Ukrajinska kriza – i rat, i brat
Ovo je dugoročna geopolitička utakmica i ako se u njoj ne istraje, lako bi mogla da se preokrene u korist Rusije.
Jedni su najavili totalni rat i okupaciju Kijeva. Drugi, mogući kratak i veoma krvav lokalni konflikt na istoku Ukrajine, koji bi aktere naterao za sto pregovora. U međuvremenu, traje pozicioniranje SAD i Rusije u Evropi, u kome Vašington okuplja transatlantske saveznike i potiskuje ruski uticaj, dok Moskva iscrtava crvene linije preteći Zapadu.
Govori se o potpuno obnovljenoj atmosferi Hladnog rata. Međutim, vremena su se promenila, strane vuku hladnoratovske repove i nerešene probleme iz prošlog veka, ali moraju da se prilagode izazovima nove ekonomske trke koja ne trpi stara neprijateljstva.
To znači da je ambivalencija budućnost odmeravanja snaga između velikih i regionalnih sila: pretite rivalima ratom, dok sa istima stvarate ekonomska partnerstva. Ili jednostavnije – sunčate se na plaži u državi koja istovremeno svojim dronovima pobeđuje vaše saveznike.
Kratkotrajne medijske drame
Tipičan primer ambivalencije odnosa i rata, i mira u ovoj krizi su Nemačka i Turska. Berlin je od aneksije Krima pratio američku inicijativu sankcija prema Rusiji, ali je istovremeno gradio „Severni tok 2“ koji protivreči principima evropske energetske strategije. Merkelova je osudila Rusiju za posrednički proksi rat u Donbasu, ali je istovremeno sprečavala države NATO da pomognu da se Ukrajina odbrambeno naoruža.
Daleko složeniji primer je Turska i Rusija. Ankara sa Moskvom razvija strateški južni gasovod „Turski tok“, dok Turska istovremeno snabdeva Azerbejdžan i Ukrajinu popularnim dronovima „Bajraktar“. Ti dronovi su pretprošle godine ostvarili i malu pobedu na Nagorno Karabahu. Još paradoksalnije je naoružavanje Turske ruskim raketnim sistemom S-400, zbog čega Vašington optužuje Ankaru da potkopava savez NATO.
Turska i Rusija su imali i gorih momenata. Setimo se novembra 2015. godine kada su turske snage na granici sa Sirijom oborile ruski Su-24. Situacija je bila realno daleko oštrija nego trenutna kriza oko Ukrajine. Rusi su Ankari odmah uveli sankcije, a Putin je rekao da milioni ruskih turista više neće letovati na turskoj obali. S obzirom da Rusi u Turskoj učestvuju ne samo sa gasom i naftom, već i u izgradnji nuklearne elektrane „Akkuyu“, ulog je bio veliki i strasti su morale da se stišaju. Iz pragmatičnih razloga.
Za razliku od Hladnog rata, globalna trgovina i borba za tržištem sve ove medijske drame čini kratkotrajnim i brzo zaboravljenim. Čak i zavrtanje ruskog gasovoda po ko zna koji put.
Dugoročna utakmica
Upravo u slučaju Ukrajine medijska priča o pastiru koji viče da dolazi vuk, preti da postane najveći problem raspleta. Odlučan američki nastup u medijima da će štiti Ukrajinu u slučaju ruske agresije i zapadni mediji koji su stvorili skoro holivudski scenario okupacije Kijeva: licitacije datumima za napad, brojeve od desetine hiljada žrtava i vremenu koliko je Rusima potrebno da pregaze južnog suseda.
Ta priča o ruskoj agresiji, ma koliko već godinama realno alarmantna, sada je svom histerijom, neimenovanim izvorima i obaveštajnim podacima postala sumnjiva i za prosečnog medijskog konzumenta. Namera da se potisine ruska „meka moć“ i hibridni rat iz Ukrajine i EU sasvim je opravdana, ali na duže staze ovakvom pričom lako bi mogla biti iskompromitovana.
Poslednjih nedelja Zapad i transatlantsko savezništvo svojom odlučnošću da potisne Rusiju u meču mobilisnja vodio je sa 1:0. Međutim, ovo je dugoročna utakmica i ako se u njoj ne istraje ona bi lako mogla da se preokrene u korist Rusije. Jer, u osnovi to je sukob dva koncepta: s jedne strane NATO otvorenih vrata i novih proširenja, a sa druge Rusije koja crta sfere uticaja u Evropi, geopolitičku metaforu Jalte 2.
Zapad više nikad ne bi smeo da ostavi Ukrajinu samu pod nogama agresivnog suseda, što je Vašington uradio za vreme Trampovog mandata. I uvek za Ukrajinu postoji alternativa, čak iako nema konsenzus u vezi njenog članstva u NATO-u, a to su mali militantni savezi poput sasvim novog Velika Britanija-Poljska-Ukrajina.
Kratko i surovo
Američka pomoć je krajnje potrebna Evropi u potiskivanju ruskog i kineskog autoritarnog uticaja, novom dugoročnom strategijom obnavljanja savezništva i rešavanja problema od Zapadnog Balkana do Gruzije. Od Moldavije do Nagorno Karabaha.
A Putin, kako će on da odgovori na sve ovo? Osim vojske na granici sa Ukrajinom i sporom oko širenja NATO-a, postoje više nerešenih pitanja između SAD i Rusije koja tek treba da se nađu na agendi, poput obnavljanja sporazuma o strateškom naoružanju i raketama srednjeg i dugog dometa. Ni Mirovni sporazum Minsk-2 nije sproveden do kraja i u mnogo čemu može da naškodi Ukrajini. Sve su to teme koje čekaju Zapad i Rusiju kada sednu za sto pregovora.
A Putinova taktika je napad iznenađenja. On će ponovo udariti kratko i surovo – tamo gde malo ko procenjuje i u momentu kada malo ko očekuje. Kao u Gruziji i na Krimu.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.