Kuda plovi američki brod?

Hoće li Washington poslije Sajgona, Bagdada i Kabula zaveslati uz pomoć meke moći bez dronova?

Podrškom represivnim režimima, SAD je uspio doprinijeti rastućoj plimi autoritarizma u svijetu (EPA)

Ako sve bude teklo po redu, Amerikanci će ove jeseni, brzo posle komemorativnih svečanosti i obeležavanja dve decenije od terorističkog napada 11. septembra, moći da gledaju seriju pravljenu po romanu “Simpatizer”, američkog pisca vijetnamskog porekla Vijet Tan Nujena koji je za svoje delo 2016. nagrađen Pulicerom.

Ovaj sjajan višeznačni roman vraća nas u vreme pada Sajgona (1975.), povlačenja američkih trupa i njihovih “simpatizera” iz Vijetnama. A scene sa aerodroma u Sajgonu, u knjizi čiji je prevod u izdanju Lagune pre neku godinu izašla u Beogradu, izgledaju ovako: pripreme za evakuaciju, probiranje po Vijetnamcima koji su zaslužili da budu prebačeni u Obećanu zemlju, eksplozije na pistama, napakovani ljudi u kabine aviona poput sardine… kao da su preslikane u budućnost. Gotovo pola veka kasnije u Kabulu se odigrava slična, jednako filmična drama.

Vijet Tan Nujen nije bio očevidac ovih događaja, jer se njegova porodica doselila u Ameriku kad je imao četiri godine, ali se na kraju romana zahvalio velikom broju istoričara, novinara i pisaca, koji su svojim obimnim naučnim radovima doprineli da Tan Nujenova fikcija bude autentična. Između ostalih, članak istoričara Alfreda Mccoya “A Question of Torture” bio mu je “ključan za razumevanje razvoja američkih metoda saslušavanja od 1950-tih pa tokom rata u Vijetnamu, i njihovu primenu u američkim ratovima u Iraku i Avganistanu”. Za prikaze južnovijetnamskih zatvora i policije, kao i vijetkongovskih aktivnosti poslužio se takođe objavljenim knjigama i publicistikom.

Narator ove knjige i predstojeće serije je anonimni Vijetnamac dvostruki špijun koji radi za generala južnovijetnamske vojske, ali istovremeno je špijun i simpatizer Narodnog fronta za oslobođenje Južnog Vijetnama.

“Ja sam špijun, spavač, žbir, čovek sa dva lica. Uz to sam, što nije iznenađujuće čovek sa dva uma. Nisam ja neki neshvaćeni mutant iz stripa ili horor filma, mada me neki tako tretiraju. Prosto umem da sve sagledam sa obe strane…”

Tako počinje predstavljanje naratora u “Simpatizeru” a kao posle svakog rata, svakog izbegličkog talasa, izrastaće u novim sredinama hiljade ljudi sa dva lica, i dva uma koje nijedna od njihovih domovina neće umeti da razume.

Serija se mogla snimiti i u Kabulu

Da je samo malo pričekala sa snimanjem, serija “Simpatizer” mogla je da uštedi velike novce, i da umesto kulisa Sajgona iz aprila 1975. uživo snimi besramni haos i tragediju koja se odigrava na aerodromu u Kabulu, i svuda oko njega. Zar to nisu scene koje poražavajući rečito odslikavaju rezultate dvodecenijskog rata vodđenog u ime bezbednosti i humanitarizma, uz pomoć nabildovanog militarističkog arsenala i sofisticiranih modernih aplikacija za milosrdno detektovanje zlih neprijatelja i po kojih desetina kolateralnih žrtava.

Gostujući kolumnista u Washington Postu, Michael Gerson, nekadašnji pisac govora Džordžu Bušu, postavio je pitanje zašto su američke trupe morale da se povuku iz Avganistana baš uoči dvadesetogodišnjice Jedanaestog septembra, kada je taj datum rezervisan za odavanje pošte i komemorativne svečanosti posvećene žrtvama najvećeg terorističkog napada na tlu Amerike. Za talibane, povlačenje Amerikanaca pred obeležavanje okrugle godišnjice terorističkog napada, ima, po Gersonu očigledan simbolički značaj. On smatra da će avganistanska novouspostavljena vlast dokazati kako njihovo „strpljenje, otpor i vera imaju veću snagu od moćne ali neverničke imperije“.

Bušov savetnik zamera Bajdenu što je na američki dan žalosti priredio talibanima dan velikog pobedničkog slavlja. Ujedno Gerson iznosi da nijedna letilica koja se koristi da bi se razbilo terorističko gnjezdo, i nijedan prisluškivač, ne može zameniti ni izbliza informatore na terenu, koji su trupama bili dostupni dok su bile prisutne u Avganistanu.

Gerson je takođe ubeđen da će prepuštanje Avganistana talibanima omogućiti da lako regrutuju nove sledbenike, zastraše svoje protivnike i konsoliduju svoju vlast. Pojedini vašingtonski krugovi očekuju da će transnacionalne grupe kao Al-Kaida i ISIS podignuti i pojačati svoje aktivnosti iz Avganistana i da će to biti vetar u leđa za džihad i ISIS u Aziji i šire.

Odluku o napuštanju Avganistana, Gerson kao pripadnik Bušove administracije najoštrije kritikuje kao “jedan od najbrutalnijih činova cinizma u spoljnoj politici Amerike tokom čitave istorije ove zemlje”.

Na perspektive Amerike i njen položaj u svetu, Ben Rhodes, politički analitičar, gleda iz drugog ugla. Nekadašnji savetnik Baraka Obame i tekstopisac govora bivšeg američkog predsednika, nalazi da je unazad gledajući Obamina administracija ipak napravila greške u ratu protiv terorizma, koji je definisan kao prioritet odmah posle Jedanaestog septembra.

U opširnom tekstu o američkoj spoljnoj politici, u najnovijem broju časopisa Foreign Affairs, Rhodes uočava da je Obamina vlada podržala osnovne aspekte projekta posle terorističkog napada pre dve decenije. Odobrila je povećanje trupa u Avganistanu, i proširila upotrebu smrtonosnih bespilotnih letilica. Postigla je trenutne taktičke uspehe ali je institucionalizovala ubijanje ljudi sa velikih visina.

“Pristajanje na autoritarne saveznike, uključujući saudijski režim koji je započeo katastrofalan rat u Jemenu, potkopalo je retoriku SAD o demokratiji”, konstatuje Rhodes. Kada je Tramp preuzeo vlast, njegova administracija je rasporedila desetine hiljada američkih vojnika na Bliski istok kako bi se suprotstavila Iranu, odbačena je briga o ljudskim pravima potpuno je prigrlila autokratske saveznike, i sa prezirom je ignorisala alarmantna upozorenja o klimatskim promenama i narušavanju zdravlja.

Trampov prethodnik imao je običaj da upoređuje američku administraciju sa ogromnim prekookeanskim brodom. Kad ta grdosija zauzme jedan pravac, potrebno je mnogo vremena i napora, da se brod preusmeri. Više nije dovoljno korigovati pravac američkog parobroda. Ovo vreme zahteva da se redizajnira samo plovilo, konstatuje Rhodes u Foreign Affairs.

Plima autoritarizma pod uticajem Vašingtona

Podrškom represivnim režimima, SAD su doprinele rastućoj plimi autoritarizma u svetu. Rhodes podseća da Vašington nastavlja da prodaje oružje saudijskoj vladi koja vodi brutalni rat u Jemenu. I da su ključni američki partneri u ratu protiv terorizma postajali sve represivniji posle 11. septembra, “doprinoseći rastućoj plimi autoritarizma”.

Kako definisati doba nakon 11 . septembra? Ne treba više voditi rat sa prvim sledećim neprijateljem. Novo doba trebalo bi da bude utemeljeno na oživljavanje demokratije kao “uspešnom sredstvu ljudskog organizovanja”, predlaže Rhodes.

Mnogo određenije i jasnije, protivi se dosadašnjem kursu američkog prekokeanskog parobroda, pripadnik mlađe generacije, analitičar i kolumnista, Ezra Klein koji nije opterećen službom ni u jednoj od dosadašnjih administracija.

Po njegovoj tvrdnji opisanoj u nedavnoj kolumni, sam Ben Rhodes, koga Klein opisuje kao vrhunskog spoljnopolitičkog savetnika u Obaminoj ekipi, mu je jednom prilikom rekao: “Pogledajte zemlje u kojima se vodio rat protiv terorizma: Avganistan, Irak, Jemen, Somalija, Libija. Svaka od ovih zemalja je danas na neki način gora, nego što je bila. Dokazi za ideju da američka vojna intervencija neumitno vodi poboljšanju okolnosti, jednostavno ne postoje”.

Klein uočava da Amerikanci ne razumeju dovoljno dobro druge zemlje i da se one ne mogu tako lako preurediti po uzoru na američke ideale. Pogotovo što posle svega ovoga ne razumemo dobro ni sopstvenu zemlju, konstatuje Klein.

Usredsređenost na haotično povlačenje trupa iz Avganistana, služi samo da se prikrije „neuspeh američkog spoljnopolitičkog establišmenta u kreiranju politike u Avganistanu“. Klein je među retkim analitičarima, koji naročito naglašava ogromnu štetu koju nanosi doktrina o militarizovanoj invaziji koja se objašnjava kao humanitarna akcija. Amerikanci veruju da se militarizam lako kalemi na milosrđe i humanitarnost, kaže Klein. Vreme je da Amerikanci razbiju iluziju o tome da su oni uvek dobri momci, i da su dobrodošli u tuđoj zemlji čak i ako dolaze sa (humanitarnim) bombama.

Mnogima je oduvek sumnjivo to što Vašington tvrdi da okupira tuđe teritorije iz humanitarnih razloga. Klein pominje da postoje “mnogi drugi opakiji režimi, a Amerika ne čini ništa da ih zaustavi”.

“Naši ratovi, udari dronova i taktički prepadi izazvali su geopolitički haos direktno su doveli do smrti stotina hiljada Avganistanaca i Iračana.” I na kraju su ojačali talibane, dodaje Klein.

Šta sad može da se uradi?

Recept nije toliko komplikovan: ”Ako nam je zaista stalo do zaštite onih koji se plaše tiranije, znamo kako se izdaju vize i prihvataju izbeglice. Ako nam je zaista stalo do patnje drugih, toliko toga možemo učiniti. Samo jedan odsto stanovnika siromašnih zemalja vakcinisano je protiv koronavirusa. To bismo mogli da promenimo. Više od 400.000 ljudi godišnje umre od malarije. Mogli bismo i to da promenimo. Ali ako nam je zaista stalo do obrazovanja devojaka širom sveta, znamo kako da izgradimo škole”, piše Klein.

A ako je svima nama zaista stalo da saznamo kako žive izbeglice iz zemalja koje su bile pogođene ratom, možda nije loše pogledati seriju koja tek treba da se pojavi ove jeseni. Priča je o Vijetnamskom ratu u kome nema nevinih. Davno pre Jedanaestog septembra taj rat je završen. A patnje izbeglica, sa dva uma u raspolućenoj glavi, koje niko nije u stanju da razume, ostale su iste.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera


Povezane

Više iz rubrike Piše
POPULARNO