Ruski milijarder – najveći borac protiv zapadne imperije novca

Već decenijama ovdašnji nacionalno svesni, antizapadnjački intelektualci propovedaju protiv zle zapadne civilizacije, tvrdeći da je tamo, iza brda, novac jedina vrednost. Zapad je na putu propasti, nestanak zapadne civilizacije je pitanje dana, jer se tamo moral nalazi na najnižim granama, zabludeli zapadnjaci ogrezli u konzumerizam potpuno su se odrodili od svojih hrišćanskih korena, zaglavili su se u plutokratskoj dekadenciji, prodali su dušu đavolu za male ili nešto veće pare i nezadrživo srljaju u pakao. S druge strane, tu smo mi, čuvari istinskih vrednosti, zatočnici patrijarhalnog morala i tradicije, možda nam te materijalne stvari baš i ne idu od ruke, ali zato kod nas cveta duhovnost, pravoslavna dakako.

Ovakvim fantazmima i mitovima bavio se iscrpno Ivan Čolović u knjizi Politika simbola. U odeljku Srpski politički etnomit, u eseju Evropa Čolović piše: “Među likovima današnjeg srpskog političkog mita važno mesto je opet (kao više puta tokom XIX i XX veka) zauzelo jedno zlo božanstvo, neka vrsta palog anđela poznatog pod imenom Truli Zapad ili Baba Evropa. Naspram ove biološki i moralno posrnule spodobe stoji krepki lik Srbije i s gađenjim i stidom posmatra nakazu pred sobom”. Navodi Čolović brojne primere, recimo reči mitropolita Amfilohija: “Zapad je zauzet i opkoljen Zemljom. Zato i ne misli na nebo. I zato nam je danas tako neprijatelj. Boga nema u njima. Nema carstva nebeskoga”.

Rastakanje zapadne civilizacije

Prebacuje mitropolit Zapadu i da je “suviše okrenut materiji”, varirajući zapravo staru temu svog učitelja, Justina Popovića, koji je u tekstu Humanistička i bogočovečanska kultura još pre pola veka pisao o zapadnjačkom čoveku: “Boreći se sa materijom, čovek nije uspeo da je očoveči, ali je ona uspela da suzi i opovršini čoveka, da ga svede na materiju. I on, obzidan njome, saznaje sebe kao materiju, samo kao materiju”. A sve je to opet varijacija na romantičarske stihove iz XIX veka: “Ne traži spasa na Zapad, / Tim svetom vlada grošićar”. Možda je cela tema najbolje sažeta u knjizi Sveti ratnici Predraga Miloševića koju Čolović navodi: “Senka propasti nadvila se onoga trenutka kada se u zapadnoevropskim zemljama izgubio osećaj za prave vrednosti, tj. kada su novac, materijalne vrednosti i ekonomski interes zauzeli mesto filozofije, religije, istorije, politike”.

Puni su i danas patriotski mediji ovakvih stereotipnih predstava, probiše nam uši. Na primer, u novogodišnjem razgovoru sa ozloglašenim Miloradom Vučelićem za njegov nedeljnik Pečat, vladika bački Irinej mudroslovi kako na je na Zapadu “raslabljen moral, privatni i javni”, kako tamo “rade na uništenju braka i porodice, a sve što je neprirodno i nenormalno proglašavaju za prirodno”, te najavljuje “rastakanje zapadne civilizacije”.

Prošle godine, u jednom intervjuu univerzitetski profesor dr. Zoran Čvorović bavio se pretpostavkama ujedinjenja svih srpskih zemalja, te preprekama na putu ostvarenja tog žuđenog velikosrpskog ideala. Veli ugledni profesor da je problem što je Balkan “pod dominantnim uticajem zapadnih centara moći”, te da je potrebno da “dođe do brze moralne i demografske obnove u Srbiji, Republici Srpskoj i Crnoj Gori”, a “takva obnova nije moguća ako se ne zaustavi širenje primitivizma, konzumerizma, vulgarnog materijalizma, propaganda homoseksualizma, antiporodične džender-ideologije”. Sanja profesor o moralno zdravom pojedincu koji je spreman na žrtvu, po mogućstvu da pogine za Kosovo, teška ga tuga mori što živi u društvu gde se sve kupuje i prodaje, a sva ta dekadencija je došla sa zlog Zapada i pokvarila naš pobožni i visokomoralni narod.

Uzgredne napomene

Nema svrhe polemisati sa fantazmima, kad čovek uvrti u glavu nešto što s realnošću nema mnogo veze nema tog argumenta koji ga može razuveriti, ali nije zgoreg staviti par napomena. Zapadne zemlje ulažu u kulturu i obrazovanje neuporedivo više nego Srbija, o nauci da i ne govorim. Ako je tamo novac jedina vrednost, to nema nikakvog smisla. Najveći i najuticajniji filozofi, istoričari, politički mislioci, pa i teolozi našeg doba velikom većinom su svoj radni vek proveli na tom ozloglašenom Zapadu kojem je stalo samo do paruština, dočim ni pet para ne daje za filozofiju, istoriju, politiku ili religiju.

U bogatom društvu pojedinac ima mnogo više mogućnosti za lični razvoj, pa može da izabere čak i da ne robuje novcu. U siromašnim zemljama poput naše većina ljudi nema taj luksuz, jer se skoro svi dovijamo da nekako opstanemo i spojimo kraj s krajem. Kako u ovom našem tradicionalnom društvu izgledaju porodične vrednosti najbolje se vidi iz nekoliko hiljada svedočanstava o nasilju nad ženama pod hashtagom “Nisam prijavila”. Usput budi rečeno, porodične i sve druge vrednosti se mnogo lakše neguju tamo gde su žene ekonomski nezavisne, pa ne moraju da trpe maltretiranje, i gde je zakonska zaštita na mnogo višem nivou nego kod nas, pa mogu nasilje da prijave policiji i da računaju da će im nadležni organi verovati.

Propovedati o užasima potrošačkog društva u zemlji u kojoj većina zarada ne dobacuje do potrošačke korpe totalno je neljudski i nehrišćanski, jer iz tih propovedi izbija hladna ravnodušnost prema sudbini bližnjih. Kad čovek sluša sve te propagandiste siromaštva i prateće duhovnosti, pomislio bi da je reč o nekim pustinjacima, monasima, otšelnicima koji su se odrekli sveta i svih zemaljskih uživanja.

“Dobrovoljno siromaštvo je riznica za monaha. Sabiraj svoju riznicu, brate, na nebu; jer su vekovi odmora nebrojan”, govorio je ava Iperehije, monah koji je živeo u egipatskoj pustinji u IV veku. Njemu se može verovati, jer su njegove reči i dela u apsolutnoj harmoniji, on propoveda istinu koju živi, koju svedoči svojim telom.

Civilizacija časti i civilizacija novca

S druge strane, naši propovednici siromaštva i odricanja od materijalnih dobara su ogromnom većinom privilegovani članovi društva, univerzitetski profesori, episkopi Srpske pravoslavne crkve, ljudi zaposleni na raznim institutima, intelektualci koji rade po nekoliko dobro plaćenih poslova, pripadnici klase koja nema nikakve materijalne brige. Uglavnom su to budžetski korisnici koji očigledno imaju višak vremena, pa onda blaženu dokolicu troše da svojim siromašnijim sunarodnicima (koji taj bužet pune svojim krvavim radom) utuve u glavu šta su prave vrednosti: prezir prema propalom Zapadu kome je samo do para, duhovnost koja opstaje samo u bedi, široka slovenska duša, nacionalistička histerija i pogibija za otadžbinu. Takva veleumna praksa se otkad je sveta i veka, u svim krajevima naše planete zove – licemerje.

Kad ljudi zabrazde u dvoličnost, kad jedno govore a drugo rade, kad žive udobno, a propovedaju siromaštvo, to na kraju neminovno vodi u totalni apsurd. Vrhunac tog apsurda je što su svog idola i ideologa nedavno pronašli u Konstantinu Malofejevu, autoru knjige Imperija. Nedavno su silni portali koji neguju nacionalno svesnu misao preveli s ruskog i objavili intervju sa Malofejevim pod naslovom “Ka izgradnji imperije časti”, čak je i rusofilni tabloid Informer preuzeo mudre Malofejevljeve misli, nastale povodom pomenute knjige.

Veli Malofejev da je smisao istorije jasan, to je “borba između dva principa: civilizacije časti i civilizacije novca”. Potonja je, naravno, zapadna civilizacija, a prva, normalno – Rusija. Najlakše ih je razlikovati po tome ko su junaci u tim civilizacijama: “U civilizaciji časti, to su svetitelji, velike vojskovođe, veliki naučnici. U civilizaciji novca – to su ljudi sa Forbsove liste”. Problem sa ruskom misijom (opet taj Treći Rim?) jeste što je “uronjena u neprijateljsku civilizaciju”. Ta civilizacija novca je globalno raširena, utiče negativno na rusku omladinu tako što promoviše lažne vrednosti – individualni uspeh i zgrtanje po svaku cenu, umesto da uči kako je najveća vrednost služenje otadžbini.

Malofejev ne pristaje na kompromise, već zaoštrava stvari do kraja: “Mi pokušavamo da uzmemo malo odavde i malo odande. A tako ne može! Moraćemo da izaberemo: ili smo dodatak zapadne civilizacije novca, novog globalnog Hanana, ili smo – Imperija, Katehon, koja čuva svet od zla”. Pojam katehon je preuzet od apostola Pavla, iz Druge poslanice Solunjanima, to je sila koja zadržava Antihrista i odlaže kraj sveta.

Ruski oligarh i ptice nebeske

Dobro, sve je to lepo i pohvalno, ali ko je taj koji propoveda protiv civilizacije novca? Ko je Konstantin Malofejev? S obzirom na ono što govori i piše, reklo bi se da je reč o nekom ko za novac nimalo ne mari, o nekom pustinjaku, siromašku, čoveku koji se odrekao posedovanja, isposniku koji živi na hlebu i vodi. Pogotovo što je sve rečeno varijacija na poznate Hristove reče apostolima, samo vulgarizovana nacionalizmom.

Hrist je učio apostole da ne mogu služiti Bogu i Mamonu, i govorio im da na brinu za ovozemaljske potrebe: “Ne brinite se za život svoj, šta ćete jesti, ili šta ćete piti; ni za tijelo svoje, u što ćete se obući. Nije li život pretežniji od hrane, i tijelo od odijela? Pogledajte na ptice nebeske kako ne siju, niti žanju, ni sabiraju u žitnice; pa otac vaš nebeski hrani ih. Nijeste li vi mnogo pretežniji od njih?”.

Zvučaće malo čudno, ali Konstantin Malofejev nije nikakav asketa, niti čovek koji je raskrstio sa materijalnim potrebama, a nije ni pustinjak, eremita, monah, otšelnik. Malofejev je ruski tajkun, oligarh, milijarder, vlasnik i osnivač “Marshall Capital Partners”, jednog od najvećih investicionih fondova u Rusiji, čovek koji ni sam ne zna koliko para ima, pritom je vrlo blizak gospodaru Rusije, predsedniku Vladimiru Putinu.

Ne mogu svi da uživaju u siromaštvu

Dakle, čovek koji se gnuša koristoljublja, bogatstva i jurenja za novcem, veliki zagovornik “imperije časti” i pravoslavne duhovnosti, ljuti protivnik “imperije novca” – je truli bogataš, čovek koji ne zna šta će s parama. Pritom se nalazi na crnoj listi SAD-a i Evropske unije, zbog povezanosti sa separatistima u istočnoj Ukrajini i na Krimu, a zabranjen mu je i ulazak u BiH. Nije lako Malofejevu da se bori protiv imperije zelembaća sa tolikim bogatstvom, ali mora neko i da se žrtvuje, pa da živi u luksuzu, uprkos svojim najdubljim uverenjima, ne mogu svi da uživaju u siromaštvu, kao većina Malofejevljevih sunarodnika.

Ako naši poklonici tradicije i duhovnosti misle da u borbi protiv zapadnjačkog materijalizma treba da ih predvodi ruski milijarder, bojim se da je ishod bitke unapred poznat. Čitava operacija neodoljivo podseća na silne lukave planove Boldrika iz serije Crni Guja. Možda je bolje da probaju neku strategiju sa većim šansama za uspeh. Šta znam, na primer da se svrstaju iza Ratka Mladića u borbi protiv smrtne kazne tamo gde ova još postoji. Ili da uzmu vladiku Pahomija kao zaštitno lice borbe protiv zlostavljanja dece.

Ili da osnuju društvo “Giacomo Casanova” koje će se boriti protiv preljube. Ili da se bore protiv organizovanog kriminala kroz nevladinu organizaciju “Alphonse Capone”. Ili da osnuju udruženje “Gargantua i Pantagruel” koje će propagirati umerenost u jelu i piću. Ili da angažuju Josefa Švejka kako bi lobirao za povratak obaveznog služenja vojnog roka… Beskrajan je niz budalastih i apsurdnih mogućnosti, prava je šteta da naše umne glave troše sve svoje talente samo na jednu.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.