Ukrajini države članice EU za gas, gaftu i ugalj platile Rusiji bezmalo 13 milijardi evra od čega je više od četvrtine platila upravo Nemačka.

Ako se ne može bez gasa, može se bez umetnika

Suštinski, Nemačka i ostale članice EU time sufinansiraju ruski vojni pohod na Ukrajinu, dok istovremeno naoružavaju Ukrajince. Dok Habeck obećava da će Nemačka ratosiljati uglja iz Rusije do leta a nafte do kraja godine, a da će za gas biti potrebno više vremena, mnogima to u javnosti smeta. Smeta, ali niko zbog toga nije smenjen ili nateran da podnese ostavku.

E pošto nemački potrošači ruskih energenata nisu hteli da plate visoku cenu, tu su cenu morali da plate najbolji svetski umetnici ruskog porekla koji su imali angažmane u Nemačkoj. Poput svojevremenih američkog lova na komuniste u SAD ili pak jugoslovenske hajke na „staljiniste“ posle Titovog raskida sa SSSR-om, u Nemačkoj je krenuo lov na „politički nepodobne“ ruske umetnike.

Po principu „ako se ne može bez ruskog gasa, može se bez ruskih umetnika“, krenuli su da pljušte zahtevi ruskim umetnicima da javno osude Putina i rat u Ukrajini. Primera radi, minhenski gradonačelnik Dieter Reiter je takav zahtev uputio glavnom dirigentu Minhenske filharmonije Valriju Gergijevu, koji se nije oglašavao zbog čega je posle nekoliko dana dobio otkaz.

Ni čuveni sopran Ana Netrebko nije izbegla otkaz u Bavarskoj državnoj operi, uprkos tome što se na društvenim mrežama odmah oglasila, osudivši rat u Ukrajini i izraživši žaljenje zbog žrtava. Međutim, to što nije direktno osudila Putina, koštalo ju je prekida svih angažmana širom Nemačke, uprkos tome što je isticala da „nije u redu terati umetnike ili bilo koju javnu ličnost da javno izbosi svoje političke stavove i vređa svoju otadžbinu“.

Proterivanje ruskih umetnika je očigledno uverilo minhenskog gradonačečnika i direktora Bavarske državne opere da su pravdoljubivi i da time pomažu Ukrajincima pa su mogli da se vrate u svoje tople domove, dok im u podrumu gasni kotlovi sišu sve skuplji ruski gas.

Ali to što političari i mnoge javne ličnosti ne shvataju licemerje i nedoslednost po pitanju ovog progona ruskih umetnika možda i ne čudi budući da ankete ukazuju i da građanstvo nije ništa bolje. Pa tako najnovije ankete ukazuju da 55 odsto Nemaca podržava embargo na uvoz gasa i nafte iz Rusije. A istovremeno čak 77 odsto Nemaca podržava da se uvede kontrola cena nafte i naftnih derivata jer su njihove cene otišle previsoko.

Drugim rečima, nemačka borba za Ukrajince prestaje tamo gde to direktno utiče na lični svakodnevni komfor.

Liberali za subvencije a socijaldemokrate za naoružavanje

Toga su očigledno dobro svesni i vladajući nemački političari pa otud i ne čude i preokreti ne samo nemačke energetske, spoljne i bezbednosne politike, već i fiskalne politike.

Zapravo sve se okrenulo naglavačke.

Odjednom Zeleni ističu da se ipak ne može preko noći bez ruskog gasa i ostavljaju mogućnost da se preispita odluka nekadašnje vlade Angele Merkel da postepeno do kraja ove godine ukine rad svih nuklearnih elektrana u Nemačkoj. Čak im ni zabrinutost za ekološke posledice nisu tako jake ni po pitanju istraživanja mogućih nalazišta gasa i nafte u Severnom moru.

Odjednom socijaldemokrate, koji su svojevremeno u Merkelinoj vladi bili kočničari većeg izdvajanje za naoružanje a naročito američkog u vreme predsednikovanaj Donalda Trumpa, najavljuju da će Nemačka kupiti 35 američkih borbenih aviona F-35.

Štaviše, odjednom liberali, tradicionalni zagovornici slobodnog tržišta i ograničenog zaduživanja države, traže da se Nemačka zaduži za dodatnih 200 milijardi evra, da se zbog visokih cena energenata siromašnima udvostruči mesečni dodatak za grejanje, kao i da se na benzinskim pumpama smanji cena cena naftnih derivata tako što će država dodatno subvencionisati gorivo.

Drugim rečima, nemačka država bi subvencionisala građanima kupovinu ruske nafte čim bi zapravo na posredni način doprinosila punjenju ruskog budžeta, koji je u februaru zahvajujući visokim cenama energenata zabeležio rekordni suficit od više od 20 milijardi dolara.

Njemačka u sjenci američkog orla

Drugim rečima, nemačko zavrtanje ruske energetske slavine bi finansijski imalo jak udar na Kremlj pa se mnogi pitaju zašto Berlin to ne učini umesto što pokušava apelima da zaustavi Putina.

Odgovor na to pitanje je višeslojan ali dobrim delom se zasniva na tome da nemački političari ne razmišljaju strateški kako da utiču na situaciju na terenu u Ukrajini. Štaviše, oni nemaju niti ambiciju za to, niti poverenje u svoje kapacitete da mogu uspešno da preduzmu ovakav spoljnopolitički manevar prema jednoj sili u svom susedstvu.

To zapravo ne bi ni trebalo da čudi jer isuviše dugo je Nemačka pod zaštitom američkog vojnog kišobrana i isuviše dugo ona bez američke podrške i vođstva nije ni smela da išta učini na međunarodnom planu. Kada se na to doda dobro poznata nedovoljna opremljenost nemačke vojske, nije ni čudo što su se decenijama nemačke spoljnopolitičke i strateške akcije zasnivale isključivo na kombinovanju diplomatije, trgovine i ekonomskih interesa.

To što je Nemačka u senci američkog orla uticalo je da se nemački političari u ovakvim situacijama dobrim delom bave samo tetošenjem domaće javnosti pa zato ne čudi da se vlada u Berlinu više bavi subvencionisanjem goriva nego pokušajima da se promeni stanje na bojnom polju u Ukrajini. Naprosto, čak i ako Rusi osvoje Ukrajinu, niko u nemačkoj javnosti neće za to kriviti Berlin jer je opšteprihvaćeno mišljenje da Nemačka ni ne može da promeni stanje na terenu.

Zbog toga je teško zamislivo da će u nizu preokreta u politici Berlina i ovde doći do nove ere. Čak i ako dođe do pojačanog pritiska Vašingtona, Nemci će se braniti time da su minulih osam godina sankcija protiv Rusije Ameriku koštale oko 300 miliona evra, a Nemačku čak 23 milijarde evra i to neračunajući propušteni profit nemačkih firmi.

Naprosto, Nemci će se osloniti na upornost Ukrajinaca u borbama sa Rusima. I nadu da će se sve vratiti za diplomatski sto.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.