Vučićeva ‘sigurna kuća’ za ratne zločince

U Srbiji nikako da stvari dođu na svoje mesto. Koliko god to zvučalo loše, ali kada na vlasti imate protagoniste politike iz devedesetih godina prošlog veka, onda je to nekako i normalno stanje stvari. Ono što je normalnom nenormalno današnjim izdancima politike Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja je uobičajeno i prihvatljivo.

Srbija je postala utočište za sve ono najgore što danas u njoj postoji. I ne samo to, već se tom najgorem daje medijski prostor i pažnja kako bismo se što više i što jače zavadili sa svime, a najviše između sebe. Nije zgoreg nikada ponoviti, ali Srbija je danas zemlja u kojoj nije moguće biti direktor nekog bokserskog kluba a da taj neko nije dobio amin lično od Aleksandra Vučića. Prosto je naučna fantastika, analogno tome, biti pravosnažno osuđen za ratni zločin, odslužiti kaznu zatvora, a onda dobiti prostorije za nekakvu humanitarnu organizaciju i to još u Subotici, koja je i te kako osetljiva na ovakvu vrstu priče, bez da je Vučić klimnuo glavom za tako nešto.

‘Nepravedne presude’ i ‘borba za srpstvo’

Da, u pitanju je Dragan Vasiljković, u svetu poznatiji kao Kapetan Dragan, ili “Kep”. Taj kapetan je odslužio kaznu u Hrvatskoj za ratni zločin. Istog momenta kada je postao slobodan čovek Vučić mu je otvorio veliki medijski prostor koji je trebalo popuniti sa njegovim pričama o nepravednoj presudi za njegovu “borbu za srpstvo“, o tome kako “Kep” danas vidi ugroženost srpskog naroda svuda gde živi, i na kraju, naravno, hvalospevima kako je Srbija danas srećna jer ima na čelu čoveka koga jednom Srpkinja rađa – Vučića.

U tom nekom normalnom svetu osuđenici svih boja nastave da žive svoje živote relativno mirno i tiho. Možda i tiše nego što treba i što bi valjalo. Nekako žive sa tim teretom na svojim leđima. Eventualno napišu autobiografiju, ili slikaju pejsaže, i to je to. U Srbiji je situacija potpuno drugačija. Izlazak na slobodu Kapetana Dragana bio je važniji događaj od osvajanja neke zlatne medalje predstavnika srpske mladosti na Matematičkoj olimpijadi. Neko ko je osuđen za ubistvo francuskog navijača na beogradskim ulicama pušten je ranije iz zatvora ne bi li preuzeo upražnjeno mesto vođe navijača na Partizanovoj tribini, umesto da mu doživotno bude zabranjeno prisustvo na stadionima. To je Srbija danas. Ljudi koji su bili glavni protagonisti, a po nadležnim sudovima i izvršioci, politike nasilja i ratova tih devedesetih godina prošlog veka redovni su gosti u televizijskim studijima u kojima već desetu godinu nije moguće čiti neke drugačije reči i ideje od onih koje promoviše Vučić.

Od ranih jutarnjih sati, poput NATO bombi iz 1999. godine, građani Srbije bivaju bombardovani raznim pričama Kapetana Dragana i ostalih iz te bratije. Potpuno ludačka situacija, bez dijaloga, bez mogućnosti sagledavanja stvarnosti iz nekog drugog ugla, već isključivo onog koji nameće Vučić i njegova medijska mašinerija. Takav nametnuti model ponašanja isključivi je krivac za stanje u današnjoj Srbiji, koja negira sve ono što nije na toj liniji i koja veliča stvari kojih bi se drugi stideli.

Šinjel devedesetih guši današnju Srbiju

Kapetan Dragan je, igrajući sasvim uspešno svoju rolu u Vučićevom pozorištu lutaka na koncu, otišao korak dalje. Pored veličanja svog novog šefa, i svega onoga što ide uz to, on je pokrenuo kampanju za novo ubistvo već ubijenog premijera Srbije Zorana Đinđića. Ubice prvog demokratskog premijera Srbije, pravosnažno osuđene, Kapetan Dragan podiže na nivo božanstva, malte ne uz poruku – “ruke vam se pozlatile”. I to sve na televizijama sa nacionalnom frekvencijom. Čak je štampao i majice sa likom Zvezdana Jovanovića, koji je, prema presudi, iz snajpera ubio Đinđića.

Da li je to taj humanitarni posao kojim se Kapetan Dragan danas bavi, između ostalog, i u Subotici ne znamo, ali u njegovom radu i delu teško da ima bilo čega humanog. Pričati o tome da je Srbija slobodna zemlja i da je i Kapetan Dragan slobodan da radi šta želi nikako ne mogu biti argumenti u ovoj priči. Srbija je, pod jedan, sve sem slobodne zemlje, a pod dva, mnogi ljudi bi voleli da imaju priliku da na televizija kažu šta imaju, ali nemaju mogućnost da tako nešto učine, jer nisu na liniji na kojoj je Kapetan Dragan.

Taj šinjel devedesetih guši, davi i grebe Srbiju. Najveći junak tog doba danas je Vučić. Ali, on je sebi prigrabio drugačiju ulogu. On glumi “dobrog policajca“. Nekoga ko se promenio, ko nije shvaćen, čije se reči zlonamerno izvlače iz konteksta, poput onih da će “za jednog Srbina ubiti sto Muslimana“, i koji se danas ne zalaže za “Veliku Srbiju”, već glumi predsednika svih Srba. On se svim snagama i srcem bori za mir u regionu, najbolje dobrosusedske odnose, a onda pusti kerove u etar koji vređaju i prete najstrašnijim rečima tom istom regionu i susedima.

‘Kep’ u majici s likom ubice premijera

Ako već nije sposobna da uradi ono što bi normalno trebalo da se uradi i da se konačno izađe iz tog začaranog sveta zločina i nacionalističkih zabluda, Srbija bi trebalo barem da ne kopa ni po tuđim, ali ni po svojim grobovima. Kada već nije sposobna da se suoči sa svojom odgovornošću u prošlosti, a nije jedina odgovorna, onda bi tu istu prošlost trebalo da ostavi na miru i da živi za budućnost. Naravno da je to nemoguće sa današnjim protagonistima na vlasti, koji i dalje bezuspešno rade po agendi sa kraja prošlog veka, ali to ne znači da ne treba čuti neki glas razuma ma sa koje strane dolazio.

Sa Kapetanom Draganom u eteru u majici Đinđićevog ubice ne može se ići u bilo kakvu budućnost. Ti i takvi ljudi danas veće neprijatelje od onih protiv kojih su ratovali vide u svojim sunarodnicima koji nisu na njihovoj strani. I tu postoji velika opasnost da krenu bez ikakve odgovornosti u pružanju svojih usluga vlastima, ako bude zatrebalo. Šta, uostalom, drugo očekivati nego da Kapetan Dragan i ostali svoje veštine ratovanja primene na neposlušnom narodu? Priznaćete da nije nemoguće. Vučić im je pružio utočište, sigurnu kuću za sva zla koja su činili i koja mogu učiniti u budućnosti.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.