’Ajde da malo svi stanemo i da se urazumimo!
Nema svrhe više provocirati. Možemo ponovo i da se pobijemo svi između svih, ali od svega toga dobićemo samo nove rake i ništa više, piše autor.
Evropsko prvenstvo u rukometu ide svojim tokom. Favoriti se, za sada, dobro drže, a koliko smo imali prilike da vidimo, i publika je na “nivou”. Utakmica između reprezentacija Srbije i Hrvatske imala je predigru koja je obećavala konačno normalnu atmosferu na tribinama, ali naravno da je sve to palo u vodu.
Žreb je tako hteo da se ove dve reprezentacije sastanu već u grupnoj fazi i bili su svesni da onaj ko izgubi pakuje kofere. Hrvati su u rukometu, u ovom trenutku, favoriti. I pobedili su na terenu bez ijedne reči senke na rezultat, ali je deo navijača na tribinama i dalje nedorastao rezultatima koje je ova reprezentacija ostvarivala i koja će ostvariti i u budućnosti.
A, kao što rekosmo, uvertira je bila drugačija. Našle su se dve grupe navijača na segedinskim ulicama i zajedno su se slikale. Nazdravljali jedni drugima i poželeli puno sreće svima na tom meču. Mirisalo je na normalno, ali kada je ovaj deo Evrope u pitanju, to je definitivno – nemoguće.
“Ubij Srbina” orilo se na tribinama sa navijačima Hrvatske. Čemu više to? Zar sportisti na terenu nisu pokazali da su iznad toga, i zar u hrvatskoj reprezentaciji nema Srba? I, što je i najvažnije, dokle to? Na ovim stranama se puno pisalo o muralima Ratku Mladiću, prizivanju novih zločina na proslavi policajaca u Priboju… Mnoge situacije su komentarisane, pa je red da se i o ovoj kaže koja reč.
Jedan nacionalizam hrani drugi
Složili smo se davno da jedan nacionalizam hrani drugi. Pa i onaj putnik što se razočarao što je morao da sleti u Beograd, a ne u Tuzlu, pa je napravio nacionalistički ispad, nije prošao bez izliva besa druge strane. Sve to ne vodi ničemu. Niti će Srbija nešto uspeti više zbog toga što tamo neko veliča Ratka Mladića, pa bio on i u samoj vlasti, niti će “Ubij Srbina” pomoći Hrvatskoj da uzme zlato na Evropskom prvenstvu u rukometu. Bog, ili neko drugi, uredio je tako da pamet i rad prolaze, a ono navedeno ne spada ni u jednu ove dve kategorije. Samo nam svima zajedno donosi zlo koje uvek može da se povampiri.
Kada je god sport u pitanju, treba imati u vidu ono što se desilo sa najagresivnijim navijačima u istoriji fudbala – Englezima. Njih je sredila i umirila rešenost države da ih zaustavi u nasilju. I to je recept. Na stadionima u Engleskoj nema ograda. Navijači mogu kada god to požele da uđu u teren, naprave neki skeč, napadnu protivničkog igrača ili sudiju.
Ono što ga razlikuje od nas jeste svest da će za taj čin da plati debelu kaznu, novčanu i zatvorsku. Kod nas često budu unapređeni. U Srbiji se isplati biti navijač. Imaju svu moguću podršku države, sve dok se ne dogodi nešto što tu državu natera da im malo pročisti redove i zameni glavne igrače. Ti navijači rade sve moguće legalne i nelegalne poslove u zavisnosti za koji tim navijaju. A, vlast nema snage da im se suprotstavi. Kako je u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i na Kosovu, neka kaže neko ko tamo živi.
Ovakve stvari ne treba da se dešavaju. Nacionalističko ponašanje na sportskim manifestacijama treba da bude najoštrije sankcionisano. Isto kao i nasilje. bez milosti. Tribine ne smeju da ostanu izvor problema u društvu. Zamislite šta bi bilo da je došlo do sukoba navijača na utakmici Srbija – Hrvatska? Najapsurdnije je to što su se igrači posle utakmice najnormalnije pozdravili. U njihovim glavama valjda je samo sport. Tako treba da bude i navijačima, ali i policajcima kada slave rođenje deteta svog kolege. Niko neće biti srećniji zbog toga što bi nekoga da ubije ili da mu mamu maminu. To su samo reči koje, međutim, mogu da naprave mnogo problema.
Nije bitno ko je prvi počeo, već ko će prvi stati
Možda je tačno da je za neku normalnost potrebno vremena, pa čak ako je u pitanju i rešavanje problema ovde kod nas na Balkanu. Mnogi narodi u Evropi su bili u većim i dužim sukobima od nas na ovim prostorima i evo ih sada stoje rame uz rame uz zajedničke ideje. Ima i kod njih nacionalista i ispada, ali su na nivou, kako to volimo da kažemo, francuskih monarhista.
Države su te koje moraju, najpre svoje dvorište treba da očiste, a onda sa punim pravom da traže tako nešto i od suseda. Poštovanje zaslužujemo svi. Evo sada imamo primer Novaka Đokovića. Svima je žao što nije u prilici da igra tenis i osvoji to što je planirao. Mnogima na našim prostorima je idol, ali nikada ne treba da se zaboravi kakvom je linču bio izložen od tih nacionalista, pa i u vrhu same vlasti u Srbiji, kada je rekao da navija za Hrvatsku u meču koji su “kockasti” na Svetskom prvenstvu u fudbalu igrali protiv Rusije. Možemo li da malo budemo Đoković, a ne Thompson. Mnogo smo mali i beznačajni, a stalno smo u nekoj zavadi.
Trebalo bi da smo pre svega ljudi bez obzira od “čijih smo”. Nema svrhe više provocirati. Možemo ponovo i da se pobijemo svi između svih, ali od svega toga dobićemo samo nove rake i ništa više. Dajte malo pameti u glavu. I možda i najvažnije, nebitno je ko je prvi počeo, davno je to bilo, ko će prvi stati – e, to je krucijalno.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.