Srbija i raspjevani silovatelj: Anatomija jedne začuđenosti

Uz iskrenu, hrabru i otvorenu pobunu ženskih nevladinih organizacija, stranaka i pojedinaca, reakcije na objavljivanje intervjua sa silovateljem-povratnikom bile su i providno licemjerje: sablazan, čuđenje, zapitanost nad granicama neljudskosti urednika. Mozgova sa pilećim pamćenjem koji (oni stariji) tobož ne znaju (ako stvarno ne znaju imali su obavezu i mogućnost da saznaju) kako je sve počelo.

Ispred zgrade u kojoj se nalazi redakcija dnevnog lista 'Informer' održan je protest u organizaciji Ženske solidarnosti zbog objavljivanja intervjua sa serijskim silovateljem Igorom Miloševićem (Miloš Tešić/ATA Images/PIXSELL)

Jedan je, teorijski gledano, programsko – ispovedni intervju, ustalasao anesteziranu srbijansku javnost, ostavljajući, suštinski, na stranicama tabloida Informer pitanje na koje se odgovor manje-više zna: kada će se zaboraviti da je srbijanski režim pred lice javnosti plasirao životnu priču serijskog silovatelja, sa morbidnim detaljima njegovog uživanja u strahu žrtava. I da li će neminovni odgovor predsednika Srbije Aleksandra Vučića na pitanje u kojem će odvažna koleginica ili kolega izgovoriti sažetak ovog slučaja i upitati za komentar biti uobičajeno “Da, pa šta?!”, ili lekcija iz demokratije i parlamentarizma o tome da predsednik države ne uređuje medije.

Vučić ovim povodom na stolu već ima rezultate ispitivanja javnog mnjenja, pouzdan broj učesnica i učesnika protesta pred redakcijom Informera, doušnički snimak frekvencija kukavičkog gunđanja. Dosad u reakciji nije značajno omašio.

Naslovna konstrukcija napisa (Informer, 28. septembar) zasigurno će ostati u nalazima istraživanja i ponekog udžbenika, ukoliko neko uopšte bude hteo da se bavi tim aspektima delatnosti homo sapiensa, “Igor Milošević, serijski silovatelj: Prvi put sam silovao sa 10 godina”.

Nije upitno teško ogrešenje o ljudskost, dostojanstvo i mentalno stanje žrtava, a besmisleno je uopšte i govoriti o teškom, brutalnom nasrtaju na profesiju, budući da se uređivačka politika Informera temelji na lažima, manipulacijama, poluistinama, kompletnim izmišljotinama i nagađanjima, objavljivanju sadržaja medicinskih kartona ljudi koji su se zamerili predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću ili vlasniku Informera Draganu J. Vučićeviću. Na prezentovanju podataka iz dosijea Bezbednosno-informativne agencije, targetiranju porodica uz objavljivanje slika maloletne dece…

Trijumfalizam ološa

Informer je najobičniji ološ”, kazaće, istina nediplomatski, bivši američki ambasador, komentarišući jednu u nizu izmišljotina objavljenih u ovoj roto tvari.

Slaba uteha za žrtve mašine u kojoj su samlevene sudbine brojnih porodica koje su se teško ili nikako oporavljale i oporavljaju od pisanja Informera.

U ovom slučaju, Savet za štampu koji čine predstavnici profesionalnih udruženja nije imao dilemu: “Savet za štampu upozorava da je objavljivanjem ispovesti osuđenog silovatelja koji je odslužio zatvorsku kaznu, list Informer prekršio više tačaka Kodeksa novinara Srbije i – suprotno načelu odgovornosti medija – ponizio žrtve, uznemirio javnost i zastrašio svoje čitaoce”, saopštio je Savet.

Uz besmisleni poziv redakciji Informera “da u svom radu počne da poštuje profesionalne standarde, ljudska prava ljudi o kojima izveštavaju i da se, pre svega, vodi javnim interesom”.

Zastrašio? Naravno, izvesno je da su u strahu devojka (Informer objavljuje inicijale) koju je silovao u kozmetičkom salonu na Dorćolu, radnica butika u Ulici Maksima Gorkog, brojne druge žrtve koje je silovao od 1992. (broj ne pominje), budući da je u poslednjih 30 godina sastavio tek tri meseca na slobodi (sada ima 44 godine). U strahu su i devojke i žene koje su se poslednjih dana – od izlaska Miloševića i zatvora na društvenim mrežama objavljivano je njegovo kretanje – osetile kao potencijalne žrtve. “Ne želimo da nosimo suzavac i biber-sprej” kazala je jedna od učesnica protesta ispred redakcije Informera.

Da, nemoć države došla je do građanske samozaštite i intervjua sa napasnikom – povratnikom. Iz kojeg saznajemo i to da je trenutno beskućnik koji troši pozajmljeni novac, izbačen iz zatvora “kao ker”. I da je odbio resocijalizaciju, kako za Informer tvrdi jedna državna nameštenica, nasuprot tvrdnjama Igora Miloševića koji kaže da mu je u Centru za socijalni rad rečeno da dođe za dve nedelje.

Nemoć sistema, uspjeh režima

Nemoć države se, zapravo, u vrhu režima, kroz prizmu Vučićevog analitičkog aparata, knjiži kao uspeh; naravno da je utemeljena sumnja u to da su agenti bezbednosne službe priveli ekskluzivcima Informera objekat informisanja, a nesumnjivo je, pak, to da je slučaj silovatelj iskorišćen za osvežavanje haosa u glavama vlasnika biračkog prava, od čega se uvek dobija isključivo opipljiva korist.

Pogotovu u međuvremenu u kojem treba odlučiti između Moskve i Brisela, šta i kako dati na Kosovu.

Kako to da su povezani bezbednosna služba i novinari nije upitno u slučaju Informera. Već se jednom Dragan J Vučićević na sudu branio, u procesu koji je protiv njega vodio urednik istraživačkog portala Krik Stevan Dojčinović, da za tačnost objavljenih podataka “treba pitati Bezbednosno-informativnu agenciju”.

Organsku vezu Informera i režima čine neograničeno pravo na laži i manipulaciju, zloupotreba moći i, naravno, novac. Ono što je bilo u interesu režima našlo se na naslovnicama Informera: od 2019. do kraja 2021. Informer je objavio više od 800 lažnih, manipulativnih i neutemeljenih vesti samo na naslovnicama, nalaz je istraživanja portala Raskrikavanje. Uz takvu doslednost u uređivanju dolazi i novac iz budžeta, pa je ova štampana stvar (firma Dragana J Vučićevića koja to izdaje zove se “Insajder tim”) u 2021. inkasirala iz budžeta približno 136.000 evra kroz medijske konkurse i reklamne ugovore. U toj 2021. objavio je Informer 275 netačnih, pristrasnih ili neutemeljenih naslova na naslovnim stranama, (izvor: Raskikavanje), najavljujući ratove, atentat na Vučića, zavere “ustaša” i “Šiptara”, nove diktatorske podvige Vladimira Putina.

Hrabrost i licemjerje

Iako Informer, kao prekršilac Kodeksa novinara Srbije, prema pravilima, ne bi smeo da učestvuje na konkursima za dodelubudžetskih sredstava, Vučićevićeve su firme, ima ih najmanje tri, dobile od lokalnih samouprava, najviše od beogradske, 47 hiljada evra, a od reklamnih ugovora sa državnim preduzećima (Pošta, Elektroprivreda, Lutrija, Turistička organizacija…) još 90 hiljada evra.

Režim je očito zadovoljan Informerom, uprkos skromnom tiražu svih beogradskih dnevnika (optimistički, ne više od 200 hiljada primeraka dnevno); proizvodi iz ovog mraka šire se putem programa televizija sa nacionalnom frekvencijom, a Vučićević je, kao njihov gost, često glavni i jedini tumač političkih i društvenih zbivanja.

Još dva momenta obeležavaju nakaznu misiju Informera: bilo je slučajeva u kojima su glavni izvori za svakovrsne morbidarije bili opozicionari; a režim je u iznuđenim ili planskim razgovorima sa opozicionim prvacima imao Informer i srodne tiskovine kao izgovorenu ili neizgovorenu pretnju.

Uz iskrenu, hrabru i otvorenu pobunu ženskih nevladinih organizacija, stranaka i pojedinaca, reakcije na objavljivanje intervjua sa silovateljem-povratnikom bile su i sablazan, čuđenje, zapitanost nad granicama neljudskosti urednika. Tu dolazimo do jedino ispravne konstatacije da je reč o licemerju mozgova sa pilećim pamćenjem koji (oni stariji) tobož ne znaju (ako stvarno ne znaju imali su obavezu i mogućnost da saznaju) kako je sve počelo.

Kako se to odjednom desilo

Kako su nemo posmatrali (čast izuzecima na koje Srbija može da bude ponosna) urušavanje elementarne ljudskosti, kako je pred njihovim očima laž postajala duboko patriotska istina, a dojučerašnji susedi pritajene ubice.

Tu se smešta i srbijansko novinarstvo, pa danas, ako se išta suvislo može naći u izjavama Drgana Vučićevića o intervjuu, jeste njegov odgovor na pitanje o motivaciji da tako nešto objavi. “Novinarstvo”, kazao je Vučićević.

To, naravno, nije novinarstvo, ali je percepcija ove profesije, čiju čast održava mala grupa ljudi raspoređena u celoj Srbiji, to da ona podrazumeva laži i falsifikate zarad ogromne materijalne koristi.

Sve to, naravno, ide uz Dragana Vučićevića, ali i konzumente njegovih kloaka-specijaliteta, uz saučesnike koji, rekosmo li, zaboravljaju profesionalno (Radio-televizija Srbije, RTS, novembar 1991.) uzimanje izjava od sagovornika – vezanih pripadnika Zbora narodne garde koji priznaju da su ubijali. Potom da je Vukovar “razrušen, ali slobodan grad” (Miodrag Popov, RTS), i da su “pored bolnice poređani srpski leševi – uglavnom srpski” (ratni izveštač RTS Nino Brajović).

Eh, sve mislimo zaboravili su nenadmašnu Radu Đokić: “Muslimanski ekstremisti dosetili su se, valjda, najstravičnijeg načina mučenja na planeti. Protekle noći srpsku nejač žive su bacali u kaveze s lavovima u Zoološkom vrtu Pionirska dolina (i danas se za evro i po mogu videti potomci tih lavova, prim. aut.)”.

Ratnu propagandu koju je realizovalo troje iskusnih izveštača-analitičara osmislio je i realizovao Milorad Vučelić, danas direktor i urednik Večernjih novosti. Bilo je istinski nadahnutih nastavljača njegovog dela, pogotovu u medijskoj pripremi atentata na premijera Zorana Đinđića (tada je i Vučićević fasovao istražni zatvor), ali je urednik Informera otvorio epohu mirnodopske propagande koja čitaocima i TV gledateljstvu Pinka i Hepija pada kao melem na ranu neostvarenih nacionalnih, ponajviše ličnih umišljenosti. Nikad taj polusvet nije ostavio svoje omiljene analitičare.

Nismo dobili odgovor na pitanje šta će država sa beskućnikom Igorom Miloševićem, silovateljem koji tumara gradskim ulicama, strepeći sigurno od toga da će i on biti nečija žrtva. Većinska Srbija još pamti o kome je reč.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera