Medijsko prizivanje krvi i nasilja na Cetinju

Dovoljno je ovlaš pogledati naslovne strane tabloida da bismo osjetili mučnu, prijeteću atmosferu koja je zavladala srpskim društvom.

Današnji otpor Cetinja Joanikijevom ustoličenju nastavak je otpora velikosrpskom hegemonizmu i agresiji iz Miloševićevog doba, piše autor (Zoran Žestić / Tanjug)
Današnji otpor Cetinja Joanikijevom ustoličenju nastavak je otpora velikosrpskom hegemonizmu i agresiji iz Miloševićevog doba, piše autor (Zoran Žestić / Tanjug)

Bliži se 5. septembar, dan za koji je zakazano ustoličenje mitropolita Joanikija na Cetinju. Mnogi građani Crne Gore, javne ličnosti, ugledni intelektualci, opozicioni političari usprotivili su se ovom činu, ali se SPC ne da nagovoriti da ustoličenje obavi u nekom drugom gradu. I sam grad Cetinje je protiv crkvene ceremonije, Skupština Prijestonice Cetinje pozvala je “Srpsku pravoslavnu crkvu da revidira svoju odluku o organizovanju ustoličenja Joanikija Mićovića za mitropolita u Cetinjskom manastiru te da ovu svečanost organizuje u nekom drugom gradu”. Protiv ustoličenja glasalo je 90 posto odbornika, čak i članovi vladajuće URA-e, partije čiji je lider Dritan Abazović potpredsednik Vlade Crne Gore.

Uzalud su svi apeli, uzalud je Joanikiju jasno stavljeno do znanja da je nepoželjan na Cetinju, SPC ne odustaje od svog nauma. Pozivajući se na mir, hrišćansku ljubav i jevanđelje, crkva insistira na hirotoniji na Cetinju, uprkos tome što Cetinjani i mnogi drugi građani taj čin doživljavaju kao nasilje i okupaciju. Lako je SPC da demonstrira silu kad iza nje stoji režim Aleksandra Vučića sa svim svojim resursima, uključujući i medijsko-propagandne. I ne samo režim, već se gotovo čitava javnost homogenizovala, nalazeći u cipelarenju male Crne Gore odušak za sve svoje frustracije, poraze i nevolje.

Satanizacija i dehumanizacija Crnogoraca

Kako se bliži nedelja, provladini mediji postaju sve krvožedniji, odvrnuli su šovinizam na najjače i vratili se u slavno doba ratnog huškanja s početka devedesetih godina prošlog veka. Dovoljno je ovlaš pogledati naslovne strane tabloida da bismo osetili mučnu, preteću atmosferu koja je zavladala srpskim društvom. Večernje novosti javljaju: “Dozvoljen skup ekstremista: Komite se spremaju za juriš na Cetinje”. Alo dosoljava: “Zlo se sprema: Patrijarh u životnoj opasnosti, Milo naoružava komite na Cetinju”. Vazda budni Informer upozorava: “Milove ustaše spremaju haos na Cetinju: Krivokapić odobrio linčovanje Srba”. Dobro neobavešteni Kurir se oglašava u istom stilu – “Miraševci: Raspop Dedeić i Milo spremaju haos na Cetinju”, a Srpski telegraf javlja iz poslovično nepouzdanih izvora: “Milo plaća 100 evra za upad u crkvu na Cetinju”. Kad tome dodamo programe televizija sa nacionalnom frekvencijom na kojima svakodnevno gostuju raznorazni mračnjaci koji prizivaju krv na Cetinju, dovoljno je pomenuti samo emisiju TV Happy pod naslovom “Da li će pasti krv u Crnoj Gor” – slika mrklog mraka postaje kristalno jasna.

U satanizaciji i dehumanizaciji Crnogoraca učestvuju brojne mlade snage koje nisu imale priliku da svoj huškački talenat iskažu u prošlom pokušaju izgradnje „srpskog sveta“, ali tu su i mnogi veterani ratnog huškanja poput Milijane Baletić koja sad proživljava novu mladost. Pored ovih intelektualnih gromada koje su Miloševićeve zločinačke ratne pohode podržavale samo rečju, u napade na Crnu Goru uključili su se i izvođači radova na terenu. Tako se, na primer, u Informeru oglasio osuđeni ratni zločinac Veselin Šljivančanin koji poručuje: “Okupatori neće uspeti da spreče ustoličenje Joanikija”.

A jeste vala, dosta su ti Crnogorci okupirali Crnu Goru, krajnje je vreme da se crnogorska država oslobodi od crnogorskih okupatora. Zločinac je progovorio u ime svih Srba, mada ga za to niko nije ovlastio, pa veli: “Mi smo jedini koji se odupiremo, koji pokušavamo da ostanemo ono što jesmo, što su nam naši pradedovi ostavili u amanet. Nikome ništa ne radimo, ne tražimo i ne osvajamo tuđe, a oni nama hoće da uzmu sve živo”. Kad ove milozvučne reči dolaze iz usta čoveka koji je osuđen na deset godina robije zbog pomaganja ubistva 194 ratna zarobljenika na Ovčari, to zaista ima posebnu mirotvoračku težinu. Kome ćemo da verujemo ako ne našim ratnim zločincima? Ima li većih autoriteta od ratnih zločinaca i ratnih huškača u ovoj zemlji?

Rasizam i falsifikati

U većini medija dominira šovinistička matrica koju gledamo već decenijama. Nekada je satanizacija drugih naroda bila rezervisana uglavnom za Bošnjake, Hrvate i Albance, a poslednjih godina na red su došli i Crnogorci. Nema te uvrede i difamacije kojom mediji ne časte narod koji bi po svemu trebalo da nam je najbliži. Za dominantni nacionalistički diskurs Crnogorci su nepostojeća, izmišljena nacija, Đilasova kopilad, Milogorci, ustaše, felerični ljudi, pa čak i pečurke koje će ubrzo nestati, kako se nedavno izrazio upravo mitropolit Joanikije. Neverovatna je količina mržnje prema Crnogorcima koja se može videti u našim javnim glasilima i ide sve do otvorenog rasizma. Neko neupućen u ovdašnje prilike na osnovu pisanja srpskih medija pomislio bi da su ti Crnogorci nekakvi crni đavoli odgovorni za, šta ja znam, recimo pokretanje četiri rata, za 130 hiljada mrtvih, za milione raseljenih, za mučenja i ubijanja u konc-logorima, za masovna istrebljenja, etnička čišćenja i genocid.

Tabloidi se čak i ne trude da zvuče ubedljivo ili da koliko-toliko vešto falsifikuju činjenice, već se služe najprizemnijom propagandom, potcenjujući inteligenciju svojih čitalaca koje očigledno smatraju idiotima. Tako Informer donosi tekst pod naslovom “Raspop Miraš preti krvlju u pismu Krivokapiću”, a potom citira samo pismo u kojem jasno piše: “Bogu se velikome molim da se braća u Hristu ne zakrve! Zato Vas još jednom molim da pokažete odgovornost! Ugledajte se na crnogorske vladare koji su mirili posvađane i branili dostojanstvo i suverenitet Crne Gore! Mirite i odbranite ih i upišite se u dostojne sinove naše domovine!”. Čovek poziva na pomirenje, a huškači mu mrtvi hladni pripisuju da preti krvlju i nasiljem. Međutim, publika sve to guta, pošto ionako nikome nije stalo do istine i činjenica, već samo do razobručene mržnje prema Crnoj Gori, do povratka u stanje nacionalističkog amoka iz zlatnog doba rata i ludila.

Vukovi u jagnjećoj koži

Tužno je što u napadima na Crnu Goru pored Vučićeve propagandne mašinerije, učestvuju i neki mediji koji su inače kritički nastrojeni prema Vučićevom režimu. Tako na TV N1 najnormalnije gostuje istoričar Aleksandar Raković kako bi objasnio situaciju u Crnoj Gori. Ne znam tačno šta to čini Rakovića stručnjakom za susednu državu, osim što negira postojanje crnogorske nacije i vređa Crnu Goru i Crnogorce kad god stigne. Za njega su Crnogorci poltroni koji “imaju mentalitetsku falinku”, pa bi Srbi trebalo da im urade fabrička podešavanja za novi srpski svet.

Ne zaustavlja se Raković samo na uvredama, već je stigao i do otvorenih pretnji. Na primer: “Crnogorskim separatistima uputio bih jednu poruku. Ja, mi, nikad s njima nismo bili politički korektni. Nema potrebe, je li tako? Mi se nekada i malo sadistički ponašamo prema njima jer oni to zaslužuju. Dakle, u jednom momentu, njih 100.000 ostaće protiv nas 7,5 miliona. A onda će biti prilike da sa njima razgovaramo kako im dolikuje”. Ovo je Raković izgovorio na promociji svoje knjige “Crnogorski separatisti” pre dve godine. Nakon njega, na promociji je govorio i sadašnji mitropolit Joanikije: “Raduje me kad ljudi od talenta i znanja postižu ovakve rezultate i kad se bave ovakvim temama kao što se bavi dr Aleksandar Raković. Mlad je čovjek, ali već više decenija se bavi temom Crne Gore i pravo da vam kažem dosta sam od njega naučio. I od onoga što sam pročitao iz njegovih naučnih radova i još više iz njegovih redovnih obraćanja javnosti”. A posle se Joanikije pita zašto je nepoželjan na Cetinju, otkud otpori njegovom ustoličenju, šta to građani Crne Gore imaju protiv njega.

Nakon ovog Rakovićevog pozivanja na nasilje i zagovaranja prava jačeg, nakon Joanikijevog aminovanja Rakovićevih stavova, zaista zvuči “ubedljivo” kad istoričar zbori kako su i SPC i mitropolit “ponudili reči pomirenja”, ali eto, druga strana, ekstremistička, pravi probleme i neće da prihvati tu iskreno pruženu bratsku ruku. U to niko razuman ne bi mogao da poveruje, ali zato srpska javnost masovno poklanja poverenja ovakvim konstrukcijama.

Otpor velikosrpskoj politici

Sve i da Raković i Joanikije ne govore ovako naopako, teza o SPC kao faktoru mira zvuči komično. Upravo je SPC podržavala Miloševićev ratni projekat i stvaranje Velike Srbije, njeni sveštenici su blagosiljali vojne i paravojne formacije pre odlaska u pokolje, za njih su Ratko Mladić i Radovan Karadžić heroji, oni ni dan-danas ne priznaju da je u Srebrenici počinjen genocid, a još manje sopstvenu odgovornost za zlo koje se dogodilo devedesetih. Kakav je bio odnos SPC i zločinačkog rukovodstva koje je završilo u Hagu najbolje govori izjava Radovana Karadžića iz 1994. godine: “Naše sveštenstvo je prisutno u svim našim razmišljanjima i odlukama, a glas Crkve se sluša kao glas najvišeg autoriteta”. Zato danas umilne, mirotvoračke poruke crkvenih jerarha zvuče lažno i neiskreno. Dok oni pozivaju na mir, praštanje, slogu i bratsku ljubav, mediji njihovog patrona Vučića nesmiljeno šire otrovnu mržnju, šovinizam, agresiju, rasizam i prizivaju nasilje, krv i zlo.

Cetinje je još početkom devedesetih pružilo snažan otpor velikosrpskoj zločinačkoj politici i svim institucijama koje su takvu politiku inspirisale, od SANU do SPC. Ovaj grad bio je centar crnogorskog antiratnog pokreta, a sa Dvorskog trga, pored Cetinjskog manastira, 1991. godine orila se pesma iz hiljada grla: “Sa Lovćena vila kliče, oprosti nam Dubrovniče”. Današnji otpor Cetinja Joanikijevom ustoličenju nastavak je otpora velikosrpskom hegemonizmu i agresiji iz Miloševićevog doba, zlikovačkoj ideologiji koja je danas ponovo oživela pod imenom “srpski svet”. Mogu i Vučić, i SPC, i medijske hijene, i razularena nacionalistička javnost da misle kako su moćni i jaki, kako je za njih Crna Gora sitan zalogaj, ali ljuto se varaju. Njihovo nasilništvo osuđeno je na propast, a slobodarski i antifašistički duh Crne Gore nikada neće biti pokoren.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera


Povezane

Više iz rubrike Piše
POPULARNO