Sluga naroda Volodomir Zelenski i dramatična priča o Davidu i Golijatu

Dok sam pre neku godinu, nekoliko meseci pre nego što je izbila pandemija korona virusa, ovlaš gledala kratke epizode iz satiričnog serijala Sluga narodu, Volodimir Zelenski već je obavljao funkciju predsednika Ukrajine, na koju je stupio u maju 2019. godine. Serijal se emitovao na jednom od naših kanala upravo pred dnevnik u ranim večernjim časovima i bilo mi je zanimljivo da odgonetnem zašto su se Ukrajinci odlučili da glavnom glumcu u ovoj političkoj satiri povere ulogu predsednika zemlje u stvarnosti.

Intrigiralo me je kako se “taj Zelenski” usudio da bude toliko ironičan pa da naziv svoje novoosnovane partije pozajmi iz komediografskog serijala u kome se, kao Sluga narodu opkoljen sa svih strana korupcijom, batrgao kako je znao i umeo. Napadaju ga ne samo stari prijatelji, komšije i slučajni poznanici, već i rodbina iz petog i šestog kolena. Traže važno mesto u nomenklaturi države.

Fiktivni lik kao predsjednik 44 miliona ljudi

Ako ne stignu do njega, obrate se nekom od njegovih savetnika i ovaj, naravno, popusti, verujući da čini uslugu šefu. Po ustaljenom obrascu nepotizma, korupcije, ucena… svaki iz mase aparatčika u vođinom okruženju umnožava krugove oko sebe, pa se stvaraju grozdovi međusobno povezanih lopovluka. U centru tih koncentričnih krugova i njihovih bezbrojnih satelita je Sluga narodu – popularni glumac Volodimir Zelenski, koji se brani od napada kao svojevrsni komični David protiv Golijata.

Ukrajincima je tada ovaj Zelenski bio urnebesno komičan. Baš zbog uloge koja je osmišljena tako da onaj na vrhu, onaj koji je izabran, zbilja veruje da je tu da bude na usluzi građanima, stanovnicima ili narodu. Iako je čitava koruptivna vasiona podešena tako da narod služi za potkusurivanje i za stradanje. Glavnom glumcu se publika sa simpatijama smeje baš zato što je po scenariju njemu poverena uloga bukvaliste. On pokušava da doslovce služi narodu. I to je u današnjem svetu –smešno.

Kako je ova satira dovela do toga da tako naivni fiktivni lik bude demokratski izabran za predsednika nacije od 44 miliona stanovnika, o tome će valjda govoriti ne samo stručnjaci za politički marketing, već i neki humaniji i civilizovaniji profesionalci.

Mi smo isti kao vi, dokažite da ste s nama

Meni lično najsmešnija je bila epizodica sa pokvarenim telefonima. Grohotom  sam se nasmejala kada je “slugu naroda”, uvek u užurbanom haosu, nazvala na telefon Angela Merkel i saopštila mu vest koja ga je neizmerno obradovala: “Odlučili smo da vašu zemlju primimo u Evropsku uniju.” “Oh, oh, beskrajno Vam hvala. Narod Ukrajine već mnogo dugo čeka ovu srećnu vest”, uzbuđeno joj je odgovorio Zelenski. “Ukrajina?”, začudila se Merkel. “Pa ja sam zvala Crnu Goru”, dodala je donedavna nemačka kancelarka i prekinula razgovor.

Šta je pisac hteo da kaže? Da li karikira prostodušnost ukrajinskog glumca koji igra predsednika. Ili je potkačio tu “nepodnošljivu lakoću postojanja” kao obeležje elitnog kluba sa centrom u Briselu? Na peti dan ruske agresije na Ukrajinu doslovce se pokazalo kako je lako aplaudirati principima, ali da se njihovo sprovođenje u delo prikazuje neizvodljivim.

Evropski parlamentarci, svi odreda gromoglasnim aplauzom stojeći, pozdravili su Volodomira Zelenskog, koji im se putem video linka, u duksu, obratio iz Ukrajine. Ukrajina, rekao je, plaća visoku cenu za evropske ideale, koja se meri “hiljadama ubijenih ljudi, dvema revolucijama, jednim ratom i invazijom punog opsega od pet dana… Mi smo isti kao vi. Zato dokažite da ste s nama…”, poručio je ukrajinski predsednik.

Ovo pitanje danas nije na dnevnom redu

I ma koliko da su bili ganuti njegovim govorom, bez obzira što su pokazali da veruju u verodostojnost njegovih reči i očajničkih apela, nisu mogli, ni hteli, ni umeli da svoje “veruju” uzdignu na realni kolosek. Tamo gde bi ukrajinski voz, brzinom od 200 kilometara na sat (da parafraziram predsednika Srbije i njegova obećanja kako će se od Beograda do evropske prestonice kulture, to jest Novog Sada, već ovog marta putovati munjevito) stigao do “prave Evrope”.

Na apel da se započne proces pristupanja Ukrajine Evropi odgovorio je visoki predstavnik Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost Josep Borrell: “Ovo pitanje danas nije na dnevnom redu, moramo da radimo na praktičnim pitanjima… da damo odgovor za naredne sate, a ne za naredne godine…”

Milioni Ukrajinaca, Zelenski je u pravu, želeli bi da ih “prava Evropa”, ona koja je napravljena na idealima mira, pravednosti, socijalne odgovornosti i poštovanja institucionalnog reda, primi u svoje okrilje. Većina anketiranih Ukrajinaca je, kažu, za povezivanje sa Zapadom, ka kojem se sada otežu kolone izbeglica, dok Vladimir Putin nastavlja tragom svoje umišljenosti da Ukrajina “nije prava država” te da treba da se povinuje svom “sudbinskom predodređenju”.

Zaboravljena, prostrana i monotona zemlja tužnih rijeka

Nema sumnji da bi mnogi stanovnici Rusije takođe voleli da žive u boljem društvu, gde se interesi građana bar na papiru stavljaju u prvi plan, a vlast  im je na usluzi kao što je to pokušao da bude glavni glumac ukrajinskog serijala Sluga narodu. Da li je ova “naša Evropa” onako sjajna kako se pojavljivala u snovima jučerašnjih giganata? Da li smo uspeli da sačuvamo moć i sjaj evropske tradicije, pitao se veliki poljski pesnik Adam Zagajewski, koji je umro tačno pre godinu dana, a poslednje decenije života provodio je između Pariza i Krakova.

Citira mnoge umetnike, filozofe i pisce u eseju Naša Evropa (objavljenom još 2007. godine) da bi odgovorio na ovo pitanje. Za Leszeka Kolakowskog Evropa se razlikuje od drugih kontinenata ne samo kulturnim nasleđem, već uglavnom time što… “poziva pisce, mislioce, naučnike i humaniste da kritikuju i da se samokritikuju. Evropa ume loše da govori o sebi i zahvaljujući toj vrlini njeni gresi i zločini (nažalost, brojni) u izvesnoj meri mogu se uravnotežiti intelektualnom iskrenošću i otvorenošću.”

Poljskom književniku i nobelovcu Czeslavu Miloszu za život je bio potreban prostor oslobođen nacionalističke groznice i podržavljenog terora kada je potražio azil u Parizu. Po Zagajewskom, i Milosz se celog života trudio da “Istočna ili Srednjeistočna Evropa bude tretirana kao sastavni deo većeg kulturnog organizma, a ne kao zaboravljena, prostrana i monotona zemlja tužnih reka…”

Evropa se nije proslavila u Sarajevu, Srebrenici i drugim mjestima

“Evropa je sjajna – kakva šteta što ne postoji”, Zagajewski se nadovezuje na ovaj citat mađarskog pisca Sandora Maraija i gotovo rezignirano konstatuje: “Zar katkad ne padamo u iskušenje da za njim ponovimo taj uzvik?” Upozorava poljski pesnik na “sporost i nesposobnost Evrope u vezi sa ratovima u bivšoj Jugoslaviji”, podseća da se “u Sarajevu, Srebrenici i drugim mestima Evropa nije proslavila”, iako je na evropskim konferencijama “cvetala evropska retorika”. “Možemo li biti sigurni da se ista pasivnost prema sličnoj tragediji neće ispoljiti i u budućnosti?”, pita se Zagajewski još pre 15 godina.

Gotovo iste debate o pokvarenim telefonima između različitih Evropa vode se i danas. Evropska retorika cveta, ali proleće nije na dnevnom redu. Nemački filozof Peter Sloterdijk našao se u januaru na tradicionalnom Forumu kulture u Madridu, gde se skupilo šezdesetak mislilaca iz celog sveta te je u velikom intervjuu u El paisu izneo svoje viđenje neposredne budućnosti. Za Sloterdijka kažu da prezire “političku korektnost”, ali ga, uz Jurgena Habermasa, smatraju najznačajnijim savremenim misliocem na Starom kontinentu.

On iznosi provokativnu tezu da “draž i šarm evropskog života” nema premca ni na jednom drugom prostoru te da je “čak i  slovima evropske dekadencije način života tu najprivlačnija stvar na svetu”. On bez ograda ocenjuje da život u Rusiji i Kini nema tu privlačnu moć i da nikada neće moći čak ni da se takmiči sa elementima zapadnog načina života. Za Putina kaže da je toga svestan. Da mu zbog toga jedino preostaju: subverzija, korupcija, dezinformacije i uobičajeni diskurs protiv zapadne dekadencije. Navodi da Putin govoreći o Zapadu naglašava opasnost od rasprostranjenosti homoseksualnih subkultura ili nespremnosti zapadnih žena da imaju decu…

Ako dođe do požara, mediji i pjesnici su na strani vatre

Pokušaj da se posle revolucije uvede nešto kao rusko demokratsko društvo nije po Soterdijku trajao ni jedan celi dan. Odmah je, na partijskom sastanku, uspostavljena vizija vlade kao “trajne zavereničke organizacije”. “Putin je niko drugi do naslednik te tradicije. Njegova je vlast zasnovana na zaverama, koja ume samo da vrši političke ucene, ili, kako to sada biva, igru političkih transakcija”, uveravao  je Soterdijk pre samo mesec i po, kada je istovremeno tvrdio da Putin neće krenuti u oružanu agresiju na Ukrajinu. Uveravao je publiku da invazija nije verovatna. Pozivao se na iskustva iz istorije: konvencionalna vojska ne može da pobedi neprijateljski raspoloženu gerilu. Ironično je uporedio medije sa pesnicima: “Ako dođe do požara, mediji su, kao i pesnici, uvek na strani vatre. Zanemaruju vatrogasce.”

Vrlo brzo ispostavilo se da ogromni požar guta Ukrajinu, a da su vatrogasci nisu u stanju da se dogovore kako da gase vatru. Dok se razara dečija bolnica u Mariupolju, mnogi od nas, izmoreni prethodnim karantinskim ratom sa korona virusom, sastajemo se na privatnim večerama za šestoro ili osmoro i ćaskamo… Nismo svesni da nam u ovom ratu distanca i izolacija ne mogu doneti spas. Bunuelov Diskretni šarm buržoazije obeležava ovih meseci 50. rođendan. Dok se film premijerno prikazivao po evropskim prestonicama, u Vijetnamu je buktao rat. Satiričnu novelu Životinjska farma George Orwell je napisao pre nego što je završen Drugi svetski rat.

A baš ovih dana u Kraljevskom teatru u Londonu izvode se premijerne predstave Orwelove alegorije o revoluciji i brzometnom skliznuću u totalitarizam. Britanska kritika ističe da je Orwell svih ovih osamdesetak godina ostajao aktuelan. Danas je aktuelniji više nego ikada do sada, konstatuje Guardian. U Napoleonu, agresivnom vepru koji ukida životinjsku skupštinu, i u tom alegoričnom dvorištu prepoznaje lik Putina. Britanska kritika preporučuje roditeljima da na ovu predstavu povedu i decu, jer su “velike lutke životinja maestralno kreirane”. “Tu su lepršavi golubovi, kokoške koje se svađaju, mišićavi konji, karakterne guske i, naravno, razbojničke svinje, Napoleon, Snoubol i Skviler, koji postaju ‘ravnopravnije’ životinje na farmi i imaju velika, zlokobne lica.”

Svi pripadamo jednoj istoj korona zajednici

Očekivalo se, kada je ova godina počinjala, da će biti puno umetničke satire posvećene nadmoći virusa nad homo sapiensom. I da ćemo se kao ljudski rod posvetiti pitanjima koje je pred nas tako surovo postavio “nevidljivi neprijatelj” označen po slovima grčkog alfabeta. Surovo se ispostavilo da ljudski rod nema kolektivnu inteligenciju, kakvu, na primer, imaju buba švabe ili čak virusi, kako nam je to objasnio satiričar u indijskim novinama The Hindu. U Pismu Omikrona, “dragoj ljudskoj zajednici”, pisac nam želi da jedni druge ne ubijamo i da se povedemo za njihovim virusnim primerom. “Mi svi pripadamo jednoj istoj korona zajednici”, piše nam soj Omikrona. I ne ubijamo se međusobno.

A satira koju je u serijalu Sluga narodu tako dopadljivo odglumio Volodomir Zelenski pretvorila se u dramatičnu biblijsku priču o Davidu i Golijatu. Cela Evropa, ako zbilja hoće da se poistoveti sa svojim principima i idealima, morala bi da nađe način da u svoje okrilje primi onaj deo kontinenta o kome se na Zapadu i dan danas ponekad razmišlja u stereotipima. Ako je istočni deo kontinenta “monotona zemlja tužnih reka”, kako to da baš Poljska, Rumunija i Ukrajina, pružajući nesebičnu pomoć unesrećenima, celom svetu ukazuju na svoju civilizacijsku ljudskost.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.