Da li će Srbija i Šešelj platiti za zlodjela?

Sve uklapa u dominantnu srbijansku mantru po kojoj Srbija nije bila u ratu, konstataciju koju je izgovorio Slobodan Milošević. Nema, dakle rata, pa ni ratnih zločina, ni žrtava – otkud odjednom reparacioni zahtjevi. To je logika saučesnika, onih koji su gledali kako iz susjednih kuća odlaze drugi, komšije grešnih prezimena.

Ne postoji nikakva uzročno-posledična veza između reči Vojislava Šešelja i izvršenja bilo kojeg krivičnog dela u Hrtkovcima“, rekao je Aleksandar Vučić (EPA)

Donedavno je pitanje iz naslova ovog teksta bilo izlišno postavljati, budući da je odrečni odgovor  bio izvesnost – tako je i sada, previše je zlodela, a premalo para – no, postoji mogućnost da makar jedna žrtva velikosrpske politike i etničkog čišćenja Hrvata u Vojvodini u režiji te države dobije komadić pravde. Kada se, najverovatnije početkom sledeće godine, završi parnični postupak u procesu Franjo Baričević protiv Srbije i Vojislava Šešelja. Sremski Hrvat iz Hrtkovaca (selo na petnaestak kilometara od Rume), docnije haški svedok koji je suđenju lideru Srpske radikalne stranke Vojislavu Šešelju tvrdio da je nasilno prognan, ispostavio je Srbiji i Šešelju odštetni zahtev od sto hiljada evra u dinarskoj protivvrednosti.

Baričević je u Hagu tvrdio da svoju kuću nije dobrovoljno razmenio sa srpskom porodicom iz Hrvatske i traži naknadu za izgubljenu materijalnu vrednost i povredu privatnog i porodičnog života.

“U presudi Šešelju izričito stoji da Franjo Baričević nije dobrovoljno razmenio imovinu, odnosno da je proteran. Visina štete koju smo zahtevali utvrdili smo na osnovu vrednosti imovine koju je Baričević ovde posedovao i za povredu privatnog i porodičnog života. Srbija je tužena zbog toga što je nizom dokaza i haškom presudom utvrđeno da je Resor državne bezbednosti znao, ali ništa nije preduzeo da zaštiti te ljude”, saznajemo od Baričevićevog zastupnika Mihaila Pavlovića.

Haške presude deo su pravnog sistema Srbije, naglašava naš sagovornik.

Nema, dakle, ponovnog utvrđivanja krivice – zlikovcu je presuđeno, još samo da plati. U Srbiji koja maše svojom nevošću – teško, možda ne i nemoguće. Presuda kojom se obeštećuju porodice ubijenih na Ovčari možda je jedan od prvih koraka. Možda je i nova formula: proces je bio izuzetno fer, odšteta je nedovoljna.

Zakon šešeljevskog linča

Franjo Baričević jedan je od 17 Hrvata čija je imena sa svoje liste za proterivanje pročitao Vojislav Šešelj 6. maja 1992, na linč-mitingu Srpske radikalne stranke. “Izvešćemo ih (Hrvate, prim. aut.) na granicu srpske zemlje. Odatle peške neka produže, nemaju gde da se vrate”, izgovorio je tada Šešelj.

Bio je, video snimak ne laže, pozdravljen pokličima “Srbija Srbima!” i “Hrvati napolje!”. Tako osokoljen poručio je komšijama Hrvata odabranih za odstrel: “Ubeđen sam da ćete i vi Srbi iz Hrtkovaca i ostalih sela u okolini znati da sačuvate međusobnu slogu i jedinstvo, da ćete se vrlo brzo otarasiti preostalih Hrvata u vašem selu i okolini”.

Njegovo ubeđenje, potpomognuto ubeđenjem srbijanskog državnog vrha, vizijom Slobodana Miloševića i poslušnošću udbaških realizatora, bilo je utemeljeno. U dugotrajnoj zločinačkoj državnoj kampanji, najsnažnijoj u  drugoj polovini 1991, potom od proleća do jeseni 1992. i u leto 1995. godine, iz Vojvodine je proterano nekoliko desetina hiljada Hrvata.

Progon u Hrtkovcima počeo je, smatra Demokratski savez vojvođanskih Hrvata, ubistvom meštanina Mijata Štefanca, a nakon toga je župnik Nikola Kraljević tučen gotovo do smrti. Od 40, 29 odsto Hrvata, po popisu pred rat, sada ih je u njemu nešto više od sedam procenata (Hrtkovci danas imaju oko 3,5 hiljada stanovnika).

Zajedničko za sve zločine nad Hrvatima je to da su počinioci nepoznati. Nepoznate osobe otele su 1992. iz kuće hrvatske porodice Matijević u Kukujevcima, opština Šid, Anu, Jozu i njihovog maloletnog sina Franju Matijevića i odvezli ih u nepoznatom pravcu. Nekoliko godina kasnije njihovi posmrtni ostaci su ekshumirani sa groblja u Mohovu, u opštini Ilok, a za taj zločin pred sudovima u Srbiji niko nije odgovarao. Fond za humanitarno pravo podneo je krivičnu prijavu protiv NN lica, zasad bez ishoda. Krivična prijava podneta je i protiv nepoznatih izvršilaca ubistva braće Mate i Ivice Abjanovića iz Morovića, nakon čijeg nestanka nijedna državna institucija nije o njima pružila porodici nikakvu informaciju. Braća Abjanović vode se kao nestali.

Ubistva, pretnje, široka lepeza fizičkog i verbalnog nasilja činili su modus operandi etničkog čišćenja: “Proterivanje hrvatskog i drugog nesrpskog stanovništva vršeno je širom Vojvodine po istom ili sličnom obrascu, što sugeriše da se odvijalo po prethodno utvrđenom planu. Najpre bi se u naseljima nastanjenim hrvatskim stanovništvom pojavila lica nepoznata meštanima koja su obilazila kuće lokalnih Hrvata i raspitivala se za mogućnost zamene imovine. To je bilo praćeno telefonskim pretnjama, objavljivanjem i slanjem pretećih letaka i pisama, ispisivanjem pretećih grafita, javnim prozivkama pojedinih ljudi i upadima u kuća, a zatim i podmetanjem eksploziva i bacanjem bombi. Pored navedenog, zabeleženi su i slučajevi fizičkog nasilja nad vojvođanskim Hrvatima, kao i slučajevi ubistava hrvatskih stanovnika. Na javnim skupovima, najčešće u organizaciji SRS, Hrvatima su upućivane pretnje, kao i ultimatumi za iseljenje”, konstatuje Fond za humanitarno pravo u dosijeu Zločini nad Hrvatima u Vojvodini (autorka Jovana Kolarić).

Nasilje i krov nad glavom za mučenike

U ovoj publikaciji se podseća i na to da je Tužilaštvo MKSJ osporilo Šešeljev zahtev da Maju Gojković, tadašnju generalnu sekretarku SRS i predsednicu ogranka te stranke za Vojvodinu, imenuje za svog pravnog savetnika. Naglasilo je da “Maja Gojković osumnjičeni, čak mogući saizvršilac optuženog“, kao i da bi mogla da se ugrozi bezbednost svedoka ukoliko bi joj se omogućio pristup materijalima iz procesa protiv Vojislava Šešelja. Veće MKSJ je uvažilo ove razloge i svojom odlukom odbilo zahtev Vojislava Šešelja da Maju Gojković imenuje za svog pravnog savetnika. Ona je na suđenju Slobodanu Miloševiću dovođena u vezu sa događajima u Hrtkovcima.

Maja Gojković danas je ministarka kulture Srbije i jedna od perjanica vladajuće Srpske napredne stranke.

Laž je konstanta svih javnih nastupa Vojislava Šešelja; za njom je posegao i u procesu koji protiv njega vodi Franjo Baričević. Ova je bila toliko bezočna da su se na nju primili svi mediji, režimski i opozicioni. Pripremio je Šešelj spektakl, okupivši 20 septembra svoje pristalice ispred Palate pravde i izustio da je Baričević odustao od tužbe. Iako su zastupnici učesnika u sporu pet dana ranije obavešteni da se suđenje odlaže zbog bolesti sudije. Hvalio je svoje “neoborive” dokaze, a samo je TV N1 demantovala njegovu izmišljotinu.

A zašto bi, zapravo, bilo ko demantovao čoveka koji brani Srbiju i njen budžet. Kad se sve uklapa u dominantnu srbijansku mantru, po kojoj da Srbija nije bila u ratu, konstataciju koju je izgovorio Slobodan Milošević. Nema, dakle rata, pa ni ratnih zločina, ni žrtava – otkud odjednom reparacioni zahtevi. To je logika saučesnika, onih koji su gledali kako iz susednih kuća odlaze drugi, komšije grešnih prezimena.

Toj se logici danas suprotstavlja tek mali broj tužilaca i sudija. Pravosuđe čuva budžet – fakat, mnogo je toga potrošeno na granate, metke, logistiku, oficirske dnevnice.

Jeziva logika Aleksandra Vučića

Od 96.277 glasova 1990. datih Vojislavu Šešelju na prvim višestranačkim izborima, kada je kao  kandidat grupe građana, netom izašao iz zatvora i predložio proterivanje Albanaca u Albaniju, dospeće lider radikala u srca 1,3 miliona birača, koliko će ga podržati u drugom krugu predsedničkih izbora 1997. Prošle godine nije ušao u parlament, ali se širi kao virus po režimskim televizijama sa nacionalnom frekvencijom.

Objavio je više od 600 knjiga, jedna je za kampanju progona Hrvata iz Vojvodine neobično važna: “Afera Hrtkovci i ustaška kurva Nataša Kandić“. Važnija od ovog uobičajenog vređanja bila je promocija na kojoj je 2007. govorio član Šešeljevog pravnog tima za odbranu u Hagu, današnji srbijanski predsednik.

“Kažu Vojislav Šešelj je na mitingu rekao kako treba proterivati ili deportovati Hrvate, a kada pogledate šta se zaista dogodilo, videćete da je Vojislav Šešelj samo pokušao da nađe, i to ne u pravom smislu reči, već samo verbalno, kuću, krov nad glavom za mučenike, srpske izbeglice iz Zapadne Slavonije, za desetine hiljada Srba koje su ustaše Franje Tuđmana proterale. Oni ne kažu da je on odgovoran za bilo koje ubistvo, ne navode nijedno ime, već navode da su neki, kada su čuli njegov govor, želeli nešto da urade. Ne postoji nikakva uzročno-posledična veza između reči Vojislava Šešelja i izvršenja bilo kojeg krivičnog dela u Hrtkovcima“, rekao je Aleksandar Vučić.

Koliko je ovo jezivo.

Sama logika nasilja, na stranu to što je lagao kao Šešelj.

Vratimo se još jednom u 1992. “Svi Hrvati koji su napravili grešku treba da odu”, kazao je Šešelj 6. maja te godine.

Otišli su mnogi. Na hiljade njih.

Doselio se Vojislav Šešelj, kupio je kuću u Hrtkovcima. Na njoj piše “Kuća Vojislava Šešelja”.

Niko nije napravio grešku.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera


Povezane

Više iz rubrike Piše
POPULARNO