Popis stanovništva, još jedna zavjera protiv Srba

Prije nego što je popis započeo na društvenim mrežama počele su da se šire glasine kako je u pitanju još jedna bjelosvetska ujdurma usmjerena protiv Srba.

Strah od popisa je samo još jedan izdanak sveopšte paranoje koja je zavladala društvom, uz nesebičnu pomoć njenih političkih, intelektualnih, crkvenih, medijskih i svih drugih elita, piše autor (Al Jazeera)

Prvi popis stanovništva u Srbiji obavljen je daleke 1834. godine. U međuvremenu je popis postao manje-više uobičajena procedura koja se sprovodi periodično, po pravilu na svakih deset godina. Pomislio bi čovek da smo se za skoro dva veka navikli da nas povremeno obiđu popisivači i priupitaju za neke statističke podatke. Međutim, nema tako bezazlene stvari koja ne bi mogla da postane strašilo, babaroga i još jedna zavera protiv srpskog naroda.

Aktuelni popis stanovništva Srbije je u toku, odvija se tokom meseca oktobra. Pre nego što je popis započeo na društvenim mrežama, toj virtuelnoj čaršiji i sedećem korzou našeg doba, počele su da se šire glasine kako je u pitanju još jedna belosvetska ujdurma usmerena protiv Srba, pa zato valja pružiti otpor svetskim moćnicima. Razni ljudi su pozivali na bojkot, upozoravali da je svrha popisa zloupotreba podataka od strane Evropske unije i Velike Britanije koje finansiraju čitavo zamešateljstvo, da to naprednjaci nešto opet muljaju, da su popisivači listom članovi vladajuće stranke i sve u tom dobro poznatom konspirološkom stilu.

Kolektivna paranoja

Takve nesuvisle priče pale su na plodno tle, o čemu svedoče brojna neprijatna iskustva onih koji učestvuju u popisu. Popisivači su se sretali sa raznim oblicima nepoverenja koja idu čak i do paranoje. Mnogi građani su bili ubeđeni da su popisivači došli da ih vakcinišu, nisu želeli da odgovaraju na pitanje da li su im se deca testirala na koronu, odbijali su da daju svoj JMBG državi (koji im je država i dodelila), plašili su se da će ih neko čipovati. Mladi su odbijali da se popišu “jer neće da učestvuju u tom eksperimentu”, popisivače je poslala CIA, BIA ili neko treći; u jednoj zgradi se svi stanari dogovorili da ne primaju popisivače, pa su to lepo napisali, okačili na ulazu – da se popisivači ne muče bez razloga.

Svedočanstva popisivača deluju kao fikcija, neki roman koji bi mogao da nosi naslov, recimo, “Paranoja u Las Popisu”, ali to je, nažalost, naša gola i tužna stvarnost. Pošto se već nisu ostvarile teorije zavere o vakcinama, pošto milioni vakcinisanih nisu pomrli, a nije im čak ni ugrađen čip kojim će Bil Gejts da ih kontroliše, nije zgoreg isti model nemišljenja primeniti na nešto novo. Svaka društvena pojava je dovoljno dobra da postane osnova za novu teoriju zavere, nije ni popis stanovništva poslednja rupa na krajnjoj svirali. Dobar deo stanovništva nalazi se u stanju kolektivne paranoje, pa tom osećanju sveta treba nekako dati oduška.

Mentalno opsadno stanje

Nije ni čudo što su mnogi građani poblesavili u ovako drastičnoj meri, budući da režim Aleksandra Vučića već godinama udarnički radi na sluđivanju stanovništva. Vučićevi mediji neprekidno drže publiku u stanju neposredne ratne opasnosti, u strahu i drhtanju. Sudeći po tabloidnim tekstovima i pričama raznih propagandista na nacionalnim televizijama, Srbija je okružena neprijateljima, svi nas mrze, ceo svet se zaverio protiv Srba, svi žele da nas unište, svaki čas se najavljuje neki novi rat, Bošnjaci samo što nas nisu napali, Hrvati nam rade o glavi, Albanci bi da nas kolju, američki predsednik i evropski lideri po ceo dan se bave smišljanjem planova kako da satru Srbe i Srbiju, ništa drugo i ne rade.

Atmosferu ugroženosti koja prerasta u kolektivnu maniju gonjenja diktira gospodar provladinih medija, vrhovni strašilac Aleksandar Vučić. Predsednik neprestano naklapa o Srbima kao večnoj žrtvi, o tome kako je ceo svet protiv nas, ali se on hrabro bori za Srbiju koja postoji samo u njegovom umu, sam protiv svih.

Njegovi beskrajni, fidelkastrovski govori često su protkani širenjem panike, najavama da nas čeka apokalipsa, da smo u krizi kakva nije viđena od Drugog svetskog rata, da će groblja biti mala da prime sve mrtve od korone, katastrofa je jedna od omiljenih predsednikovih reči. Usput je svim silama radio na tome da Srbiju posvađa sa celokupnim komšilukom, a otkad je počela ruska agresija na Ukrajinu – i sa celim demokratskim svetom, u čemu je postigao zavidne rezultate.

Niko ne vjeruje nikome

Neprekidno zastrašivanje građana urodilo je plodom, tako da se nalazimo u mentalnom opsadnom stanju. Vučić je privatizovao državu, smrvio sve intitucije (istina, bez većeg otpora) i čitav sistem stavio u službu naprednjačke oligarhije na vlasti. Odavno je postalo jasno da država nije servis građana, naprotiv – država radi protiv građana, ona je samo instrument u rukama vladajuće kaste. Sve je to dovelo do enormnog nepoverenja u državne organe, sasvim opravdanog, ljudi na svakom koraku vide kako policija, sudovi, tužilaštva i većina drugih ustanova služe vlastima, a ne onima koji ih plaćaju.

Masovno nepoverenje nije tek puki subjektivni utisak, ono je čak i merljivo. U intervjuu koji je nedavno dao nedeljniku “Vreme”, dr Aleksandar Baucal, redovni profesor Filozofskog fakulteta na katedri za psihologiju, govorio je o istraživanju European social survey koje se, između ostalih bavi i poverenjem. Dr Baucal kaže: “Postoji tri tipa poverenja – jedno je poverenje u institucije sistema, drugo je u političare, odnosno da vi kao građanin možete da utičete na političke odluke, i treće je poverenje u druge građane. Mi u Srbiji imamo najniži nivo poverenja od svih evropskih zemalja u sve tri kategorije! Ne verujemo instutucijama, ne verujemo političarima, ali, što je još gore, ne verujemo ni našim sugrađanima. Napravili smo društveno okruženje u kome praktično svaki građanin Srbije, čim izađe iz kruga bliskih odnosa, smatra da su drugi ljudi ugrožavajući, da će da ga prevare, da su izvor opasnosti.”

Kad se sve pomenuto sabere, nije ni čudo što kod nas teorije zavere prosto cvetaju – tlo je obilno nađubreno, a društvena klima izuzetno povoljna. Antivakserski pokret je bio snažan i pre korone, a tokom epidemije je dosegao svoje zvezdane trenutke. Tu su i ravnozemljaši, HAARP-ovci, oni što se boje tragova koje avioni ostavljaju na nebu – cveta hiljadu konspiroloških cvetova. Strah od popisa je samo još jedan izdanak sveopšte paranoje koja je zavladala društvom, uz nesebičnu pomoć njenih političkih, intelektualnih, crkvenih, medijskih i svih drugih elita.

Nacionalistički i drugi opsjenari

Aktuelne teorije zavere logičan su nastavak sumanutih lažipriča koje su carevale u prethodnom periodu, posebno otkad je nacionalistička klika zasela na vlast pre tri i po decenije. Epoha Slobodana Miloševića bila je carstvo sumanutih teorija. Naslušali smo se raznih šarlatana koji su nas ubeđivali da su Srbi narod najstariji, da se Sloveni nisu doselili na Balkansko poluostrvo, da sanskrit vodi poreklo od srpskog jezika, da su Srbi nebeski narod i da svetski centri moći smišljaju zavere protiv Srba. O tome su nas obaveštavali lažni istoričari, manipualtivni publicisti, samozvani proroci, gatare, vidovnjaci i ekstrasensi.

Sulude teorije kojekakvih opsenara nisu dobile ogromnu pažnju tek tako, same od sebe, to je bila prirodna posledica konstruisane društvene atmosfere i dominacije nacionalističke ideološke paradigme. Nacionalistički intelektualci na čelu sa Dobricom Ćosićem decenijama su širili ideološki narativ sačinjen od krajnje sumnjivih elemenata.

Osnovni sastojci te šovenske klin-čorbe su sledeći: Srbi su izuzetan narod koji je najviše stradao u istoriji; Hrvati, Slovenci i ostali narodi samo iskorišćavaju Srbe; opkoljeni smo neprijateljima svih boja; velike svetske sile skovale su antisrpsku zaveru; Jugoslavija je velika greška koju su nam poturili naši neprijatelji kako bi nas upropastili; Srbi su uvek i svuda ugroženi, pogotovo od drugih nacija i veroispovesti; neprijateljske strane sile sarađuju sa petom kolonom u Srbiji, takozvanim stranim plaćenicima; zli zapadnjaci žele da promene naš nacionalni identitet i da nam nametnu te proklete norme, mahom zakonske, koje samo sputavaju našu široku slovensku dušu.

Mentalitet vojne utvrde

Nacionalistički svetonazor neminovno stvara – kako reče Viktor Ivančić – “mentalitet vojne utvrde”. Strah od spoljnog sveta, od svega tuđeg i drugačijeg, od svega što dolazi s onu stranu brda dovodi do nacionalne homogenizacije, do prizivanja apsolutnog nacionalnog jedinstva. Ako smo već opkoljeni neprijateljima sa svih strana, moramo se ujediniti i ujednačiti, niko ne sme da štrči, niti da traži nekakva individualna prava i slobode.

Kad nacionalizam postane dominantna ideološka matrica, takoreći vazduh koji dišemo, društvo nužno oboljeva od manije gonjenja. Na to je upozoravao Danilo Kiš još početkom sedamdesetih godina, u poznatom i često citiranom intervjuu. “Nacionalizam je, pre svega, paranoja.  Kolektivna i pojedinačna paranoja. Kao kolektivna paranoja, ona je posledica zavisti i straha, a iznad svega posledica gubljenja individualne svesti; te prema tome, kolektivna paranoja i nije ništa drugo do zbir individualnih paranoja doveden do paroksizma”, govorio je Kiš.

Dobrovoljni učesnici zavjere

Paranoju smo masovno prihvatili kao maltene zvanično državno uređenje, pa su razne teorije zavere zakonomerna posledica naše ogrezlosti u strahove i zebnje od svega na svetu. Brižljivo negujući duh uskraćenosti, osećanje opljačkanosti i ugroženosti, mentalitet večne žrtve – stigli smo do osebujnog mentalnog stanja u kojem je i najobičniji popis stanovništva težak problem. Dok građani budno stražare nad nepostojećim opasnostima i komplotima, promiče im stvarna zavera koja se već decenijama odvija pred njihovim očima.

Nacionalistička klika, ratni profiteri i slični “biznismeni”, klijentelistička mreža i ostali silnici građane Srbije redovno pljačkaju, zlostavljaju, izoluju od sveta, guraju ih u sukobe i ratove, osiromašuju ih, gaze im osnovna ljudska prava, izlažu ih svakoj zamislivoj nepravdi, ukidaju im svaku perspektivu i budućnost za njihovu decu – i to sve pomoću novca tih istih građana. Toliko se ovakvo izokrenuto stanje uobičajilo da su na stranu ugnjetača prešli i zagovornici drugačijih ideologija, zbog neodoljive privlačnosti budžetskog kazana.

Loša vest glasi da i većina građana Srbije dobrovoljno učestvuje u toj zaveri. Vlastela im radi o glavi, a oni joj u tom preduzeću nesebično pomažu, radeći u korist sopstvene propasti. Dobra vest bi mogla da bude to što jedino od samih građana zavisi da li će i dalje mirno trpeti nametnuti jaram i divljanje osionih moćnika. Samo što većina građana nije raspoložena da se angažuje u skidanju okova i uređenju sopstvenog društva. Mnogo je lakše gajiti lažno verovanje da si pasivna žrtva svetskih zavera, nego prihvatiti odgovornost koju podrazumeva život u zajednici. Možda ipak nije sve do svetskih centara moći, ljudi-guštera, kemtrejlsa, iluminata, templara, farmaceutske mafije, vakcinaša i popisivača. Možda je nešto i do nas.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

Pregled vijesti, tema, mišljenja, blogova sa Balkana i iz svijeta u samo jednom kliku
Pročitajte sada