Kuda plovi Srbija?

Šta još treba da se desi pa da se neko od podanika odluči da kaže kormilaru ovog broda kako je došlo vrijeme za odlazak u penziju.

Lavrov ispred Narodne Skupštine kao "spasitelj Evrope" Foto: Ustupljeno Al Jazeeri

Da li Srbija primećuje da joj je preko glave naopako navučena košulja te da je vlast iz dana u dan za rukave i nogavice vuče unazad. A ona, anestezirana više se ni ne otima. Kao da veruje u halucinacije o nazadovanju licemerne i lažljive Evrope, uporedo sa napredovanjem ponosne Srbije. Čiju istinoljubivost, poštenje i svestrani progres jedino može na svojim plećima da iznese neustrašivi predsednik.

Bez preterivanja se može reći da je javnost sa nacionalnih frekvencija konstantno izložena cunamiju superlativa kojima se opisuje predsednik. I sve se češće javno predlaže da se iznađe zakonska mogućnost za njegov doživotni mandat. A da mu po zaslugama i uspesima Tito nije bio ni do kolena, to je i on sam za sebe, već nekoliko puta natuknuo.

Premijerka zaželjela da bude muha

Od svih izjava Ane Brnabić, o njenom poimanju dužnosti, mnogo govori ona koju je dala pre neki dan kad je već dobrano zagazila u svoj treći premijerski mandat: “Volela bih da budem muva u toj sobi pa da čujem šta će im reći…”, kazala je u kamere, govoreći o predsedniku Srbije koji će ih (lidere EU i Zapadnog Balkana) najbolje “suočiti sa njihovim licemerjem”.

Gde se seti baš takvog beskorisnog insekta? Premijerka koja je imala hrabrosti da se o svom privatnom životu javno izjasni, i sa svojom partnerkom i sinom živi u raskošnoj renoviranoj vili na Dedinju, bi volela da bude – muha.

Ta soba u kojoj je premijerka Srbije volela da se tako bizarno inkarnira nalazi se u Tirani, glavnom gradu Albanije, gde se održavao Samit Evropske unije i Zapadnog Balkana. Baš bi joj tu bilo mesto, po funkciji koja joj je već treći put dodeljena.

Za razliku od srpske premijerke, Šarl Mišel, predsednik EU Saveta, lično je prisutan na ovom događaju kome pripisuje veliki značaj jer je “Zapadni Balkan ključni prioritet za Evropsku uniju”.

Potrebni smo jedni drugima, tvrdi Mišel. Samo dva dana pre tog značajnog međunarodnog događaja, javnost je prisustvovala eksploziji gneva predsednika republike.

Za Aljbina Kurtija je rekao da je “teroristički ološ”, novog ministra u vladi Kosova i njegovu savetnicu nagrdio je da su najgori srpski ološ (nema goreg ponavljao je) a onda je prešao na Evropu i njene lidere, odnosno na “antisrpske zapadne agenture koje su ih tu postavili” misleći da će da “napakoste Srbiji”.

Obećao je “pakosnicima” da niko iz Srbije neće biti u Tirani, a “svi vi iz Evrope lupetajte gluposti” …”baljezgajte kako je Srbija kriva za nešto, a ne možete da pronađete ništa za šta je Srbija kriva”.

Niko mu ništa nije odgovorio javno posle toga. Samo premijerka. Njoj je kako je rekla “važno da on (Aleksandar Vučić) bude u Tirani… niko nema takav kredibilitet kao on”.

Dodaje da joj svi drugi lideri uvek kažu kako je Aleksandar Vučić “jedan od najuticajnijih lidera Evrope”.

I samo dva dana pošto je odlučio u ime Srbije da niko ne ide u Tiranu, odleteo je Aleksandar Vučić u glavni grad Albanije među “pakosnike i bedne antisrbe”. I kada se to završilo rekao je da je za Srbiju dobro što je odlučio da ide.

Zbog ovakvih i sijaset sličnih drama kojim su uz sve druge nedaće izloženi građani, preko bi bilo potrebno da neko od njegovih podanika, da bar neki ministar, poslanik, ili funkcioner njegove stranke, može kritički da rezonuje i da tu kritiku artikuliše. Međutim, to se ne dešava!

Otkako je pre osam godina kao prvi potpredsednik vlade odleteo on lično u Feketić i iz zaglavljenog autobusa izvukao dečaka, podvig koji su zabeležile sve kamere,  još su mnogo filmovanih “junačkih dela” prikazani više puta građanima Srbije. On lično, je “otimao” respiratore po belom svetu u vreme kovida 19, on ih je donosio i objašnjavao anesteziolozima kako da ih upotrebljavaju.

Sa druge strane su zemlje Evropske unije, u kojima se, uprkos svim teškoćama, ipak insistira na funkcionisanju institucija, podeli rada i dužnosti, prema stručnosti. Da bi bio direktor elektroenergetskog preduzeća ne možeš da budeš pečenjar, ako si premijer ne možeš da se pretvaraš u bezvrednu zunzaru.

Kriza autokratije

Do nedavno se u Evropi govorilo samo o krizi demokratije. Prvi znaci da je autokratija na silaznoj liniji, došli su sa druge obale Atlantika.

Poraz Žaira Bolsonara u Brazilu i oseka trampizma u SAD nagovestili su demokratsko provetravanje i u drugim zemljama. Lluis Bassets, univerzitetski profesor i iskusni španski kolumnista, čak u madridskom El paisu ocenjuje da pada kotizacija autokratije na globalnoj berzi političke prakse.

“Trojica njenih najupadljivijih veteranskih predstavnika, Rus Vladimir Putin, Iranac Ali Hamnei i Kinez Si Đinping, prolaze kroz najgori trenutak svog dugog boravka na vlasti, primećuje kolumnista. I dodaje podatke o svakom od trojice autokrata: Vrhovni vođa Islamske revolucije ima 83 godine a komanduje 33 godine, predsednik Ruske Federacije (70) vlada već 22 godine, dok je generalni sekretar Komunističke partije Kine (69) na vlasti tek deset godina, ali je na poslednjem kongresu svoje partije obezbedio da ostane na vrhu dok njegovo telo izdrži.”

“Svaki se na svoj način, i svaki na sve brutalniji način, odnosi prema demonstrantima koji izlaze na ulice protiv rata, zatočeništva i islamske marame i koji u svim slučajevima na kraju pozivaju na njihovo svrgavanje, pa čak i njihov nestanak”, piše Bassets.

U Rusiji je kažnjivo isticati plave i žute boje (simbole ukrajinske zastave), kao što kineski vrh ne podnosi prazan list hartije (koje nose demonstranti simbolišući cenzuru) a žena koja ne pokriva kosu na striktni način može da strada u Iranu.

Za vlast u našoj zemlji, suviše maloj, da bi se španski kolumnista detaljnije bavio, posebno je karakteristično da ona svoj autokratski patriotizam isisava iz žarkog navijanja za uspeh Putinove agresije na Ukrajinu. A hvali se time da će Kremlj uspeti da spase “srce Srbije” i vetom onemogućiti Kosovo da dobije stolicu u Ujedinjenim nacijama.

‘Evropa ne bi postojala bez Lavrova’

I dok pogled na glavni ulaz u Narodnu Skupštinu Srbije već mesecima zaklanja lik Sergeja Lavrova, ruskog ministra spoljnih poslova, u Skupštini većina iz redova vladajuće Vučićeve stranke poimence nagrđuje malobrojne predstavnike proevropskih stranaka i pokreta.

Oni se proglašavaju ne samo za izdajnike, već i za poklonike Belivukovog klana i interesa. A ako neko još ne zna, taj ozloglašeni ogranak nekog narkokartela optužen je za ubistva i mlevenje ljudskog mesa u kući u Ritopeku, koja je godinama, pod prismotrom policije ovog režima.

Dok se u jednom momentu naši policajci nisu usudili da uđu i da tu pronađu oružje, dotičnu mašinu za mlevenje, i ostale krvoločne morbidarije. A sve do tada Belivuka i njegove smo mogli da gledamo na fudbalskim utakmicama, ili kako patriotski obezbeđuju inauguraciju predsednika Republike.

Ruski ministar spoljnih poslova lepršao se na oktobarskom suncu i na dan kada se formirala vlada.  Ko god je od novih i starih ministara tog dana ulazio u skupštinu susretao se sa Lavrovom u nadprirodnoj veličini.

Prolazila sam tuda baš kada je vlast polagala zakletvu: „Zaklinjem se na odanost Republici Srbiji i svojom čašću obavezujem da ću poštovati Ustav i zakon, da ću dužnost člana Vlade vršiti savesno, odgovorno i predano”.

Nijedan od 28 ministara nije video ništa prirodnije nego da se kao velike patriote zaklinju domovini pod zastavom “najvećeg svetskog diplomate” bez koga “Evropa ne bi više postojala”, kako je to definisala opskurna grupa koja u velikom otrcanom šatoru stražari pred najvišim zakonodavnim telom.

U “rastakanju kruga dvojke” filozof, umetnik i teoretičar arhitekture, Giša Bogunović objavio je u Ninu pre dve nedelje tekst o pustošnom starom jezgru grada.

Utisak jada i vanrednog stanja jednak je onom što ga već godinama proizvode transparenti, plakati, zastave i poljski šatori s tendama protestanata ispred Doma narodne skupštine kao da su od iste autorske ruke.

I ne krije se mnogo da režim za svoju elitu, gradi novi zabranjeni grad. I izmešta ga iz kruga dvojke,  planira novi centar grada. To neće biti ni Terazije, ni trg Republike, ni Knez Mihajlova.

Fasade starog Beograda okužene su portretima ratnih zločinaca, kojima se pridaju herojska svojstva u vođenju ratova u kojima “Srbija nije učestvovala”, ali ih je sve izgubila. Radnje su se iselile, podzemni prolazi liče na smetlišta, a u Narodnom pozorištu, malo malo pa se umesto teatra odigrava neka nakinđurena promocija patriotskog dostignuća.

Elita koja ruši mostove

Beogradu na vodi, centru koji pleća Aleksandra Vučića ispunjava ogromnim ponosom, smeta Stari savski most. Em po njemu tandrču tramvaji i remete blaženi mir njihovog prebivališta, em je “ružan”.  I oni su odlučili da ga sruše.

Nema veze šta kaže društvo arhitekata, još manje ih brine saobraćajni kolaps, istoričare tek ne žele da slušaju, još manje se obaziru na zdravu pamet. Viševekovna tradicija i iskustvo za njih je baljezgarija. Mostovi se ne ruše nikad. Sem u ratu.

A kako se mostovi čuvaju u EU? Da srpsku elitu to zanima, mogli su da saznaju kako je prošla imovina Džefa Bezosa, jednog od najbogatijeg čoveka na svetu.

Izgradnju svoje megajahte, vredne 600 miliona evra, američki milijarder poverio je jednom brodogradilištu u Roterdamu. Kada je prelepi brod sa tri visoka jarbola od po četrdeset metara, trebalo da isplovi, pokazalo se da to nije moguće.

Zajedno sa brodogradilištem, gradski oci došli su na ideju kojoj su se građani usprotivili. Odlučili su da privremeno razmontiraju deo roterdamskog mosta De Hef (Koningshaven) i da ga, kad jahta isplovi ponovo vrate u pređašnje stanje.

Holanđani su pripretili pobunom. Osmislili su plan preko Fejsbuka da se protiv Bezosove jahte bore jajima. Digla bi se velika halabuka, ona ne bi donela ništa dobro ni reputaciji američkog milijardera, koji svoju imperiju širi po celom svetu, a ne samo u svojoj zemlji.

Gradonačelnik Roterdama, a njegovo ime je Ahmed Aboutaleb (rodio se i odrastao u Maroku), i gradsko veće vrlo brzo su odlučili da demontaža mosta ne dolazi u obzir. I jahta je isplovila nekim drugim vodenim putem. Jarboli su joj naknadno postavljeni na nekoj drugoj obali.

Mi smo ponosni na svoj grad, ne pada nam na pamet da razvaljujemo ni jednu jedinu ciglu, samo da bi udovoljili nekom hiperbogatašu, rekao je jedan građanin.

Ova rečenica, kao da je naravoučenije iz neke basne, mogla bi da se uzme u obzir kad se u Srbiji govori o principima i kodeksu Evropske Unije.

Bilo da je reč o simboličnom ili materijalnom značenju, mostovi pripadaju svim građanima, kao i reke koje teku ispod njih. A mnogo je vode proteklo otkad Srbiju kormilari okreću u suprotnom smeru.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera