Srpska saga o feniksu i Novak(s)u

Nikad se nijedan režim do sada nije toliko hvalio brzometnim progresom i nikad Srbija nije bila dalje od civilizacijskih tekovina.

Krivica za pad srpske ikone koji je deportovan iz Australije baca se na Zapad koji 'muči Srbe zato što zavidi i mrzi Srbiju', piše autorica (EPA)

Nikada se ni u jednoj našoj ambasadi nije tiskalo toliko stranih novinara i televizijskih ekipa kao te večeri u rezidenciji ambasadora Srbije u Parizu. Na travnjaku iza koga se kao na nekoj razglednici uzdiže Ajfelova kula škljocali su blicevi, radili su zoomovi, televizijske kamere jedna do druge, paparazzi, novinari sportskih redakcija sa svih strana planete… Okružen ekipom naših tenisera, Anom Ivanović, Viktorom Troickim, Nenadom Zimonjićem, Bojanom Jovanovskim, Jankom Tipsarevićem, Novak Đoković (tada drugi reket sveta) je uz gromoglasni aplauz pred sam početak Roland-Garrosa ugasio svećice za svoj 24. rođendan.

Na tom majskom prijemu, koji je priredio tadašnji ambasador Dušan Bataković pre deset i po godina, našla sam se sasvim slučajno, jer sam zajedno sa grupom novinara iz Srbije, kao gošća francuske vlade o njihovom trošku, baš u to vreme obilazila sve za šta smo kao profesionalci bili zainteresovani. Vrata francuskih institucija, novinarskih redakcija, muzeja, Parlamenta, ministarstava, naučnih instituta i univerziteta bila su nam širom otvorena, a kompetentni sagovornici, od visokih zvaničnika vlade preko naučnika, urednika i novinara medija (u redakciji najpoznatijeg satiričnog lista Canard Enchaine zadržali smo se nekoliko sati) rezervisali su unapred vreme da odgovaraju na naša pitanja. Nismo se, iako smo bili gosti francuske vlade, ustručavali da razgovaramo i sa onima koji je žestoko kritikuju.

Na prijem “kod naših” otišli smo sa naknadnom pozivnicom u poslednjem trenutku, kada je neko od službenika srpske vlade saznao da grupa domaćih novinara boravi u Parizu na studijskoj turi.

Zašto mi je boravak u Parizu, kada sam lako mogla da dođem do ma kog inostranog sagovornika i odlučila da jedno kasno popodne provedem kod naših na prijemu, pao na pamet baš sada?

Kako je u Francuskoj građen novi imidž Srbije

Bile su to godine kada je Srbija počinjala da sa svoje bliske prošlosti skida ružičaste naočari. Nije bilo pandemije, o antivakserima se nije mnogo znalo, srpska imunizacija od ratnih zločina je bila u toku, iako je išla vrlo sporo. Promocija nove, moderne demokratske zemlje davala je rezultate.

Uspesi generacije naših tenisera, onih koji su kao deca počinjali svoje partije baš devedesetih, izazvali su divljenje. Tokom studijskog boravka u Francuskoj, sagovornici su nam skretali pažnju da je potrebno izgraditi novi imidž Srbije. Onaj koji će pokazati da smo se odvojili od mračnih devedesetih. Sportisti, umetnici, muzičari, naučnici, a ne zločinci, trebalo je da postanu naš landmark na putu ka Evropskoj uniji.

Francuska će ubrzati taj put, rečeno je posle sklapanja strateškog partnerstva između dve zemlje upriličenog prilikom zvanične posete tadašnjeg predsednika Borisa Tadića Parizu, neposredno pre nego što sam se našla na prijemu gde je Novak Đoković bio glavni slavljenik. I gde se preko sjajnih tenisera, čitave plejade naših poznatih pariskih slikara, uz podršku naših zvaničnika pred buljukom svetske sedme sile gradio novi imidž Srbije.

Morala sam danas uz pomoć Googla da potražim šta je Novak te godine uradio na Roland-Garrosu: Izgubio je u polufinalu od Federera, Nadal je u finalu savladao Švajcarca.

Svejedno, to je sport, a srpski prijem pod Ajfelovom kulom nije izgubio svoju namenu potonjim porazom Novaka Đokovića u polufinalu. Nema šampiona koji nije iskusio poraz na sportskom polju.

Činilo se tada da se državno rukovodstvo rešilo da istovremeno diskvalifikuje nedela koja su u srpsko ime počinjena u toku ratova devedesetih.

I sve je stalo u taj put na Zapad, kao da je neki dobar reditelj za tu priliku napravio jednu optimističku i pravednu priču o miru i progresu na izmučenom Balkanu.

Samo nekoliko dana posle prijema u Ambasadi Srbije, Francuzi su ekipu novinara odveli u Parlament u Brisel. I tamo, u političkom središtu Evropske unije, sve redovne konferencije su prekinute kada je stigla vest iz Beograda da je policija Srbije nakon 15 godina skrivanja uhapsila Ratka Mladića kojeg je Haški tribunal optužio za genocid, zločine protiv čovečnosti zbog masakra nad osam hiljada Bošnjaka u Srebrenici 1995, opsade Sarajeva i drugih zločina širom BiH.

Ova vest nadmašila je sve ostale poslove u sedištu Evropske Unije. Ratko Mladić uhapšen, to je bila udarna svetska priča. Kao da je time, posle prethodnog hvatanja Radovana Karadžića, alias Doktora Dabića, Srbija prestala da štiti one koji su po svim ljudskim i društvenim uzusima morali davno pre toga da se nadju na optuženičkoj klupi.

Ni mi novinari iz Srbije nismo u tim trenucima zanemarili našu profesiju. Na unapred zakazan ručak u rezidenciji francuskog ambasadora u Briselu svi odreda odbili smo da idemo. Bilo nas je iz raznorodnih redakcija, i sa nacionalnom i sa lokalnom frekvencijom. I niko nije hteo da degustira briselske specijalitete i francuska vina, već smo se posvetili poslu. A neki francuski birokrata (ima ih u svakoj zemlji), koji je dobio zadatak da nam bude vodič, nije mogao čudom da se načudi što smo zanemarili “utvrđenu mapu puta”.

Kad je sa zločinca skinuta oznaka srpstva

Ostale su mi u pamćenju reči Borisa Tadića koji je tada video linkom iz Beograda povezan sa velikim ulaznim holom u zgradi EP. Hapšenjem Mladića, rekao je, skidamo ljagu sa lica Srbije. To je naša moralna obaveza prema nevinim žrtvama, naglasio je . I to je jedini način da se dođe do pomirenja među narodima u regionu.

Prilikom hvatanja i isporučivanja Ratka Mladića Hagu vlasti nisu naglašavale nacionalnu pripadnost uhapšenika. Jer zašto bi se cela Srbija ili ona većina koja pripada srpskom etnicitetu poistovećivala sa optuženicima za ratne zločine. Ako ne da se zločin prikaže kao neophodni čin za opstanak srpstva.

Ne sećam se da je iko ikada predsedniku države uzvikivao “Borise Srbine”, taj besmisleni slogan koji odjekuje današnjom Srbijom. Zašto bi njegova nacionalnost garantovala da je dobar na funkciji koju obavlja.

Činilo se tada da je i nama novinarima, gostima francuske vlade, sve kristalno jasno. I da na tom putu ka Evropi voz više neće zastajati niti će se vraćati sa naopakim zabludama u nekažnjivu prošlost pljačkaškog patriotizma.

Verovalo se da će vozovi u Srbiji ići velikom brzinom, baš kao što železničkim prugama jure kompozicije čuvenog francuskog TGVea. Projekat za metro koji je trebalo da grade Francuzi već je bio ugovoren i do pola razrađen. U Parizu su nam predstavnici firme zadužene za metro priredili konferenciju za štampu i podrobno objašnjavali kakva je to prednost za jedan veliki grad. Tvrdili su da su najbolji, ali su ih naši novinari unakrsno ispitivali kao da su na sudskoj klupi.

Gdje je danas Srbija

A gde smo danas? Gde je danas Srbija? Predsednik Aleksandar Vučić često govori da se zemlja pod njegovim vođstvom digla iz pepela kao ptica feniks. Hvali se putevima, vozovima, tornjevima, targetira srpske “izdajnike”. U njih su ubrojani svi oni koji kritikuju njegovu vlast i, pre svega, oni koji zločince nazivaju pravim imenom. U heroje se promovišu zločinci što doprinosi da veliki postotak mlađe generacije veruje u doktrinu da su “naši junaci nepravedno osuđeni zato što su Srbi”

Fizički Ratko Mladić je pravosnažno osuđen i leži u zatvoru. Njegova je kazna doživotna. A oluja naopakog srpstva ponovo tutnji Srbijom. Murale zločinaca štiti država, i to baš u beogradskim opštinama gde su glasovi protiv radikalskih vlastodržaca i njihove bahatosti najjači. Hapse se oni koji pokušavaju te putokaze u zlo da skinu sa naše svakodnevice. “Važniji mi je Ratko Mladić, od Nataše Kandić (Fond za humanitarno pravo)”, objavio je nedavno bez ikakvog zazora ministar policije Aleksandar Vulin.

Utjecaj teorija zavere na višak smrtnosti

A šta je sa Novakom Đokovićem koji je u međuvremenu izrastao u prvog sportistu sveta?

Javnost Srbije nabildovana je na pitanje svih pitanja: da li će nevakcinisanom Novaku Đokoviću Francuska dozvoliti da učestvuje na Roland-Garrosu u maju. Krivica za pad srpske ikone koji je deportovan iz Australije baca se na Zapad koji “muči Srbe zato što zavidi i mrzi Srbiju”. Naš sportista se u srpskoj javnosti poistovećuje sa liderom slobodarskog sveta, dok se ističe licemerje zapadnih demokratija.

Otkad traje saga o srpskom sportisti, koji po viđenju najvećeg broja zapadnih medija troši svoj društveni kapital na pogrešan način, mnogo sam vremena potrošila razmišljajući o Đokoviću.

Koliko je odluka da se ne vakciniše štetna u uslovima pandemije najbolje mi je objasnio Vojislav Pejović (50), naučnik i pisac, koji živi i radi sa porodicom u Chicagu. U tekstu pod naslovom Kruševac koga više nema objavljenom u Peščaniku, Pejović se poziva na pouzdane izvore i navodi da je “samo tokom 2021. na prostoru bivše Jugoslavije zbog pandemije stradalo, direktno ili indirektno, preko 80 hiljada ljudi”. I da je tih osamdesetak hiljada “preuranjeno upriličenih sahrana najvećim delom posledica nedovoljne vakcinacije stanovništva”.

“Uz to, u Evropi je povećana smrtnost od pandemije skoncentrisana u njenom istočnom dijelu, a nedovoljna vakcinacija, kao glavni uzrok te povećane smrtnosti, u dobroj mjeri uzrokovana vjerovanjem u razne teorije zavjere”, dodaje se u ovom tekstu potkrepljenom grafikonima u kojima su egzaktno predstavljene zemlje Evrope, procenat vakcinisanog stanovništva, višak smrtnosti i ostali merodavni podaci.

Đokovićeve misli prati više od deset miliona obožavaoca preko Instagrama i Facebooka i još devet miliona odanih navijača na Twitteru. Očito je da je Đoković odavno prestao da bude samo najbolji teniser na svetu, već da mu je popularnost donela i veliku društvenu moć. Pejović navodi da je on koristi ne samo za “širenje naučnih medicinskih besmislica”, već i za “pružanje podrške lokalnim političkim mračnjacima”.

Pandemija se često poistovećuje sa globalnom opsadom i ratnim stanjem. Imamo zajedničkog neprijatelja. Jedino oružje koje nudi nauka je vakcinacija, pomažu i maske i držanje distance.

Otkako je ovaj svetski rat počeo, istraživanja su pokazala da je procenat smrtnosti mnogo veći kod nevakcinisanih osoba. Takođe je poznat i odnos između neprimanja vakcine i verovanja u teorije zavere.

Saglasna sam sa predsednikom SAD-a kad kaže da je vakcinacija izraz patriotizma. A predsednik Francuske Emmanuel Macron otvoreno je zapretio da će zagorčati život svim nevakcinisanim ljudima, bilo da su stranci ili sunarodnici. I Macrona i Vučića čekaju u aprilu predsednički izbori. Francuski predsednik je svoj autoritet uložio da se donese zakon o obaveznim COVID propusnicama za ulazak u bilo koji javni prostor: muzej, bazen, pijacu, klub, sportski teren, kafić, restoran, bioskop, pozorište… Srpski predsednik je svoj autoritet upotrebio da uz pomoć svojih najbližih saradnika omalovaži i ličnim primerom poništi bilo kakvu meru zaštite od korona virusa.

Francuska i Brisel mnogo su dalje od Srbije nego što su bili pre deset godina. Mladić je tu, šepuri se svuda oko nas. Đokovića, kako je to napisao epidemiolog profesor Zoran Radovanović, mnogi guraju da postane “neshvaćena žrtva prava na slobodni izbor” i da bude upamćen kao “zatucani borac protiv vakcinacije, jedne od najvećih, ne samo medicinskih, već i civilizacijskih tekovina”. Na njemu je da izabere svoj put.

I na nama u Srbiji je da u ovim teškim okolnostima shvatimo da izbor zavisi od svih nas.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera