Srbija, ruska rupa na evropskom tepihu

Srbija kao ruska rupa na evropskom tepihu – tako izgleda vizija naših vrlih patriota. Mora se priznati da im pretvaranje Srbije u rupu odlično ide, a i gazde iz Kremlja pomažu koliko mogu.

Svijet je danas podijeljen na dva nespojiva dijela, a naprednjaci su Srbiju svrstali na stranu zločinaca, piše autor (EPA)

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić prosto obožava da glumi kako vodi nekakvu nezavisnu, suverenu politiku. Jedna od njegovih omiljenih mantri glasi “Neće strane ambasade određivati kojim će putem Srbija ići”. Hiljadu puta je izgovorio slične rečenice, neprestano naglašavajući kako strane ambasade više ne formiraju vlade u našoj zemlji, kako je on u svojoj državničkoj mudrosti potpuno imun na uticaje iz inostranstva, kako Srbija vodi svoju politiku, ne osvrćući se na ostatak sveta.

Prilikom formiranja friške vlade naprednjački kadrovi lansirali su novu sintagmu za zamajavanje širokih narodnih masa – “prosrpska vlada”. Premijerka Ana Brnabić i hor naprednjačkih dvorjana razmileli su se po televizijskim studijima ne bi li vaskolikom stanovništvu objasnili šta se krije iza ovog tautološkog izraza. Rastolkovali su nam da je to vlada koja nije ni levo ni desno, ni na istoku ni na zapadu, već vlada koja vodi računa samo o Srbiji i bori se za srpske nacionalne interese. Zanimljiva pojava – vlada Srbije radi za Srbiju, a ne, na primer, za Mauricijus, Novi Zeland ili Šri Lanku.

Na strani dželata

Premijerka je u ekspozeu najavila da vlada “neće biti ni prozapadna ni proruska, već prosrpska”. Kad se ovaj galimatijas sa naprednjačko-birokratskog jezika prevede na srpski, dobija se pomalo drugačiji utisak o toj šatro nezavisnoj politici. Srbija je na evropskom putu kao zemlja kandidat za članstvo u Evropskoj uniji. Koliko je javnosti poznato, Srbija se ne nalazi u procesu integracija i udruživanja sa Rusijom i Belorusijom. Kad premijerka kaže da vlada nije prozapadna, da neće voditi prozapadnu politiku, to manje-više znači da od evropskog puta nema ništa.

Agresija Rusije na Ukrajinu traje više od osam meseci, a za to vreme srpski režim se migolji kao jegulja, hineći nekakvu neutralnost. Srbija je jedina evropska zemlja koja nije uvela sankcije Rusiji (ako ne računamo beloruski izuzetak), a nije se ni solidarisala sa ukrajinskim žrtvama, naprotiv. Mediji lojalni Vučiću otvoreno navijaju za Putinove zločince, a raspoloženje javnosti je masovno na strani agresora koji ubija civile, žene, decu, ruši civilnu infrastrukturu, granatira crkve, bolnice i domove kulture, i za sobom ostavlja pustoš, spaljenu zemlju i masovne grobnice.

Svet je danas podeljen na dva nespojiva dela, a naprednjaci su Srbiju svrstali na stranu zločinaca. Kada ubice upadnu u neku zemlju i uništavaju sve pred sobom, nema neutralnosti. Biti neutralan znači biti na strani dželata, protiv žrtve. To je ono na šta misli premijerka Brnabić kad govori o tzv. prosrpskoj politici, o tome da smo negde između. Mada je u njenom slučaju glagol “misliti” malo preambiciozan, nije njen posao da misli, već da radi i govori ono što joj naredi predsednik Vučić, u inat Ustavu Srbije.

Očekivanja ruskog ambasadora

Dok je trajalo formiranje vlade, dok su termin “prosrpska vlada” naokolo razglašavali razni naprednjački čauši, uključujući i predsednika Narodne skupštine Vladimira Orlića, javnost je saznala da je Srbija jedina zemlja koja ne učestvuje na Prvom parlamentarnom samitu Krimske platforme u Zagrebu, iako je uredno pozvana. Doduše, o pozivu na samit koji organizuju hrvatski Sabor i ukrajinska Vrhovna Rada, na kojem učestvuju delegacije iz 53 zemlje predvođene predsednicima parlamenata – javnost nije ništa čula dok se nije saznalo da Srbije nema na tom važnom međunarodnom skupu. A i to nismo saznali iz nekog domaćeg izvora, već od hrvatske agencije Hina.

Poziv za učešće na samitu stigao je Vladimiru Orliću, a on ga nije prosledio Odboru za spoljne poslove Narodne skupštine, već ga je prosto sakrio. Ni Odbor, ni poslanici, ni birači, ni srpska javnost nisu znali da je taj poziv uopšte upućen Srbiji, ali je znao neko drugi – ambasador Ruske Federacije u Srbiji Aleksandar Bocan Harčenko. U skupštinskoj belešci objavljenoj 21. septembra stoji da su se Vladimir Orlić i Aleksandar Bocan Harčenko sastali 16. septembra, te da je ambasador “izrazio očekivanje da delegacija Narodne skupštine Republike Srbije neće učestvovati na samitu Krimske platforme”. A pošto je ruski ambasador već tako ljubazno izrazio očekivanje, Orlić je odlučio da ruskim očekivanjima izađe u susret, ne obavestivši o tome nikoga.

Dobro, realnija verzija događaja je da je Orlić obavestio Vučića, te da je predsednik odlučio da Srbija ne pošalje delegaciju u Zagreb, jer Orlić ne odlučuje ni o čemu, baš kao ni bilo koji drugi naprednjak, zna se ko je gazda. Bocan Harčenko je praktično naredio Orliću da ne ide u Zagreb, “izraziti očekivanje” je uljudniji, diplomatski izraz za “izdati naredbu”. Uostalom, šta ima predstavnici vlasti Srbije da se pitaju koji su spoljno-politički interesi naše zemlje, da razmišljaju i lupaju glavu, kad je tu ruski ambasador da im kaže šta treba da rade. Postavlja se pitanje ko u Srbiji vodi spoljnu politiku – Ministarstvo spoljnih poslova Srbije ili ambasada Rusije? Gde se određuje kojim putem će Srbija ići – u srpskim institucijama ili u Kremlju?

U društvu Rusije i Bjelorusije

Srbija bi trebalo da bude deo Evrope, pa je logično i da učestvuje na skupovima koji izražavaju jedinstvo zapadnog sveta u osudi ruske zločinačke agresije, ali tako ne misli ruski ambasador, a naprednjacima nije teško da budu poslušni. Tako u praksi izgleda ona Vučićeva nezavisna politika, prosrpska vlada, tako u realnosti izgleda predsednikovo geslo “Neće strane ambasade određivati kojim će putem Srbija ići”. Tačno, neće strane ambasade uticati na nas, pogotovo ne ambasade zapadnog dela sveta, naš put će određivati samo jedna, ruska ambasada, bar dok ne stignemo do provalije i propadnemo zajedno sa našim gospodarima iz Kremlja.

Mogao bi naš premudri predsednik da pogleda mapu, pa da vidi gde se nalazi Srbija. Kad smo poslednji put proveravali, naša zemlja je još bila na evropskom kontinentu i nije se graničila sa Rusijom. Jasno je gde je Srbiji mesto, ne samo u geografskom, već i u političkom, ekonomskom, kulturnom i svakom drugom smislu. Uprkos toj očiglednosti, Vučić i njegovi kolaboranti koriste svaku priliku da Srbiju svrstaju na pogrešnu stranu istorije. Cela Evropa je bila prisutna na samitu u Zagrebu, osim naše nesrećne zemlje i Belorusije. Sve češće se događa da se nađemo u tom društvu. Na jednoj strani cela Evropa, SAD i ostatak zapadnog sveta, a na drugoj – zločinačka Rusija, Belorusija i naprednjačka Srbija. Zaista predsednik Srbija ima istančan osećaj za vreme u kom živimo, veliki je to um koji ume da prepozna znake vremena i da okrene državu u ispravnom smeru.

Izostanak sa samita Krimske platforme nije nikakav izuzetak, srpski režim koristi svaku priliku da pokaže na kojoj smo strani, iako sve vreme glume neutralnost. Vučić štrči gde god se pojavi, svuda je crna ovca – od samita Evropske političke zajednice u Pragu do Generalne skupštine Ujedinjenih nacija u New Yorku. Predsednik Srbije ne propušta nijednu šansu za izgovaranje pogrešnog teksta, za pokazivanje celom svetu da nije na strani ukrajinskih žrtava, već da intimno podržava Vladimira Putina, u meri svojih skromnih mogućnosti.

Ta podrška bi bila kudikamo otvorenija da je Srbija kojim slučajem malo moćnija i da ne ekonomski ne zavisi od saradnje sa Evropskom unijom. Nas jedino geografski položaj spasava od brze propasti, da smo malo bliži Rusiji bili bismo druga verzija Belorusije. S tim što se u Belorusiji građani masovno bune protiv Lukašenkove diktature i vazalnog položaja u osnosu na Kremlj, a u Srbiji bi takav ropski položaj bio dočekan izlivima radosti i kolektivnog oduševljenja.

Ruska posluga

Takozvana nezavisna i suverena, prosrpska politika je najobičnija šarena laža. Građanima Srbije je u interesu da država bude uređena, da imamo vladavinu prava, funkcionalne institucije, uzorne demokratske standarde, moderan obrazovni sistem, normalne odnose sa susedima, slobodu i otvorenost prema svetu. Građanima Srbije nisu u interesu zatvaranje u šovinistički brlog, autokratija, apsolutna vlast jednog čoveka, destabilizacija regiona, neslobodni mediji, korupcija nadrealnih razmera, podjarmljene ustanove, društvo iz kog ljudi masovno beže u neke srećnije krajeve. Međutim, ovakvi destruktivni procesi su u interesu naprednjačke oligarhije na vlasti i Putinovog režima.

Ponizni, servilni stav naprednjaka prema predstavnicima Rusije nije od juče. Kad je 2017. godine Ana Brnabić postala premijerka, odmah je otišla na raport kod tadašnjeg ambasadora Rusije Aleksandra Čepurina. Odnela mu je stenogram svog intervjua za agenciju Bloomberg, kako bi mu objasnila da su je pogrešno interpretirali – nije ona rekla da će se Srbija, ako bude prisiljena da bira, opredeliti za EU umesto Rusije. O premijerkinom pravdanju pred pretpostavljenim saznali smo od Marije Zaharove, portparolke Ministarstva spoljnih poslova Rusije. Izgleda da se spoljna politika Srbije ipak definiše u Kremlju, a ne u Beogradu.

I onda nam naprednjaci pričaju o nezavisnoj politici, o suverenosti i prosrpskoj orijentaciji, pa čak i o nacionalnom ponosu i dostojanstvu. A ponašaju se kao ruska posluga. Dovoljno je pogledati na šta je Vučić ličio prilikom susreta sa Putinom, gledalac ima transfer neprijatnosti zbog količine podaništva i servilnosti kojih bi se postideo poslednji lakej. Da ne pominjem Aleksandra Vulina koji se za vreme svog ministarskog mandata ponašao kao da mu je direktno nadređen sekretar Saveta bezbednosti Rusije Nikolaj Patrušev.

Takvu orijentaciju i položaj Srbije najbolje je opisao nekadašnji vođa naprednjaka Tomislav Nikolić još 2008. godine. “EU je vrlo skupocen persijski tepih. Jedina mana je što ima jednu rupu. Ta rupa, to je Srbija. EU bi zlatnim koncem tu rupu zakrpila, jer joj u suprotnom skupocen tepih ništa ne vredi”, rekao je Nikolić. Srbija kao ruska rupa na evropskom tepihu – tako izgleda vizija naših vrlih patriota. Mora se priznati da im pretvaranje Srbije u rupu odlično ide, u tome su nenadmašni. A i gazde iz Kremlja pomažu koliko mogu, njima bi bilo najdraže da se nikada ne izvučemo iz te rupe.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

Pregled vijesti, tema, mišljenja, blogova sa Balkana i iz svijeta u samo jednom kliku
Pročitajte sada