Diplomatija njemačkog šljema

Kada je sredinom prošle godine tada kopredsedavajući nemačkih Zelenih Robert Habeck u Ukrajini stavio šlem, pancir i naoružao se izjavom da bi Nemačka trebalo da Ukrajince snabde odbrambenim oružjem, to je godilo ušima mnogima u Kijevu. Ali ne i u Berlinu. Već tada se u Nemačkoj digla površina oko izjave ovog tada opozicionog političara, koji će šest meseci kasnije postati vicekancelar.

Osim saradnika Angele Merkel, tada ga je na nemačku politiku da ne izvozi oružje u ratna i krizna područja podsetila i koleginica na čelu Zelenih, Annalena Baerbock, sada šefica nemačke diplomatije. Šlem i pancir tada nisu pomogli Habecku da izbegne političke metke. A ciničnom igrom slučaja svojevrsna personifikacija nemačke politike i pomoći Ukrajini od potencijalne ruske vojne pretnje postao je upravo – šlem.

Podsmevanje Berlinu

Dok su SAD, Velika Britanija i istočne članice NATO-a krenule da se utrkuju u tome ko će više oružja da isporuči Kijevu za, kako tvrde, veoma verovatni rat sa Rusijom, Nemačka je obećala – montažnu bolnicu. Poljska bolnica od bogate Nemačke, sa zaprepašćenjem su isticali evropski zagovornici američke spoljne politike, nazivajući Berlin „ruskim Trojanskim konjem“ u NATO-u.

Još veću ozlojađenost u Kijevu ali i među baltičkim zemljama izazvala je odluka Berlina da onemogući Estoniji da pokloni nekoliko decenija stare istočnonemačke haubice, koje su sada u rukama Talina, ali za čiji dalji transfer odobrenje mora da da zemlja porekla, dakle Nemačka.

I dok tročlana vlada kancelara Olafa Scholza unisono ističe da „isporuke oružja sada ne bi bile od pomoći“ te da bi to moglo da „potpali aktuelnu situaciju“, sve veći broj nemačkih i uopšte zapadnih medija kritikuje nemačku vladu pa čak Nemačku nazivaju „strateškim parazitom“ u okviru NATO-a.

Usledio je, čini se, iznuđeni odgovor Berlina da šalje Kijevu 5.000 šlemova. To je tek izabacilo novu nemačku vlast u orbitu globalnih kritika i podsmeha, kako saveznika u alijansi, tako i na društvenim mrežama.

Uzalud je nemačka ministarka odbrane Christine Lambrecht tvrdila da su šlemovi jasna poruka „uz vas smo“, gradonačelnik Kijeva Vitalii Klitschko je za Bild izjavio da su „5.000 šlemova vic. Kako će nas Nemačka dalje podržati? Možda jastucima“.

Paradoksa li, ukrajinsko ministarstvo odbrane je zaista od nemačkih kolega tražilo „zaštitne šlemove“. Međutim, u zahtevu Berlinu nisu precizirali kolike su im potrebe, premda su u ukrajinskoj javnosti govorili kako im je neophodno 100.000 šlemova.

Ali ovde nije reč o šumu na vezama između Berlina i Kijeva. Više je reč o tome što su kancelar Scholz i njegova vlada nemačkih socijaldemokrata, Zelenih i liberala već posle mesec i po dana od kraja ere Angele Merkel prinuđeni da odmah pronađu svoju, to jest postmerkelovsku politiku prema Rusiji i u rešavanju ukrajinske krize.

Šta umekšava nemački stav prema Rusiji

Minulih dana se gomilaju kritičari nemačke „bolećivosti“ prema Moskvi, ističući da je Nemačka „nepouzdani saveznik“ u unutar NATO-a i pritom često svodeći uzroke toga uglavnom na nemačke ekonomske interese i zavisnost od ruskog gasa.

Međutim, uzroci su mnogo dublji i stariji od gasovoda Severni tok 2, koji je postao svojevrsni lajt-motiv u svakoj izjavi onih koji smatraju da Berlin mora što pre da pokaže da želi da kazni ponašanje Moskve.

Istini za volju, jedan od uzroka jeste to što se Rusija u Nemačkoj smatra važnim trgovinskim partnerom, uprkos tome što statistika ne govori tome u prilog. Naime, podaci nemačkog Saveznog zavoda za statistiku ukazuju da je u 2020. Rusija bila tek 15. spoljnotrgovinski partner Nemačke pa je izvoz u Rusiju činio tek 2 odsto ukupnog izvoza nemačke ekonomije.

I dok Nemci uglavnom u Rusiju plasiraju mašine i opremu, iz Rusije skoro isključivo uvoze gas, naftu i obojene metale. Nije tajna da Nemačka više od polovine svojih potreba za gasom namiruje iz ruskih izvora. Pretprošle godine iz Rusije je uvezla 56,3 milijardi kubnih metara gasa, a Norveška iz koje je stiglo 31,2 milijarde i Holandija iz koje stiglo 13 milijardi ne mogu da nadomeste eventualni izostanak ruskog snabdevanja. Za šefa nemačkog energetskog giganta EON Leonharda Birnbauma nema dileme pa kaže „nama je potreban ruski gas i tačka“.

To Rusima daje moć u pregovorima sa Nemcima, ali ni Berlin nije u ovom odnosu bez moći. Izostanak Nemačke kao najboljeg kupca ruskog gasa zapravo upropastio bi ruski budžet finansijski zavistan od izvoza energenata.

Osim trgovine, veliki uticaj na mekši stav Nemaca prema Putinu ima i to što se u nemačkoj eliti Rusija posmatra kao strateški partner, kako protiv narastajuće moći Kine na globalnom nivou, tako i za dugoročnu stabilnost i mir na evropskom tlu. To je postalo očigledno kada je nedavno u javnosti osvanuo snimak sada već bivšeg komandanta nemačke mornarice viceadmirala Kay-Achima Schoenbacha, koji je na panelu jednog nevladinog insistituta izjavio da je priča o ruskoj invaziji Ukrajini prenaduvana te da ono „što Putin zaista hoće jeste da bude ispoštovan“.

Iznoseći, kako se sada tvrdi, svoje privatno mišljenje, Schoenbach je u viceadmiralskoj unformi rekao da je Krim „otišao“ i da se „nikad neće vratiti“ Ukrajini, te da bi trebalo sarađivati sa Rusijom kako bi se suzbio rast Kine.

Viceadmiral je bio prinuđen da podnese ostavku a ministarstvo odbrane saopšti da ove izjave nemaju veze sa stavom ministarstva. Uprkos tome, ostao je utisak da u Berlinu dobro znaju šta je nemački interes.

Nemački lobisti za Putina

Osim toga, u delu nemačke javnosti, naročito na istoku zemlje, Putin se veliča kao suprotnost zapadnom mainstreamu, budući da često ruske konzervativne i patriotske vrednosti javno suprotstavlja globalističkim idejama i nedoslednostima na Zapadu. Budući da minulih godina u nemačkoj javnosti raste antiamerikanizam i kritika američke politike, raste poštovanje za ruskog predsednika kao otvorenog protivnika američkog uticaja.

Zbog toga ne čudi što u poslednjoj anketi bezmalo tri četvrtine Nemaca smatra da njihova zemlja ne bi trebalo da snabdeva Ukrajinu oružjem.

Ali, nemački stavovi su delom i plod uticaja domaćih lobista i medija, koji rade u interesu Moskve. Istini za volju, medijski uticaj je tu najmanji, ne samo što je TV kanalu Russia Today na nemačkom jeziku oduzeta licenca, već i zbog toga što i pre toga on nije uspevao da osvoji poverenje i ulije dozu kredibiliteta široj javnosti u Nemačkoj. Protekle dve godine ovaj medij je postao prepoznatljiv kao medijska platforma, kako za desničarsku Alternativu za Nemačku, tako i za pojedine nemačke lekare koji su poricali postajanje koronavirusa.

Od proruskih medija i proruskih nemačkih političara, mnogo veći uticaj imaju nemački lobisti za ruske interese, poput bivšeg kancelara Gerharda Schroedera i bivših diplomata ili bezbednjaka, koji su se uhlebili u nemačkom energetskom sektoru čvrsto oslonjenom na ruski gas i naftu.

I verovatno ne bi trebalo zanemariti da razlozi zašto Nemci izbegavaju veliko zaoštavanje sa Rusijom, naročito kada je u pitanju naoružavanje, leže i u nemačkoj krivici za Drugi svetski rat i milionske žrtve na Istočnom frontu. Paradoksa li, u tome se zaboravlja da je nacistički rat do istrebljenja na istoku bio usmeren, ne samo protiv Rusa, već i Ukrajinaca i Belorusa koji su tada bili deo SSSR.

Macron u cipelama Angele Merkel

Osim svih ovih uzroka, na postupke kancelara Scholza poprilično utiče stara nemačka Ostpolitik, politika prema tadašnjem SSSR koju su svojevremeno uspostavili nekadašnji socijaldemokratski kancelari Willy Brandt i Helmut Schmidt u nameri da postepeno normalizuju odnose sa komunističkim istokom Evrope. Kako u kratkom roku kreirati savremenu Ostpolitik sigurno nije lako, ali Scholz svojim neaktivnošću u ovom trenutku samo šteti spoljnopolitičkom imidžu Nemačke.

Prosto je neshvatljivo da, ako se izuzme postinuguracioni telefonski poziv 21. decembra, novi nemački kancelar se dosad nijednom nije čuo sa ruskim predsednikom uprkos globalno podignutom strahu od ratnog sukoba. Sušta suprotnost u odnosu na diplomatski stil njegove prethodnice.

Kada je izbio rat u Ukrajini i Rusija ušla na Krim, Merkel nije čekala već bila na telefonskoj liniji i uživo sa Putinom daleko više od bilo kog drugog zapadnog lidera – konkretno 65 razgovora u periodu od februara 2014. do novembra 2015.

Čak i kada je Emmanuel Macron krenuo da razgovara sa Putinom prošle nedelje, Scholz nije insistirao da se i on priključi i time da podstrek oživljavanju Normandijskog formata za rešavanja ukrajinske krize. Zbog toga i ne čudi što je Macron odmah uskočio u cipele Angele Merkel i u direktnom kontaktu sa Moskvom krenuo u diplomatsku incijativu u kojoj, kako kažu izvori u Jelisejskoj palati, planira da Putinu ponudi „put ka deeskalaciji“.

Ukoliko se Scholz brzo ne probudi, briga o nemačkim interesima će zavisiti od diplomatske umešnosti francuskog predsednika i ratobornosti američkog predsednika. U tom slučaju će Berlin sa diplomatske margine sve teže moći da brani svoje aranžmane sa Moskvom.

Poseta Beloj kući zakazana za 7. februar biće kancelaru Scholzu kritična šansa da pojasni stav Nemačke da njegova dosadašnja diplomatija nemačkog šlema nije bušna.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.