Vučićeve bajkovite devedesete u 21. vijeku

U verbalnom sukobu koji je imao sa jednom od mnogobrojnih voditeljki jutarnjih programa u Srbiji, vidno iznenađen i skoro pa besan, poručio je da su dvehiljadite gore od devedesetih, kako je ona tvrdila. Jednostavno, Vučiću je sve dozvoljeno, pa čak i da prkosi zdravoj logici i pameti.

Možda mu ne treba ni zameriti, jer je uveliko u kampanji, koja, ruku na srce, neprekidno traje već desetu godinu. I on sve može da kaže, čak i da prkosi zdravom razumu, a da apsolutno nikakvu posledicu ne snosi. Jednostavno, ne dozvoljava da se naspram njega pojavi neko ko će reći – Čekaj prijatelju.

Srbija je devedesetih godina uništena kao država, a Srbi kao narod. Poslednja je Srbija uvela višepartijski sistem, od pet ratova, četiri je izgubila, a skor onog u Bosni i Hercegovini je i danas nedefinisan. Na stotine hiljada ubijenih, proteranih, nestalih. Privreda uništena, inflacija dostigla svetski rekord. Mafija i država ubijali na ulici kao klinci danas u video igricama. Bez glave ostali političari, novinari, privrednici, kriminalci i nevini. Navedeno je samo deo bede i jada koji se dešavao u Srbiji devedesetih. Veći deo tog perioda, srpski radikali sa Vučićem bili su deo vlasti. Svojevremeno je aktuelni glavni i odgovorni urednik Danasa Dragoljub Petrović napisao da “dok se Srbija teritorijalno smanjivala tokom NATO bombardovanja, Vučić se teritorijalno proširio”. Taj veliki patriota je usred bombardovanja dobio stan na Novom Beogradu, u novogradnji, i to nešto veći od jednog ara. Još je malo i patio, jer je Tomislav Nikolić dobio malo veći stan.

Devedesete i godine uspona

Njemu su devedesete bile godine uspona. Bio je narodni poslanik, direktor Sportskog centra “Pinki” u Zemunu, ministar informisanja u vreme kada je ubijen Slavko Ćuruvija. Sa skupštinske govornice je govorio da će za jednog Srbina ubiti 100 Muslimana, a u Glini Srbima poručio kako će kada radikali pobede živeti u Velikoj Srbiji u okviru granica Karlovac – Karlobag – Ogulin – Virovitica. Živeo je život iz sna iz perspektive srpskog radikala.

A, onda se narod u Srbiji 2000. godine na ulici izborio za slobodu. Vučić se sakrio u mišju rupu. Nije više bio tako glasan govornik, nekako se sklonio iza Šešeljeve suknje. Platio je ekstra porez zbog stana koji je dobio. Pojavljivao se u Pinkovom zabavnom programu “Plesom do snova”. Ponekad bi tu i tamo dao po neku izjavu. Ubistvom Zorana Đinđića i odlaskom pomenutog Šešelja u Hag dobio je krila. Prelepljivao je tablu sa imenom ulice Bulevar Zorana Đinđića sa nalepnicom Bulevar Ratka Mladića. Redovno gubio izbore za gradonačelnika Beograda. Organizovao proteste zbog hapšenja Radovana Karadžića i Ratka Mladića.

Bio je to težak period za njega. Dešavale su se neke stvari mimo njega. Vraćena je stara devizna štednja, ali i ona koja je završila kod gazda Jezde i Dafine. Penzije su se stabilizovale, kao i socijalna primanja. Nekako se krenulo dalje posle svih onih zala i nedaća. Vučić se u svemu tome nije snalazio. To nije bio njegov svet. Pokušao je, nije da nije, da ostane u radikalima. Ponadao se da će Šešelj njega izabrati iz Haga za zamenika predsednika. Kada se to nije desilo, postao je zamenik, ali Tomislava Nikolića odnosno predsednika Srpske napredne stranke.

Dolazak na vlast

Pre deset godina je postao vlast, ali ona prava, i Srbiju vratio u okov devedesetih. Ista retorika, isto ponašanje, ista mržnja prema svakome ko ne misli kao on. U regionu haos. Njegova desna ruka Aleksandar Vulin, još jedan u nizu povampirenih duhova, stvara Srpski svet vređajući komšije. Hrvati su ustaše, Bošnjaci balije, Crnogorci milogorci, a Albanci šiptari. Policajci slave rođenje deteta prizivajući nove zločine, a neki drugi Božić tako što bi pucali na džamije. I tako u krug.

Aleksandar Vučić je za tri decenije parazitiranja na državnim jaslama nikada nije pokazao ni zrno empatije prema bilo čijoj žrtvi, izuzev kada sam sebe stavi u takvu poziciju. Onda kuka do neba, a svi oni ubijeni, proterani, osakaćeni, pokradeni, silovani, uniženi itd, jednostavno ne mogu da dopru do nekoga ko sebe pokušava da prikaže kao nekoga ko to nije.

Vučiću je mnogo toga dozvoljeno i mnogi mu to dozvoljavaju, a pre svega sopstveni narod. Toliko uvreda i laži je upotrebio tokom svog boravka na vlasti na račun dvehiljaditih, a da nijednom nije pomenuo devedesete. Njemu su ove godine u stvari bajkovito apdejtovana verzija Miloševićevih devedesetih iz mnogo razloga, a najviše zbog toga što nekadašnji predsednik Srbije nikada nije imao toliku moć kao Vučić. Za razliku od Miloševića, Vučiću, taj isti Zapad koji nije mogao očima da vidi, gleda kroz prste. Tačno je da nema ratova kao devedesetih, ali sve je isto kao i tada. Čak se i inflacija u Srbiju vraća na velika vrata.

Elem, jasno je Vučić iskreno misli da su devedeset bile “vrh” godine, a dvehiljadite mu dobro dođu da bi potkačio opoziciju čiji su glavni prezenteri ljudi koji su bili deo sistema vlasti prve decenije 21. veka. Mnogi su i zaboravili te devedesete. I Vučić bi voleo da ih zaboravi, ali savest ne da, kao što ne daju ni “poslednji Mohikanci” koji na to svakodnevno podsećaju.