Snishodljiv ispraćaj Angele Merkel

Kažu da u politici nema ljubavi, već samo interesa. Kada je Vučić u pitanju, to je greška. On iskreno voli Merkel i to je pokazao mnogo puta.

Angela Merkel u posjeti Srbiji (Rade Prelić / Tanjug)

Odlazeća nemačka kancelarka protutnjala je Balkanom tokom svoje oproštajne posete. Za dve poslednje stanice odabrala je Srbiju, i Albaniju, s tim što je u Albaniji okupila premijere ostalih zemalja Zapadnog Balkana i tako se oprostila sa svima.

Vlast i mediji u Srbiji, što je i bilo očekivano, dali su izuzetno ogroman značaj ovoj poseti. Nije mala stvar kada ti u kuću dolazi nemački kancelar. Bilo je tu komičnih preterivanja poput onog srpske premijerke Ane Brnabić koja je u potpunom oduševljenju što će Merkel posetiti Srbiju rekla da u Beograd dolazi “kraljica Evrope”. O medijskom pritisku da se radi o najvažnijoj poseti u novijoj istoriji, da je to dokaz da je Srbija uvažena u Evropi kao nikada pre, da će samo Aleksandar Vučić imati priliku da je primi onako državnički, a ostali u Tirani itd, ne treba ni pričati. Naravno da je Srbija ponovo bila jedna i jedina, a u skladu sa tim i predsednik Vučić.

Sve televizije sa nacionalnom frekvencijom su prekinule svoj program da bi emitovale dolazak Merkel, intoniranje himni i konferenciju za štampu. Mnogi mediji, uključujući sve one nad kojima Vučić nema kontrolu, nisu mogli da izveštavaju sa ovog događaja, jer su samo ovoga puta srpski zvaničnici morali da se pridržavaju anticovid mera. Nije dolazak nemačke kancelarke isto što i doček predsednika Srbije na stadionu u Kraljevu. Da li ima potrebe da nemački mediji nijednu jedinu rečenicu nisu objavili u svojim izdanjima o ovoj poseti?

Konferencija za štampu je protekla u fazonu – ja tebi vojvodo, ti meni serdare, ali uz neprimerenu  dozu snishodljivosti serdara. Vučić, da je imao na raspolaganju toliko vremena, verovatno bi i danas još stajao za govornicom i zahvaljivao se Merkel na svemu onome što je učinila za Srbiju. Šta je to konkretno uradila da bi zaslužila toliku zahvalnost, niko pouzdano ne zna. S druge strane, Merkel se pohvalno obratila direktno Vučiću samo sa jednom rečenicom u kojoj je rekla da predsednik Srbije ne daje lažna obećanja i da ono što kaže i uradi. Jedno obećanje nije uspeo da ispuni za vreme njenog mandata, a to je da nauči nemački jezik, a čvrsto je prisegnuo za to.

Briselski sporazum

Ceo taj događaj ličio je na sastanak razrednog starešine i poslušnog đaka. Verovatno je Merkelovoj, negde u dubinu duše, Vučić drag i omiljen državnik, jer je mogla da ga pozove kada god to želi i da mu zatraži šta god poželi, uključujući i litijum ako treba. Verovatno je taj litijum sada postao važniji od rešavanja kosovskog problema.

Biće da joj je Vučić, ipak, zahvalan zbog nečeg drugog i što mnogo više veze ima sa njim, a ne sa Srbijom. Da bi bilo jasnije, moramo da se vratimo malo unazad, tačnije u avgust 2011. godine. Tada je Merkel bila u poseti Srbiji, a domaćin joj je bio tadašnji predsednik Boris Tadić. Njihov razgovor sigurno nije bio kurtoazan i snishodljiv sa beogradske strane, jer je na konferenciji za štampu bilo mnogo varnica. Prema priznanju Tadića, Merkel je izričito tražila da Srbija povuče svoje institucije koje je nemačka kancelarka nazvala “paralelnim”, a srpski predsednik je to odbio. Tadić je tog avgustovskog predvečerja postao svestan da će izgubiti predsedničke izbore koji su organizovani na proleće sledeće godine, jer je mu je Merkel poručila da ako on to neće, naćiće ko hoće.

I našla je – Srpsku naprednu stranku. Prva stvar o Kosovu koju je nova vlast uradila i to sa Vučićem u astronomskom pohodu ka preuzimanju potpune vlasti nad Srbijom bilo je potpisivanje Briselskog sporazuma u kojem je jednim potezom pera Srbija povukla sve svoje institucije na Kosovu, prihvatila da lokalni organi vlasti u sredinama sa većinskim srpskim stanovništvom budu birani na kosovskim izborima, a produžena ruka SNS na Kosovu – Srpska lista je postala koalicioni partner svim budućim vlastima u Prištini. Tadić je jednom prilikom rekao da bi ga ti isti naprednjaci verovatno obesili na Terazijama da je on potpisao Briselski sporazum. Da budemo krajnje iskreni, taj Sporazum nije potpisao Vučić, koji je tada bio prvi potpredsednik Vlade, već tadašnji premijer Ivica Dačić. Svi se, međutim, sećamo ko je bio ključni čovek u tim pregovorima i da je Dačić samo spakovan i poslat na potpisivanje u Brisel.

Nema nikakvih sumnji da je Merkel direktno odgovorna za dolazak naprednjaka na vlast. Kada je 2017. godine Srbija birala predsednika Srbije, tri dana pred izbore Merkel je primila Vučića u Berlinu i jasno svima iskazala svoj stav o tome ko treba da bude na čelu države. O tome je, uostalom, pre neki dan govorio i jedan od Vučićevih protivkandidata na tim izborima Saša Janković.

Ljubav u politici

Kažu da u politici nema ljubavi, već samo interesa. Kada je Vučić u pitanju, to je greška. On iskreno voli Merkel i to je pokazao mnogo puta. Možda je samo jednom ta ljubav dovedena u iskušenje i to se desilo onda kada je odbio da jede šniclu koja je bila predviđena za večeru. Vučić je jedini predsednik neke države na svetu koji je na pozdrav mahanjem svog gosta odgovorio tako što je isprepletao svoje prste i napravio oblik srca kada je Merkel ispraćao na aerodromu.

Vučić je dokazao više puta koliko je pametan državnik. Sam se, uostalom, time hvalio. Pametno je uzeo za svog savetnika Tonija Blera kojeg je ranije hteo da stavi na optuženičku klupu zbog bombardovanja Srbije. Na stranački skup je doveo Gerharda Šredera koji se, takođe istakao prilikom NATO agresije na Srbiju. Kulminaciju svoje pameti je pokazao kada je podržao Hilari Klinton na predsedničkim izborima u SAD koje je ona izgubila od Trampa. Kada su ga novinari pitali zašto je to uradio, ubeđen u pobedu Klintonke, Vučić je rekao – “zato što sam pametan”.

Naprednjaci se sada ponovo uzdaju u njegovu pamet, nadajući se da će Merkelin zamenik biti neko ko je po volji odlazeće kancelarke. Naravno da tako nešto može i da se ne desi, ali Vučić ima keca u rukavu, a to je socijaldemokrata Šreder. Sa kojim je, gle čuda, isto veliki prijatelj.

Činjenica je da sve te njegove prijatelje apsolutno boli uvo za stanje u Srbiji. Da ih brine nedostatak ljudskih prava i medijskih sloboda, sigurno bi se drugačija priča povela. Evropi, a i samoj Merkelovoj, važnija je stabilokratija koju im je Vučić nudio, od demokratije i sa time treba biti pomiren. Građani Srbije moraju da budu toga svesni i ne bi trebalo da se mnogo oslanjaju na eventualnu pomoć sa strane. Mnogo će državnika, po svoj, prilici Vučić poslati u penziju pre nego što i sam postane penzioner.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera


Povezane

Više iz rubrike Piše
POPULARNO