Doživotni predsjednički mandat: Vučić na Putinovom putu

Vladajuća klika u Srbiji polako pretvara državu u despotiju, uz minimalne otpore slobodarskijeg dijela društva.

Aleksandar Vučić i njegovo jato naprednih skakavaca ne krije koliko obožava Vladimira Putina i koliko se divi njegovom diktaorskom sisemu vladavine, piše autor (Reuters)

Svaki početak je težak, pogotovo početak poslaničkog mandata za narodne deputate vladajuće stranke koje je voljeni vođa Aleksandar Vučić izabrao da ga predstavljaju u najvišem zakonodavnom telu Srbije. Kao što dobro znamo iz raznih priručnika za postizanje uspeha u propalom društvu, najvažniji je prvi utisak. Zato svaki naprednjački poslanik pažljivo priprema svoj prvi govor u Skupštini, danima ga brusi i cizelira, bira svaku reč, u poznim noćnim satima kopa po Rečniku sinonima, proučava govore velikih predšasnika, nastojeći da temeljnom pripremom savlada neminovnu tremu pred javni nastup.

Najveći problem mladim deputatima predstavljaju žanrovska ograničenja besede. Teme su unapred zadate, osnovni motivi takođe, nema tu mnogo prostora za ispoljavanje lične kreativnosti i razvijanje retorskog talenta. Dodatni problem je doktrina vladajuće stranke koja strogo zabranjuje svaku preteranu originalnost, od podmlatka se očekuje da ponovi ono što stariji naprednjaci već godinama govore, bez previše svojih reči, a o sopstvenim mislima da i ne govorimo. Olakšavajuća okolnost za poslanike je to što Vučić bira isključivo kandidate koji se gnušaju slobode mišljenja, a svoje mentalne sposobnosti koriste isključivo za vežbanje poslušnosti vođi i veličanje njegovih nepostojećih poduhvata.

Glas naroda – glas Boga

Pa ipak, čak i u ovim nepovoljnim okolnostima, stegnuti silnim ograničenjima, novi poslanici nastoje da se istaknu, ne bi li ih naprednjački bog pogledao i udelio im posebnu milost u budućnosti. U novom skupštinskom sazivu takvo štrčanje iznad drugih kolega pošlo je za rukom novopečenoj poslanici Srpske napredne stranke Draginji Vlk. Nakon uobičajenog repertoara sačinjenog od cipelarenja opozicije, neumerenog hvaljenja velikog vođe bez kog ne bismo ni postojali i ganutljive brige za probrane Srbe na Kosovu sa Srpske liste, poslanica je odmah zablistala originalnim predlogom.

Draginja Vlk je već u prvom obraćanju zablistala visokim sjajem koji neće proće neopaženo na Olimpu koji se trenutno nalazi na Andrićevom vencu, u predsedničkom kabinetu: “Nebrojeno veliki broj mojih prijateljica i mojih daljnjih rođaka mi je poslalo poruku nakon obraćanja predsednika, da su izuzetno zadovoljne, zapravo su me pitale na koji način možemo da produžimo mandat našem predsedniku da vlada doživotno.”

Poslanica je svoj predlog mudro zakamuflirala u glas naroda, kao – nije ona sama smislila kako Vučić treba da vlada doživotno, a po potrebi i duže, već samo prenosi raspoloženje koje vlada u bazi, među biračima, poslanica je puki provodnik narodne volje iskazane u porukama prijateljica i dalje rodbine kojima se ni broj ne zna. A pošto je glas naroda – glas Boga, bar u nesrećnim zajednicama koje ne znaju za drugo božanstvo osim nacije, ovlašćenim predstavnicima tog naroda preostaje samo da oposle opštenarodno raspoloženje i da Aleksandra Vučića proglase doživotnim predsednikom.

Na Putinovom putu

Za ostvarenje narodnih želja za konačnim učvršćivanjem diktature jednog čoveka postoji, doduše, izvesna procedura, neophodna je promena Ustava i prateći referendum, ali naprednjačka klika ionako drži sve poluge moći u rukama, pa bi i to mogla da završi, samo ako poželi. Naravno, ideja o doživotnom mandatu predsednika koji se i dalje ponaša kao vođa navijača u zemlji koja ima ipak nekakav demokratski Ustav (mada ga vlast ne poštuje) i nalazi se na evropskom tlu zvuči pomalo komično. Međutim, slična ideja je već realizovana u nekim državama na koje se naprednjačka Srbija odavno ugleda.

U Rusiji je prošle godine došlo do ustavnih promena, donet je zakon kojim se poništavaju svi prethodni Putinovi mandati, što mu omogućava da se kandiduje za predsednika i 2024. i 2030. godine, čime je praktično dobio žuđeni doživotni mandat. Za ustavne promene glasalo je više od tri četvrtine birača koji očigledno dele isti autoritarni svetonazor sa onim neprebrojivim prijateljicama i rođakama poslanice Draginje Vlk. Mnogi teolozi i religijski mislioci kao što su, na primer, Petrus Damianus i Lav Šestov, sanjarili su o Bogu koji može da poništi istorijske događaje, da učini da nije bilo ono što je bilo. Njihove teološke ideje ostale su u domenu puke spekulacije, ali se zato ruski hazjajin pokazao kao moćniji od Boga mislilaca – on je poništio sopstvene predsedničke mandate, učinio je da nije bilo ono što je bilo. Nije ni čudo što Srbi sa slovom “Z” istetoviranim na moždanoj masi više veruju u Putina nego u Boga.

Učenje po kineskom modelu

Pre Rusije Kina je učinila nešto slično, tamo je Parlament doneo ustavni amandman kojim se ukida ograničenje od dva petogodišnja predsednička mandata, čime je stvorena realna mogućnost da Xi Jinping vlada doživotno. Srbija jeste geografski deo Evrope, ali naprednjačkom režimu su mnogo bliže neke druge zemlje. Aleksandar Vučić i njegovo jato naprednih skakavaca ne krije koliko obožava Vladimira Putina i koliko se divi njegovom diktaorskom sisemu vladavine. Kad bi mogli, potpuno bi ugušili i najmanji tračak slobode i zaveli strahovladu u Srbiji, po uzoru na bratsku Rusiju. Ni ruska agresija na Ukrajinu nije pokolebala naprednjake, pa su tako Srbiju izdvojili iz evropske porodice naroda i stavili je u službu teororističkom Putinovom režimu.

Nije naprednjacima strana ni jednopartijska vladavina u Kini, ne zove uzalud Aleksandar Vučić kineskog predsednika “brat Xi”. Pre tri godine Vučić na sednici Glavnog odbora Srpske napredne stranke saopštio da je partijska delegacija boravila na studijskom putovanju u Kini. Naprednjaci su otputovali na obuku kod kineske braće, “da vide kako to radi Komunistička partije Kine” i da “nauče mnogo toga”. Pa normalno, neće valjda Vučić svoju stranačku poslugu da šalje u Brisel, Berlin ili Helsinki, pa da se tamo zbune neobičnim demokratskim običajima, procedurama, kulturom dijaloga, da dožive fras i vrate se u izmenjenom stanju svesti.

Normalno je da naprednjaci uče od Komunističke partije Kine kako se vlada, kako jedna stranka drži celo društvo i privredu pod apsolutnom kontrolom, pa da to znanje primene i na domaćem terenu. Mada, nisu morali da idu toliko daleko, mogli su i do najbliže biblioteke, pa da malo zarone u srpsku prošlost, obaveste se kako su vladali Nikola Pašić i njegovi radikali, ista je to autoritarna i partokratska matrica. Jedino što bi onda morali da se posvete čitanju, a tu antisrpsku delatnost svaki pripadnik vladajuće kaste prezire iz dubine duše, uvek je bolje učiti na živim primerima iz sadašnjosti.

Kritičare u zatvor

Ne prođe ni nedelju dana od inovativnog predloga poslanice SNS-a Draginje Vlk, a njenim putem nastavi još jedna predstavnica vladajuće koalicije, članica Glavnog odbora Socijalističke partije Srbije Ana Grozdanović. Mlada socijalistkinja uočila je gorući društveni problem koji predsedniku ne da mira, a niko iz njegove bliže okoline da se doseti i reši ga jednom zasvagda. Šta to muči predsednika Vučića i influeserku Grozdanović? Kakvi su to klipovi u točkovima našeg nezaustavljivog napretka?

Nije funkcionerka Dačićeve stranke prva uočila problem, naprednjačka svita već godinama kuka kako predsednika Vučića ne obožavaju baš svi žitelji Srbije, ima čak i drznika koji se usuđuju da mu ponešto zamere, neki bezobraznici ga bogme i oštro kritikuju, a nađe se i pokoji ekstremista koji u predsednikovom neumornom radu za otadžbinu ne vidi ama baš ništa dobro. Toj pošasti se mora stati u kraj, ali kako naći efikasan protivotrov? Evo čega se dosetila Grozdanović: “Zamolila bih svoje političke kolege koje sede u poslaničkim klupama da dignu glas i izbore se za zakon kojim bi se kaznio svako ko ostavi loš komentar prema predsedniku države. A o ostalim ozbiljnijim planovima protiv predsednika još ozbiljnije kazne”.

Najzad da neko otvoreno kaže kako svaku kritiku i slobodu mišljenja i govora treba zabraniti zakonom. Dosta je predsednik trpeo zulum vajnih intelektualaca i ostalih građana koji samo nešto zakeraju, umesto da se opuste i prepuste čarima zlatnog doba. Grozdanović je detaljno elaborirala zašto uopšte kritizeri pribegavaju negativnim komentarima na račun premudrog vođe. Ona je pojasnila da će ovakvo rešenje “dokone naučiti pameti da se predsednik na svaki način mogući zaštiti, jer je ovo sve planski da bi mu crpeli energiju u trenutku kada su velike odluke pred njim”.

Predsjednik u energetskoj krizi

Jasno kao dan. Ne kritikuju građani Vučića zato što je zaveo autokratiju, zadužio zemlju preko svake mere, više od svih prethodnika zajedno, zato što krši Ustav i preuzima svu vlast u svoje ruke, zato što je korupcija dosegla vasionske razmere, zato što je udaljio Srbiju od EU i pretvorio je u rusku guberniju, zato što je ugušio medije i dao maha svojim krvoločnim propagandistima, ili zato što ne odustaje od hegemonističkog projekta prepakovanog u Srpski svet.

Ne kritikuju Vučića dokonjaci i lezilebovići zato što misle da on uništava poslednje ostatke demokratije, nego da bi mu oduzeli energiju, da bi ga oslabili i bacili u energetsku krizu, i to baš u trenutku kad treba da donese važne odluke. Na primer – kako izbegavati uvođenje sankcija Rusiji, a i dalje lagati Evropu da smo na evropskom putu, kako uzimati pare i koristiti carinske olakšice sa evropskim zemljama, a istovremeno biti Putinov poslušnik. Grozdanović smatra da će osuđenima za verbalni delikt robija koristiti: “Ti hrabri momci će taman pročtati tamo koju knjigu, malo se edukovati, trenirati čime će biti zadovoljniji sobom i razmisliti o svom ponašanju ubuduće”. Nije baš najbolje formulisala ovo svoje saopštenje, ali desi se to čoveku kad mu na um iznenada padne kakva genijalna ideja, od siline uzbuđenja zaboravi srpski jezik koji nikad nije ni znao.

Vjesnici olovne budućnosti

Nisu dva navedena primera totalitarne svesti toliko bitna sama po sebi, već kao ilustracija načina mišljenja koji se zapatio u vladajućoj koaliciji. Njima je očigledno bliska svaka ideja neslobode, a svoje uzore ne traže u demokratskim sistemima, već u sasvim suprotnim porecima, autoritarnim, represivnim, tamo gde nema građana, već samo podanika. Težnja ka zabrani civilizacijske tekovine kakva je sloboda mišljenja jasno govori da bi vladajuća kasta najradije Srbiju pretvorila u Hitlerovu Nemačku ili Staljinov Sovjetski Savez. Narečeni predlozi se trenutno ne mogu realizovati, ali na njih se može gledati i kao na vesnike olovne budućnosti.

Sve ovo se događa dok Vučić postavlja Vulina, ruskog čoveka, na mesto šefa Bezbednosno-informativne agencije, Kurtija naziva “terorističkim ološem”, a Srbe s Kosova koji nisu marionete Beograda “ološem sa dna kace”. Istovremeno sipa drvlje i kamenje po Evropskoj uniji, uporno odbija da se solidariše sa žrtvama Putinove agresije i vodi Srbiju u sve veću izolaciju. Za to vreme traje nesputani svakodnevni linč novinara, nezavisnih intelektualaca, svih građana koji se drznu da kritikuju naprednjački režim.

Vladajuća klika polako pretvara državu u despotiju, uz minimalne otpore slobodarskijeg dela društva. Kad se oslobodimo iluzija, vidimo da nas samo geografski položaj spasava od totalne propasti. Da se ne nalazi na evropskom kontinentu, Srbija bi odavno izgledala kao Severna Koreja. U nedavnoj prošlosti uspeli smo naizgled nemoguće – da savladamo i tu zemljopisnu prepreku i strovalimo se u civilizacijsku provaliju. Trenutno hvatamo zalet za novi skok u istom pravcu, sa neizvesnim ishodom. Ko zna, možda nam ovog puta prorade kočnice u poslednjem trenutku, nadomak ponora.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera