Od kritičara nacionalizma do nacionaliste: Slučaj Milovana Danojlića

Najbizarnije je što je Danojlić naslutio sopstveni sunovrat i što je predvideo katastrofu, civilizacijsko potonuće sopstvene nacije.

Malo se ko bavio tajanstvenim preobražajem koji je doživio Danojlić, navodi autor (Tanjug / Dragan Kujundžić)

Nakon smrti pisca i akademika Milovana Danojlića usledili su prigodni nekrolozi. Od pokojnog pesnika, autora više od 70 knjiga, opraštala se uglavnom ona nacionalno onesvešćena struja, pa je sve proticalo u dobro poznatom rodoljubnom duhu.

Podsećali su nas patriotski mediji kako je Danojlić uglavnom živeo na Zapadu, “ali je, kako je sam govorio, disao sa svojom zemljom, sa njenim jezikom i sa njenom sudbinom”. Podsećali su nas i na piščeve reči iz poslednjeg intervjua: “Ovde ima razumevanja za Zapad često više nego za Rusiju. Skandalizovan sam zbog toga”.

Podsećali su i na njegovu besprimernu odanost svom plemenu: “Hteo – ne hteo, delim sudbinu svog plemena, očajavam sa njim, i odupirem se u njegovo ime”. Posebno je naglašavana pesnikova odanost zavičaju, Ivanovcima kod Ljiga, gde je sagradio crkvu, kao svoju zadužbinu.

Oglasio se čak i predsednik Srbije Aleksandar Vučić, rekavši da je Danojlić svojim perom “beležio i svetlo i mrak ljudske istorije, ali i našeg nacionalnog usuda, uvek na strani Srbije i srpskog naroda”.

Pisac iz lektire

Na prvi pogled bi se reklo da je reč o jednom od onih tipičnih patriotskih pisaca koji su celog veka pevali kako ih sve rane njihovog roda bole, veličali nacion i pleme, zavičaj i postojbinu, a na belosvetsku kulturu, pogotovo zapadnjačku, gledali kroz nišan. Međutim, ta slika je pogrešna, a priča o Milovanu Danojliću znatno je složenija.

Moja generacija je njegovo ime znala još iz detinjstva, iz prvih razreda osnovne škole, jer se Danojlićeva knjiga “Kako spavaju tramvaji” našla u lektiri. Iz te knjige zauvek je ostao u sećanju tužni dečak Pepo Krsta, “od majke Lize i oca Hohohonda”, kao i “Dečji zakonik” koji govori o fiktivnoj dečjoj Republici Viktoriji, suštoj negaciji nasilnih i nesrećnih država koje prave odrasli.

Kasnije smo čitali mnoge Danojlićeve knjige pesama, eseja, proze: “Kako je Dobrislav protrčao kroz Jugoslaviju”, “Muka s rečima”, “Lirske rasprave”, “Dragi moj Petroviću”, “Čišćenje alata”… A kroz Danojlićeve prevode upoznavali smo mnoge pesnike, Jejtsa, Paunda, Brodskog, Klodela, kao i Sioranov “Kratak pregled raspadanja”.

Istovremeno smo otkrivali čudnovatu i skoro neverovatnu stvar – da je pisac kojem se divimo u međuvremenu prešao u nacionalistički tabor, da je pozdravio Miloševićev dolazak na vlast proglasivši ga “novim Karađorđem” koji je “dunuo život srpskoj duši”. Saznali smo da ne pije koka-kolu “iz ideoloških razloga”, da svoje filipike protiv zapada piše iz Poatjea kod Pariza, da brani ratne zločince i relativizuje genocid u Srebrenici.

Podneblje koje liječi od nade i ambicije

Teško je bilo spojiti Danojlića pisca i Danojlića propovednika opštih mesta tribalizma i lažne plemenske autentičnosti, na prvi pogled je izgledalo da su u pitanju dva čoveka. Jer je stari Danojlić bio oštri kritičar provincijalizma, zatvaranja u nacionalističke torove i plemenskog nadgornjavanja, tako popularnog na Balkanu.

U knjizi epistolarne proze “Dragi moj Petroviću” Danojlić je ispisao možda najradikalniju kritiku pojave koja se obično naziva srpskim mentalitetom. Takvu vrstu opservacija, čak i u neuporedivo bezazlenijoj formi, Danojlićev tabor redovno naziva teškim autošovinizmom, a autora antisrpskog štiva proglašava za izdajnika, stranog plaćenika i odroda koji mrzi sve što je srpsko.

Danojlić svoja gorka zapažanja stavlja u usta Mihailu Putniku koji se nakon višedecenijskog života u Americi, vratio u šumadijsku varoš i obližnje selo da tu, u rodnom kraju, provede penzionerske dane. I kako Putnik vidi svoju nahiju, zemlju i narod? Nimalo ružičasto. Evo jednog kratkog rezimea:

“Mi smo hrabar i slobodoljubiv narod, kome se dogodilo da vekove proboravi u ropstvu; miroljubivo pleme, u sporu ili zavadi sa mnogim susedima; pametni, a nijednog velikana svetu ne dadosmo”. Šta srpski narod misli o logici: “Naš je svet s logikom u načelnom sporu, i kad joj priznaje korisnost, on je ne voli. Ona mu se čini surova i neljudska: ne obazire se na njegove želje i iluzije”.

Dijagnoza koju ispisuje Danojlić kroz svog junaka je strašna: “Snaga mala, vrhovi nevisoki, a niskomisleća množina nametnula svoju meru, postavila konac u visini svojih glava i sve po sebi ravna”. I nema nade u boljitak: “Ovde su digli ruke i od onog što su mogli. Ovo podneblje leči od taštine, od nade, od ambicije”.

Sveprisutna mržnja

Čitavo jedno Putnikovo pismo posvećeno je mržnji, osećanju koje dominira u narodu: “Postoji jedna mržnja koju čovek samo u rodnom kraju može osetiti. (…) Što je neki kraj izgledom privlačniji, kao da je i mržnja u njemu jača, oštrija”.

Razlozi za mržnju su nebrojeni: “Na uspehu će ti zavideti, a ako promašiš, još će te više prezirati i mrzeti. Ako se uzdigneš, gledaće da te svuku u blato, a ako padneš, rugaće ti se što si pao”. Najveći neprijatelj je – prvi sused: “Komšija ga ugrožava mišlju, prisustvom, pogledom…” Od nenavisti prema komšiji stvara se nacionalni identitet: “Komšijsko pitanje je središnji problem naše savremene povesti. Zla zainteresovanost za suseda, kao najdublji socijalni impuls; zloba, kao zaloga očuvanja nacionalne, plemenske i porodične posebnosti”.

Stanje ljudske duše je mračno i nepopravljivo: “Ljudi se ovde mrze iz ljubavi: ne mogu jedni bez drugih, odveć su međuupućeni, pa već zbog toga jedan drugom zlo misle. Podlost im je zamršena, okolišna, i izdaje se za srdačnost, a prostodušnost im je tupa i veoma liči na glupost”. Mržnja je toliko obuzela sve živo da joj ni naizgled nevina priroda ne može odoleti: “I trn pored puta, u vreo letnji dan, dok gori, od mržnje gori”.

Nema radikalnije vizije mrzilačkog društva, tamo gde čak i biljke gore od mržnje, đavo je odavno sve uzeo pod svoje. A mržnja je tako uobičajena da se i ne primećuje: “Po selima se mržnja raznosi kao blato na obući”.

Niko nema što Srbin imade

Kritikuje Danojlić i srpsku megalomaniju koja ne zna za meru: “Mislimo da nam niko na svetu nije ravan. (…) Naša sirotinja na pročeljima kuća u SAD-u ispisuje: Niko nema što Srbin imade”.

Ne ostavlja na miru ni druge srpske svetinje, recimo naš nacionalni ponos, našu nacionalnu mudrost: “Od nemaštine, muke i neznanja razvila se čitava siromaška filozofija, takozvana narodna mudrost”. Srbiju slika kao mesto gde je svaka pamet suvišna. Čemu služi mišljenje u društvu mržnje i zla:

“Ovde pamet služi da se nekom podvali, ili da čestit čovek izbegne podvalu. (…) Mi preziremo komplikacije, a kultura, nauka i mišljenje uopšte počivaju na načelu komplikovanja, cepanja dlake načetvoro i klasifikovanju!” Dakle, naše viđenje sveta nespojivo je sa kulturom.

Dok je Dobrica Ćosić bulaznio o prednostima naše zaostalosti, Danojlić je mislio drugačije, konstatujući da zaostajemo mnogo više nego što bi pomislili i najcrnji pesimisti: “Čovekov uspon je počeo upotrebom vatre. Ako je suditi po mestu koje u našem životu zauzima roštilj, naš se uspon tu negde, oko vatre, i zaustavio”.

Zemlja pod opsadom

Nacionalizmu Danojlić daje lice kroz književnog junaka Vuka Paligorića, bivšeg apotekara s kojim se druži Mihailo Putnik. Nije Paligorić oduvek bio nacionalista, Danojlić ironično piše: “Oko 1960. odjednom ga stade uznemiravati nacionalno pitanje. Ubrzo od njega sasvim obole, kao što se oboleva od čira na želucu. Napade uglavnom dobija pri čitanju novina”.

Nacionalizam se objavljuje kao paranoja, kao stanje neprestane ugroženosti: “Zemlja u kojoj on živi je pod opsadom. Na njenim granicama, danju i noću, zavijaju šakali, vrebajući šta da zgrabe i progutaju. Sav se zgrčio, i pazi odakle će ga koja zver zaskočiti”.

Posmatrajući Paligorića, pripovedač zaključuje da je “uvređenost naročito visok oblik patriotizma”. Nenadmašna je Danojlićeva ironija kad kaže za svog karikaturalnog junaka: “U poslednje vreme, između njega i Hrvata ponovo raste napetost”.

Portret nacionaliste neminovno sadrži i neprijateljstvo prema svemu što dolazi s one strane brda: “Paligorić se užasava Zapada. Sve što nam je otud došlo, od reforme do moderne umetnosti, izazivalo je samo nedoumice i traume”. Nije prošlo mnogo, a pisac se preobrazio u svog junaka, Danojlić je postao Paligorić, preinačio se u sopstvenu karikaturu.

Protiv zavičaja

Sve citirane opservacije izgovorio je, doduše, književni junak, Mihailo Putnik, pa ih možda ne treba sasvim izjednačavati sa onim što pisac misli. Međutim, Danojlić na slične teme piše posve isto i u esejima, tamo gde govori u svoje lično ime. Putnik je tek maska iza koje se sakrio pisac, puka književna konvencija.

Nije teško pronaći dokaze za ovu tezu u knjizi “Lirske rasprave” koja je objavljena 1967. godine kod Slobodana Mašića, a drugo izdanje se pojavilo 1980. U eseju “Protiv zavičaja” Danojlić razlaže u detalje svoj ambivalentni odnos prema rodnom mestu, ali ipak preovlađuju kritički i mračni tonovi. Danojlić nalog rodoljublja, ljubavi prema otadžbini, iskušava na samom izvoru, na primeru zavičaja. Paradoks je nerešiv. Ako je nemoguće voleti zavičaj, kako je onda moguće voleti domovinu?

“Ako dobro razumem opšte usvojeni obrazac ljubavi prema zavičaju, rodno gnezdo se ima voleti takvo kakvo je, upravo zato što je takvo. Toliku slepu ljubav ja nikad i ni prema kome nisam oseti”, piše Danojlić.

Ishod rvanja sa zavičajem je predvidljiv: “Večna, idealna domovina tako je, na samom početku, za mene propala. Nekim drugim putem, koji ne vodi kroz zavičaj, nisam hteo ni da joj pristupam. Slavna prošlost, zastave i pesme, posebno poslanje mog naroda, sve se to, pred početnim teškoćama, rasplinulo kao nerazumljiva dokolica”.

Toplo okrilje plemena

Nije Danojlić ustao protiv svakog vida kampanilizma, već se obrušio i na nacionalizam kao oblik intelektualnog nepoštenja: “Nije čudno što se u našem veku – veku tolikih obećavajućih prevrata i izneverenih nada – ljudi opet vraćaju u skutove svojih narodnih zajednica.

Otkrivajući ponovo svoje nacije, mnogi od tih povratnika čine greške protiv intelektualnog dostojanstva i boljeg ukusa, oživljavajući najniže vidove isključivosti. Ima nas koji, odbacujući laži stoleća, i dalje odbijamo da uronimo u toplo okrilje plemena. Sloboda rasuđivanja isuviše nam je draga da bismo je za bilo koju slepu vernost i zajedničko pijanstvo zamenili”.

Par decenija nakon što je napisao ove reči, Danojlić je glavačke uronio u toplo okrilje plemena da iz njega nikada ne izađe. Dobrovoljno i oduševljeno je zamenio slobodu rasuđivanja za slepu vernost naciji, plemenu i zavičaju, za kolektivno pijanstvo od kojeg se nismo otreznili do dana današnjeg. Najbizarnije je što je Danojlić naslutio sopstveni sunovrat i što je predvideo katastrofu, civilizacijsko potonuće sopstvene nacije.

U eseju “Reč protiv lične nesreće” Danojlić piše o osećanju večnog čemera, jada, čamotinje, očaja, beznađa, nemoćne mržnje, muke postojanja, o celom tom unutarnjem, resantimanskom bagažu koji dolazi do vrhunca u kafanskim lumperajkama i tučama. I dobro vidi kuda bi to moglo da odvede:

“I znaš: jednog bi dana, ponovo, ovu nesreću neko mogao naoružati i na osvetu je uputiti, i tako usmeriti njenu žeđ za prolivanjem krvi. U rasprskavanju čaša i flaša nazireš ponor budućih krvoprolića, u ludovanju očajnika slutiš snagu koja bi, dobrom zastavom natkriljena, mogla ponovo da se razbesni na ovom prostoru punom neraščišćenih zabluda i mržnji”.

Tajanstveni preobražaj

Danojlićeve slutnje postale su krvava stvarnost frtalj stoleća kasnije, samo što je i sam pisac koji je sve video i predvideo bio među onima što su besneli, natkriljeni nacionalnom zastavom, u masi što je podlegla sirenskom zovu plemena, kao da nikada nije napisao navedene i mnoge druge rečenice, kao da je odjednom postao slep za sopstvena viđenja i umovanja. Mnogo je šta na ovom svetu misteriozno i obavijeno velom. Ma šta suvi racionalisti zborili, i dalje smo okruženi tajnom.

Malo se ko bavio tajanstvenim preobražajem koji je doživeo Danojlić. U tekstu “Putnikove epistole”, pisanom povodom novog izdanja knjige “Dragi moj Petroviću” 2006. godine, Teofil Pančić je zaključio da se piscu dogodio “pad u banalnost”, ali da je to “za rastuženog i rezigniranog posmatrača i dalje zagonetna priča”. Zagonetka je čovek i samom sebi, o drugim ljudima da i ne govorimo, koliko god zagonetku rasvetljavao nikad je nećeš dokučiti do kraja.

Meni se čini da bi odgonetku valjalo potražiti upravo u citiranim esejima i prozi, u preteranoj kritici mentaliteta, u zaljubljenosti u ličnu nesreću, u podizanju trenutnog stanja duha (koje ima svoje istorijske uzroke) na metafizički nivo, u osećanju krivice zbog otpadništva od plemena, zbog proklete sposobnosti da pojave posmatraš sa naličja, da vidiš sve ono pred čime svi drugi zatvaraju oči.

Ali, to je tema za neku drugu priliku. Dosta je svakom tekstu zla svojega.

Izvor: Al Jazeera