U učionicama nasilje, a država se češe

Dok u učionicama i oko njih nasilje postaje svakodnevica, država okreće glavu, piše autor.

Mučne scene iz jedne učionice u Trsteniku preplavile su društvene mreže minulih dana (Al Jazeera)

Bruka zabeležena u Trsteniku, gradiću u Srbiji, kada su dvojica srednjoškolca snimali profesoricu engleskog jezika M. S. kako joj treći izmiče stolicu, dobila je epilog. Dva đaka su izbačena iz škole, a trećeg su roditelji sami ispisali. Prethodno su, doduše, pokušali da svoje dete opravdaju navodnim izveštajem neke stručne osobe da se radi o momku sa traumama. Roditelji su, definitivno, spremni da mnogo toga učine za svoju decu, najčešće na njihovu štetu.

Mučne scene iz jedne učionice u Trsteniku preplavile su društvene mreže minulih dana. Povređena, unižena, uvređena i ko zna šta sve, profesorica kao i da nije bila svesna šta joj se desilo. Gore od toga je to što Srbija i dalje ne kapira šta joj se dešava. Ministar prosvete je poput one babe iz narodne izreke u kojoj selo gori. Dok u učionicama i oko njih nasilje postaje svakodnevica, država okreće glavu. Zatražio je ministar, doduše, da ti momci budu isključeni iz škole i tu se sav njegov angažman kao nadležnog ministra završio. Na pamet mu nije palo da svoju ministarsku pozadinu podigne iz fotelje i uputi se u Trstenik, sretne se sa M. S., uputi joj jaku podršku i na taj način podrži sav nastavnički kadar u Srbiji.

Izvesni gospodin Branko Ružić, taj ministar, zadužen je za prosvetu i obrazovanje u zemlji u kojoj kao da su zamenjene ulogu. Ovim zločinom prema svim zaposlenim u obrazovnom sistemu zemlje, otkriven je samo vrh ledenog brega. To što nastavni kadar doživljava u Srbiji, više je nego tragično. Nisu oni ti koji vaspitavaju i obrazuju decu, već su, po svoj prilici, đaci ti koji prevaspitavaju nastavnike i profesore.

Kako smo se našli u takvoj situaciji?

Mnogi se pitaju kako je moguće da smo se našli u takvoj situaciji. Realno, sve ovo i nije neočekivano. U zemlji u kojoj se omladina edukuje uz Zadruge i druge rijalitije, lako se prepozna prečica za budućnost. Zašto se mučiti, ići u školu, grejati stolicu, sate i sate učiti gradovo i sticati znanje? Nema potrebe. Ugradite malo plastike u sebe, spremni za skandale, i eto vas u središtu medijske pažnje. U Srbiji se deca prijavljuju za song contest takmičenja, rijaliti programe i sve one prečice koje nude “leba bez motike”. Otvorena su im sva vrata kriminala, kao i korupcije. Zašto ići težim putem kada su oko njih primeri kelnera sa autobuskih stanica, vlasnika pečenjara, raznih mediokriteta spremnih da kupe ili plagiraju diplome. Nema potrebe da se više bilo ko muči. Još ako, tom prilikom, poseduje i partijsku knjižicu, samo je nebo granica.

Jednostavno, ne postoji spremnost u državi da bilo ko “povuče” na pravu stranu. Tri decenije o prosveti u Srbiji vodi kada SPS – Slobodana Miloševića i Ivice Dačiča. Ruku na srce, dolaskom Aleksandra Vučića, prosveta doživljava vrtoglavi pad. Nekadašnji predsednik Srbije Tomislav Nikolić bio je srednjoškolac koji je naprasno, tokom predsedničke kampanje 2012. godine objavio da je magistar. Jedino je znao da “ubode” ime fakulteta. Koji je smer bio i kako je glasila magistarska teza, nismo nikada saznali.

Drugi čovek Vlade Srbije Siniša Mali, zvanično je proglašen za plagijatora i Beogradski univerzitet mu je oduzeo doktorat. Nekadašnji predsednik Skupštine Srbije, ministar policije i ministar vojske, a sada na Vučićevom ledu, Nebojša Stefanović nikada nije objasnio kako je diplomirao, a tek doktorirao. Nikada nije transparentna bila ni priča o diplomi Pravnog fakulteta Aleksandra Vulina u Kragujevcu. Direktor najvećeg i najsloženijeg privrednog kompleksa – Elektroprivrede Srbije, bio je neko ko je do tog posla držao pečenjaru u Obrenovcu. Mnogi tvrde da je to bila dora kafana, ali ostaće upamćen po tome što je tokom njegovog mandata u kolubarske peći bacano blato umesto uglja.

U Srbiji, gotovo da nemamo normalno obrazovanog gradonačelnika i predsednika opštine. Gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić, doktorirao je na fakultetu koji je registrovan na jednoj njivi u prigradskoj beogradskoj opštini. Ne treba ići dalje.

Slučaj u Trsteniku nije jedini

Sve je ovo omogućio Vučić, niko drugi. Za razliku od pomenutog ministra prosvete, Vučić nije ni reč rekao o slučaju profesorice engleskog jezika u Trsteniku. Tablice na severu Kosova su mnogo važnije za opstanak na vlasti. Mnogi tvrde da mu je tako lakše da upravlja ljudima. Ucenjeni samom pričom da su lagali, plagirali, kopirali ili platili, ispuniće svaki njegov. Tako Vučić upravlja Srbijom.

O agresiji koja je prisutna u javnom prostoru Srbije, da i ne govorimo. Scene iz Skupštine Srbije više priliče kafanskim tučama nego demokratskom dijalogu. Svaki dan na ivici incidenata. Bukvalno sve što im padne na pamet mogu da kažu u javnom prostoru, bez obzira na težinu bezobrazluka i nepristojnosti koja ide uz njihov narativ.

U Srbiji se redovni snimaju i emituju kriminalističke serije u kojima se romantizuju glavni junaci. Najveća plantaža marihuane u Evropi se proglašava za ništa strašno, jer je vlasnik tog imanja blizak sa vladajućim strukturama. Sve to je više nego dostupno mladom svetu i oni to upijaju

Da bi se razumeli kako treba, nije ovo izolovani problem Srbije. Ceo svet je pao u neku vrstu apatije kada je obrazovanje. Potrebna je odlučna reakcija društva i striktna primena važećih propisa. Valja razmisliti, ne samo represivnim merama, već i o onima kojima se nagrađuju prave vrednosti. Problem u Srbiji je, međutim u tome što se konstantno propagira ono što ne valja, naspram pravih i važnih vrednosti za razvoj društva. Slučaj u Trsteniku nije jedini. Bio je najvidljiviji. Nadležnima, međutim, i dalje nije dovoljan za sistemsko rešavanje problema.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera