Povratak srpskih snaga – Nemoguća misija

Ono što je javnosti u Srbiji nepoznato, jeste to da bi se eventualni povratak pripadnika bezbednosnih snaga Srbije obavljao uz apsolutnu kontrolu međunarodnih snaga prisutnih na Kosovu u okviru KFOR.

Vučićev zahtjev je očigledan primjer treniranja mišića u javnosti Srbije, piše autor (Reuters)

Vest o tome da Srbija upućuje zahtev komandi KFOR da se dozvoli povratak pripadnika vojske i policije na sever Kosova, nije veliko iznenađenje. Nedeljama se ta ideja pominjala kao reakcija Srbije na sve napetiju situaciju na Kosovu. Zahtev, svakako, jeste nerealan, a namere ionako nisu da se do toga dođe, već da se dokaže kako predsednik Srbije misli na “ugroženi srpski narod koji se nalazi pod terorom kosovskog premijera Albina Kurtija”.

Kada god se malo zakuvalo na teritoriji Kosova, iz Srbije su se mogli čuti takvi zahtevi. Oni, doduše, nikada nisu postali zvanični, ali nije da se nije razmišljalo na tu temu. Naravno da se odmah zavrtela priča, dobro uhodanim kanalima naprednjačke propagande, kako je Vučić jedini srpski političar koji je taj zahtev podneo.

Kada su postali svesni da je pre njega to zatražio Zoran Đinđić, početkom 2000-tih, brzo je prestalo korišćenje tog argumenta. Jednom je bila ideja da i Boris Tadić zvanično podnese taj zahtev, ali on to nije uradio uz opravdanje da bi u slučaju pozitivnog odgovora pripadnici vojske i policije na Kosovu bili glineni golubovi.

Rezolucija 1244

Tačno je da Srbija ima pravo na tih 1.000 vojnika i policajaca na osnovu Rezolucije Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1244. I tu počinje i završava se svo znanje javnosti na ovu temu.

Ono što je javnosti u Srbiji nepoznato, jeste to da bi se eventualni povratak pripadnika bezbednosnih snaga Srbije obavljao uz apsolutnu kontrolu međunarodnih snaga prisutnih na Kosovu u okviru KFOR. Nepoznato je i to da postoji jasni opseg eventualnog delovanja tih snaga na teritoriji Kosova. Radi se, pre svega, o održavanju veza sa međunarodnom civilnom misijom i međunarodnim snagama bezbednosti, obeležavanje i čišćenje minskih polja, održavanje prisustva na srpskim istorijskim lokalitetima, i održavanje prisustva na ključnim graničnim prelazima. Iz ovoga se vidi da te trupe ne bi imale ikakvu nadležnost u vezi sa aktuelnom situacijom na terenu.

Pitanje čišćenja minskih polja, koliko nas sećanje služi, nikada nije došlo da dnevni red i do sada se tom problematikom bavio KFOR. Istorijski srpski lokaliteti na severu, sigurno nisu gradovi i naselja, već crkve, manastiri i istorijski spomenici i znamenja. Takvi lokaliteti na severu Kosova nisu pod udarom nikada bili poput onih južno od Ibra.

Kada je reč o ključnim graničnim prelazima, ili kako se u Beogradu nazivaju – administrativnim prelazima, oni su sada pod blokadom. Srpske snage bi mogle da učestvuju u dislociranju trenutnih blokada, ali to neće biti potrebno, jer po istom onom naređenju po kojem su postavljene, biće i uklonjene, samo nedostaje mig iz Beograda. Kada je reč o održavanju veza sa civilnom misijom i međunarodnim snagama bezbednosti, ona je i do sada bila sasvim zadovoljavajuća o čemu je više puta govorio lično Vučić.

Kada taj zahtev stigne u KFOR i kada se nadležni budu izjašnjavali o njemu, sigurno da će na sličan način da razmišljaju i, upravo u skladu sa Rezolucijom 1244 odlučiti da se zahvale Beogradu na uloženom trudu i da ga odbiju. I tu ne treba biti ljut na KFOR.

Zašto ovo Vučić radi?

S druge strane, prisustvo tih snaga bi u Srbiji bila proglašena kao velika pobeda Aleksandra Vučića, dokaz da je Srbija prisutna na Kosovu i vojno, i naročito bi to bilo dobro pozdravljeno od nacional-desničara koji bi ponosno uzvikivali – Kosovo je Srbija. Ako bismo ovo sklonili po strani, sigurno da bi se pripadnici srpskog naroda na severu Kosova osećali znatno sigurniji da im ulicama patroliraju srpska vojska i policija, nego kosovska. U pitanju je, međutim, nemoguća misija.

Da se radi o nerealnom zahtevu, svestan je i sam Vučić. On je prilikom nedavnog obraćanja javnosti to i rekao, naglasivši da nema dilemu da ovaj zahtev Srbije neće biti usvojen. Logično se postavlja pitanje zašto onda to radi?

U pitanju je čist marketing, i to onaj ličan Vučićev, ali i potreba Srbije da se iznova dokazuje kao neko ko poštuje međunarodne dokumente. Glavni argument Beograda u aktuelnom sukobu sa Prištinom je taj da se kosovski premijer Kurti ne pridržava međunarodnih odluka na koje su se obavezale vlasti pre njega.

Realno, ne može se reći da Beograd nije u pravu. Kurti je sve glasniji u tom stavu da za Prištinu ne postoje ni Rezolucija 1244, ali ni Briselski sporazum po kojem je Kosovo steklo mnogo više atributa državnosti nego pomenutom rezolucijom. Uostalom, Srbi su posle Kurtijeve izjave da Prištini ne pada na pamet da formira Zajednicu srpskih opština i napustili kosovske institucije što je i dovelo do sadašnjih problema na severu Kosova.

Ovaj zahtev je očigledan primer treniranja Vučićevih mišića u javnosti Srbije. Njegov manevarski prostor je sve manji i logično je da će iskoristiti svaku situaciju da opravda sebe i svoju politiku. Međunarodna zajednica je sigurno toga svesna, jer ga sve više pritiska uza zid. Svesna je, sigurno, i toga da dok Vučić optužuje Kurtija da ignoriše međunarodne obaveze Prištine, Kurti optužuje Beograd za podizanje tenzija, ali i insistira na konačnom dogovoru.

Nikome sukob nije u interesu

Ostaje vera u međunarodnu zajednicu da do većeg sukoba neće doći, jer ona to stvarno i može da spreči. Postoji dovoljno trupa na Kosovu kako bi se obezbedio red i mir, a Beograd i Priština, svako iz svojih razloga, podižu tenzije koje su krajnje nepotrebne.

Nikome oružani okršaji nisu u interesu. Vučić je svestan da sa vojskom ne može da uđe na Kosovo, jer će u tom slučaju uslediti “dobrodošlica” snaga NATO-a, a Kurti da KFOR neće više okretati leđa nasilju.

U toj jednačini treba naći rešenja, i to što pre. I pregovore treba privesti kraju, jer posle deset godina pregovora aktuelnih vlasti u Beogradu sa Prištinom i Briselom rešenje se i dalje na nazire.

Povratak srpske vojske u okviru mandata Rezolucije 1244, ili formiranje kosovske vojske, nije nešto što će smiriti uzavrelu situaciju na terenu, a to je preko potrebno svima na ovim prostorima.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera