Prijedlog o Kosovu koji Vučić ne smije odbiti

Ako je tačno ono što je predsednik Srbije Aleksandar Vučić obznanio narodu, a tiče se zajedničkog predloga Nemačke i Francuske za rešavanje kosovskog problema, onda je to nešto o čemu bi Srbija trebalo ozbiljno da razmisli. Non paper, koji Vučić, nije hteo onomad da primi, sada je postao zvanični predlog.

Prema rečima predsednika Srbije, Nemačka i Francuska nude Srbiji ubrzan prijem u Evropsku uniju i značajnu finansijsku pomoć u zamenu za neometani prijem Kosova u Ujedinjene nacije i ostale međunarodne institucije. Uz sve ovo, Vučić je rekao da ovim predlogom niko od Srbije ne traži da prizna Kosovo kao nezavisnu državu.

Ovo je više nego ozbiljan i realan predlog u svakom smislu. Najbolnija tačka Srbije je, upravo, Kosovo i priznavanje nezavisnosti. U ovom trenutku, a verovatno i u budućem periodu, u Srbiji neće biti spremnosti i snage za takvim potpisom. Ovim predlogom, ako je tačna Vučićeva interpretacija, za tim potpisom neće biti potrebe, i to je taj momentum koji se čekao.

Da je pameti u vrhu srpske vlasti, ovaj predlog bi istog momenta bio prihvaćen kao polazna osnova za, do sada, najozbiljnije pregovore sa međunarodnom zajednicom. Spremnost na ovakav kompromis Nemačke i Francuske, koje su okosnica EU-a, valja iskoristiti i možda izvući neki konkretniji benefit za građane srpske nacionalnosti na Kosovu, kao i za položaj i status viševekovnih manastira i crkvi. I naravno za, konačno, formiranje Zajednice srpskih opština.

Zašto je prijedlog dobar?

Zašto je ovaj predlog dobar? Možda i ponajviše zbog toga što uvažava realnost, kako kosovsku, tako i srpsku. Kosovo je daleko odmaklo po pitanju državnosti koju Srbija neće da prizna. Sem Rusije i Kine, sve ostale velike sile su tu realnost priznale. Dosadašnje ponašanje Rusije i Kine se, međutim, svodi na to da u Savetu bezbednosti ideja o prijemu Kosova u UN ne može da prođe. Ništa od toga nema srpski narod na Kosovu. Nijedno radno mesto niti bilo kakav drugi vid sistemske podrške. UN, uostalom, više i nisu onakva organizacija kakva je nekada bila, naročito od početka rata u Ukrajini.

Srbija, s druge strane, nije spremna da u potpunosti prizna stanje na terenu. A, ono ne ide na ruku Srbima. Uticaj države Srbije na Kosovu je sve manji, kao i broj Srba koji danas žive na Kosovu. Da bi običan svet posetio Kosovo mora da stikerima lepi saobraćajne tablice. Predstavnici vlasti u Beogradu ne smeju bez odobrenja Prištine da posete svetu srpsku zemlju. Prilika da ne mora da prizna Kosovo, trebalo bi da osokoli mnoge da je došao trenutak da se priča polako privodi kraju. Velike zemlje imaju snagu i moć na koju Srbija ne može da utiče.

Ako žele da prime Kosovo u UN, Srbija tu ne može mnogo toga da učini, čak iako u ukupnom zbiru broj država koje ne priznaje Kosovo bude veći od onog koji priznaje. Tu će, opet, na scenu da nastupe veliki i promeniće taj skor preko noć. Srbija, dakle, ne može to da spreči.

Ulazak u EU nije više tako željena šargarepa kao što je do nedavno bila. Podrška ulasku u EU je nikada manja u Srbiji, i po tom pitanju bi moralo mnogo toga da se uradi. Srbiji je svakako mestu u EU, ali ne ovakvoj kakva je danas. To mora da bude uzajamni odnos pun poštovanja sa obe strane, i što je najvažnije – iskrenosti. Bez toga je sve besmisleno. U Srbiji nema većine koja bi pristala da zarad ulaska u EU, prihvati ulazak Kosova u UN.

Benefit za narod bez priznanja Kosova

Finansijska pomoć je, možda, malo posebnija priča. Građani Srbije i dalje veruju da su najveći finansijski donori Srbije Kina i Rusija. To je jedan od najvećih apsurda u današnjoj Srbiji. Za nevericu svih nacionalista i desničara, Rusije i Kine gotovo i da nema na toj listi, a ubedljivo prvo mesto drži upravo EU. Ne samo po investicijama, kreditima i pozajmicama, već pre svega po nepovratnim sredstvima. Kada na sve to dodamo investicije i broj kompanija sa Zapada, u odnosu na Istok, dolazimo do računice koja jasno govori o tome gde je Srbiji mesto. Kinezi ulažu puno po Srbiji, to nije tajna, ali ruskih investicija sve ove godine nije bilo. Jedino gde su se Rusi angažovali to je Naftna industrija Srbije, i to je početak i kraj ruskog investiranja.

Vučić se naveliko godinama unazad hvali kako je Srbija lider u stranim investicijama i lako može da se pretpostavi šta bi se desilo sa njima kada bi i ovaj predlog odbila.

Dakle, ovaj predlog je više nego odličan. Prihvataš realnost, izvlačiš neki benefit za svoj narod koji živi na Kosovu, uđeš u EU, dobiješ ogromnu finansijsku pomoć i ne moraš da priznaš Kosovo.

Odbije li Srbija ovaj predlog, lako može da se desi izolacija Srbije iz međunarodne zajednice i formiranje Velike Albanije na kojoj se uveliko radi. Evropi nije potrebno ni jedno, a ni drugo. Iz iskustva svi znamo da je aktuelni predlog uvek bio bolji od onog narednog. Takođe, sećamo se i toga da je druga strana, u odnosu na srpsku, ponekad prihvatala i nepovoljne ide po sebe samo zbog toga što je znala da Beograd tako nešto neće prihvatiti. Trenutak je da se sa time stane i ozbiljno i trezveno razmisli.

Bolju ponudu, u startu, Srbija više neće dobiti. Oni koji se nadaju da će Rusi izaći na Dunav i da će promeniti geostratešku i geopolitičku strukturu u svetu, u zabludi su većoj od onoj u kojoj se tvrdi da je Srbija danas nikada prisutnija na Kosovu. Da ratom Srbija povrati Kosovo, toliko je besmisleno da ne vredi trošiti reči.

Na Srbiji i Vučiću je da pokušaju da se izbore za što bolji rezultat u pregovorima i to bi moralo da bude sveta obaveza današnjih vlasti u Beogradu. Nema sada povlačenja. Trenutak je da se postigne kompromis i da se na taj način osigura budućnost, kako Srbije, tako i albanskog naroda na Kosovu. Ovaj predlog to nudi.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.